Pred "kapitalizmom divljih zveri"
Ozbiljni čovek Helmut Šmit (1918-2015), znan kao nemački kancelar, socijaldemokrata iz vremena kad vam se bar činilo da te partije misle malo i na siromašne, nazvao je u poslednjim godinama svog života ovo – "kapitalizam divljih zveri". To je uvid praktičara
Nedavno je Bi-Bi-Si razmatrao pitanje penzija – u ovom vremenu. Naslov je jasno pokazivao šta državotvorni medij bivše liberalnokapitalističke imperije smera: "Penzionisanje u 60-tim godinama postaje nemoguć cilj. Da li je 75 novih 65?"
Odmah je i objašnjeno otkud im ideja da će ljudi morati da rade do 75. godine. Nema tu onih obzirnih obraćanja građanima: da vidimo, kako ćemo... Ne. Nego in medias res: "U martu je kompanija za upravljanje investicijama BlekRok objavila svoje godišnje pismo investitorima kompanije. Izvršni direktor Lari Fink upozorio je radnike koji se nadaju da će se penzionisati – udobno i finansijski sigurno – u svojim 60-im."
Cirkular o kome nema rasprave
Posle neke "rasprave" u korporativnim nebesima ovaj glasnik davosovskog Neba obaveštava "kako globalni životni vek raste, mreže socijalne zaštite rastu i troškovi života rastu", pa se daje na znanje "da odlazak u penziju sa 65 godina neće biti moguć za mnoge, čak i većinu ljudi".
"Takav predlog (za penzionisanje) je mnogo teži nego što je bio pre 30 godina", napisao je Fink u cirkularu koji ne podrazumeva raspravu. "I biće mnogo teži za 30 godina nego sada."
Dakle, kapitalisti tj. vlasnici sredstava za proizvodnju, kako je govorio Marks, idu dalje. Nema profita koji je dovoljno velik a da ne treba da se poveća. Progresivizam koji je u osnovi zapadnog razumevanja društvenih kretanja neće dopustiti da se tu išta popravi.
Kad se pre deceniju pojavila knjiga Tome Piketija Kapital u XXI veku ključna poruka je: ako je prosečna (istorijska) stopa prinosa od kapitala oko 4 do 5 procenata a prosečna stopa rasta (po glavi) samo 1 do 1,5 procenata, onda razumete da kapital raste mnogo brže nego prihod od rada.
Konkretno: na istom poslu oni koji organizuju proizvodnju fantastično se bogate a oni koji rade kod njih padaju u sve veću bedu!
U brojkama: 10 od sto Amerikanaca uzme tri četvrtine ekonomskog rasta (statistički podatak na početku ovog veka), a onaj najbolje stojeći jedan odsto među njima – čak 60 odsto.
Posledica je – 10 odsto stanovništva drži 60 odsto kapitala u Evropi, a čak 70 odsto u SAD. Ona tzv. dominantna klasa, jedan procenat populacije – drži 25 procenata kapitala u Evropi, a u SAD 35 odsto.
Vraćaju se najgori Balzakovi junaci
Nema nikakve spremnosti najbogatije klase da nešto učini da se odnosi normalizuju.
Dok se svet bogatih pretvara u bure baruta, čitav svet postaje atomska bomba. Odnosi – koje je unormaljivala opasnost od boljševičke revolucije koja je generisala promene i "izvršila pritisak na kapitalističke elite da pristanu na društvene i poreske reforme (koje su inače odbacivale do 1914)" – posle 1989. (pad Berlinskog zida) se dramatizuju.
Vladanje Margaret Tačer (1979-1990) i Ronalda Regana (1981-1989) postavili su njih dvoje na čelo kolone stvaranja beskrajne armije siromašnih na planeti. A Evropa se posle "30 slavnih godina" (1945-1975), kad su nejednakosti bile podnošljive, vratila u stanje 19. veka.
U bogatom svetu se vraćamo na "socijalnu stratifikaciju koja polako dostiže nivo koji je bio karakterističan za kraj 19. veka", odnosno bio je takav da više nije moglo to da se trpi. Piketi se setio Balzakovog lika Rastinjaka iz "Čiča Gorija", lektire niza evropskih generacija.
On "Rastinjakovom dilemom" naziva odlučivanje mladog studenta koji je došao iz provincije i u svetu Pariza bira, ali izvesno gubitnički, između moralnog života i "priče o efemernoj sreći i moralnog pada" u društvu bogatih.
Danas u EU, od 450 miliona stanovnika, po zvaničnoj proceni – 95 miliona živi u siromaštvu. Onih beskućnika koji se zovu homeless persons ima, rekoše, 895.000, ali niko ne sumnja da će se brojati milionima.
Jeste, Evropska komisija imala strategiju Evropa 2020 koja je obećavala da će 20 miliona ljudi izvući iz siromaštva. To što se dešava oko ukrajinske krize postalo je opravdanje za neispunjena obećanja. Birokrate su, to im je posao, rutinski postavile novi cilj – "novo smanjenje siromaštva, sad za 15 miliona (uključujući pet miliona dece) do 2030".
"Evropa takođe nije na putu da to ispuni", javljaju mediji.
Više niko nema snage ni da to kritikuje. Bez obzira na to što mnogi znaju ono što su govorili stari Latini: "Ko propusti priliku, biće propušten od prilike".
Istovremeno, nešto što je znano kao Lisabonska deklaracija (2021) izlicitiralo je "okončanje beskućništva u Evropi do 2030", a u skladu s članom 25. Univerzalne deklaracija o ljudskim pravima gde je "stanovanje priznato kao ljudsko pravo". I lepo i ironično.
Velike reči, velike laži
Jedna druga i mnogo poznatija deklaracija (lat. declaration, izjava, proglas – dokument je političke, pravne ili neke druge prirode u obliku svečane izjave koja sadrži osnovne principe ili stavove o nekom važnom problemu), Deklaracija o pravima čoveka i građanina iz istorijske 1789. u članu 1 obećala je da "socijalne razlike mogu biti opravdane jedino u slučaju zajedničke koristi".
Bože, kako je taj svet imao zanosne misli! Danas to više nikome ne bi palo na pamet.
U siromašnom svetu ista je tendencija, ali na zastrašujućim osnovama. Evo slike iz poređenja: dok prosečni prihod po glavi u EU u 2021. iznosi 2.040 evra ili u SAD 3.050 dolara – u Africi je 200 evra!? To je lice sveta koji je stvorio – zapadni kapitalizam! Pod zastavom Liberté, Égalité, Fraternité (Sloboda, Jednakost i Bratstvo). Nekad je budilo nadu svuda i uvek, danas izgleda – cinično.
Alen Badju, čuveni francuski filozof levičar, dijagnostikovao je savremeni kapitalizam kao "bolest čovečanstva". Sistem je podignut na "suštinskoj nepravdi", govorio je Badju i upozoravao da "diktatura privatne svojine razara društvo".
Kapitalizam koji je postavio tržište kao centar sveta dehumanizovao je ljudski svet do nezamislivih granica: "U kapitalizmu podvrgnutom dinamici tržišta: priroda se pretvara u posedovanje zemlje, život (čoveka) u radnu snagu a razmena u novac". Na taj uvid Karla Polanjija u delu "Velika transformacija" (1944) američka naučnica Šošana Zubof "dodaje četvrtu oblast, koja je nastala u klik ekonomiji (npr. 'Gugl') platformskog kapitalizma: ljudsko iskustvo, koje se preko mehanizma nadzornog kapitalizma ponovo rađa kao ponašanje".
"Guglovi" menadžeri su izričiti: "1. Mi zahtevamo ljudsko iskustvo kao sirovinu koja nema gospodara. Na bazi ovog zahteva mi možemo da ignorišemo prava, interese, znanje i razumevanje onih koji su u pitanju. I 2. Na bazi našeg zahteva mi insistiramo na pravu da se iskustvo pojedinca pretvori u podatke o ponašanju."
U "dobu nadzornog kapitalizma" (naslov knjige Šošane Zubof) način obraćanja ljudskom materijalu je, kao što vidite, naredbodavan. Ignorišemo, insistiramo!!! Čovek kao Božje biće ili bar kao građanin u demokratskom društvu – ne postoji. On je samo materijal za obradu. Predmet rada, kako je Marks nazivao sirovinu za obradu.
Milosti neće biti
Iz toga sledi novi korak bezobzirnosti. "Dok posednik zemlje za prodaju minerala i agrarnih proizvoda dobija protivvrednost (radi se o zemljišnoj renti), kod skinutih podataka nema protivvrednosti", podseća nas bečka istoričarka ekonomije Andera Komloši.
Potapa se obećanje Tomasa Hobsa (1588-1679) kako će novo društvo, levijatansko, prevazići stanje Homo homini lupus.Ponekad se, zaista, činilo da bi društvo koje je podignuto na Hobsovom učenju (između ostalih) moglo stvoriti svet gde čovek ne bi bio drugom čoveku vuk. A onda se to slamalo.
Hobs je, setimo se, obećavao da taj rat sviju protiv svih (lat: bellum omnium contra omnes) može zaustaviti Levijatan – apsolutna država na koju pojedinci prenose svoja prava i moć u zamenu za socijalni mir. Nije ovo prvi put u tri i po veka kad je očigledno da Levijatan nema isti, pravedan odnos prema svima.
I svaki put se sve liberalno slobodarstvo ukazivalo kao ironija. Vučja priroda bi izbijala kao trava. A proces je bio ireverzibilan: "U većini slučajeva vođe naroda u početku su ljudi od poverenja, zatim ljudi od zakona, a na kraju postaju ljudi bez vere i zakona". (Bernard Šo)
Onaj ozbiljni čovek Helmut Šmit (1918-2015), znan kao nemački kancelar, socijaldemokrata iz vremena kad vam se bar činilo da te partije misle malo i na siromašne, nazvao je u poslednjim godinama svog života ovo – "kapitalizam divljih zveri". To je uvid praktičara.
Hoćemo li pustiti da nas rastrgnu?
Oni nemaju dilemu. Ona priča o penzijama u 75. godini prosečnog života je iz tog narativa.
Kad je likvidator iz BlekRoka pokrenuo mehanizam sad očekujte – (nezavisnu) nauku da to opravda, (slobodne) medije da to razbacuju i NVO-lažni glas naroda da to s razumevanjem prihvata. Oni ne misle na osam milijardi homo sapiens-a čijih života se to tiče. Larija Finka se vaši životi ne tiču. Ni šta će ostati od prirode koju su pretvorili u privatno vlasništvo. Samo o uvećanju viška vrednosti oni govore. Do poslednjeg vašeg daha.
Ovde ne vredi da se pravdamo kako nismo znali. Ovde nije spor na nivou znanja. Jer, znanje nije moć. Neznanje je moć! Samo da vidite da se Orvel nije šalio.
