U propagandi su kratke noge
Kako se ispunio veliki projekat koji je direktor CIA svom predsedniku Ronaldu Reganu (1981-89) sažeo u rečenicu: "Znaćemo da je naš program dezinformisanja potpuno uspeo, kad sve u šta američka javnost veruje bude lažno."
Ima pola veka kako Hana Arent, analizirajući američku samouverenost u propagandnom laganju sopstvenog naroda oko Vijetnamskog rata, zaključi da se, ipak, "uvek dolazi do tačke posle koje laganje daje suprotne rezultate. Do te tačke se dolazi kada je publika, kojoj se laži upućuju, prisiljena da potpuno odbaci razliku između istine i laži da bi preživela."
Drama kojoj danas prisustvujemo na Zapadu je počela od pada Berlinskog zida.
Decenijama PR-menadžeri – koji „po svoj prilici vrlo retko posumnjaju u svoju sposobnost nadvladavanja“ (Arent) – ne mogu da zastanu ni za tren. Ne susreću sa realnošću već samo sa svojim rečima, svojim slikama, svojim odlukama.
Dijalektiku, koju su stari Grci razumevali kao proces u kojem se dve suprotnosti (teza i antiteza) ravnopravne i iz te borbe nastaje nova celina (sinteza), preziru kao komunističku izmišljotinu.
Kad se prošle nedelje pojavila Ursula fon der Lajen, rešena da porukom-batinom presudi kako je "neophodno pozvati Rusiju na 'međunarodnu odgovornost' zbog događaja u Ukrajini" i maznuti Rusima "zamrznuta ruska sredstva" (300 milijardi dolara od Centralne banke Rusije i 19 milijardi od ruskih oligarha), jasno je da ona ne može da zamisli da postoji – antiteza.
Kad čuveni američki profesor Džon Miršajmer, autor knjige Tragedija politike velikih sila, kaže da Zapad u Ukrajini igra ruski rulet, takva vrsta ljudi se okrene na drugu stranu.
Njima je važno da je "velika pljačka" koja urušava sve garancije međunarodnih odnosa – za plemeniti cilj, "za obnovu Ukrajine".
I da ne dozvole da im izmaknu činjenice da su NATO i SAD – šta god da su razvalili i spalili u Koreji, Vijetnamu, pa po Južnoj Americi, Africi ili najposle po Srbiji, Iraku, Libiji – to činili da bi "širili demokratiju". A kad doživiš da ti Fon der Lajen&company tutnu democracy, jasno je da tvojoj sreći nema kraja. Čak i ako si mrtav.
A Rusi – za razliku od "demokratskih ratnika" koji idu okolo i oživljavaju mrtve iz cele nedemokratske istorije – oni su, zamislite, učinili da je "od početka specijalne vojne operacije 'prema dosadašnjim procenama poginulo više od 100.000 ukrajinskih vojnika i preko 20.000 civila'".
Kad je saopštila tu veliku misao i obdarila svet važnom obavešću, Fon der Lajen nije mogla a da ne pomisli da je ovo posao za Nobelovu nagradu za mir. Uostalom, Obama je dobio Nobela za mnogo manje ratne radove.
Nije poznato ko se, ipak, usudio da posumnja u "antirusizam" Ursuline poruke, ali iz njenog obraćanja su iznenada nestale brojke.
Da bi se suzbilo čuđenje koje je počelo da odjekuje digitalnim prostranstvom oglasilo se službeno lice, predstavnica Evropske komisije Dana Spinat: "Mnogo hvala onima koji su ukazali na neprecizne cifre u prethodnoj verziji videa. Procena iz spoljnih izvora, koja je korišćena, trebalo je da se odnosi na žrtve, odnosno i poginule i ranjene, i trebalo je da pokaže surovost Rusije."
E, ovo je neviđeno. PR-menadžerima nije ostalo ništa drugo nego da jave da sve može biti lažno, pa i njihove "istine".
Baš kako je još u XVI veku objasnio Montenj: "Kad bi neistina poput istine imala samo jedno lice, mi bismo znali gde smo, jer bismo onda uzeli za sigurno suprotno od onoga što nam kažu lažovi. Ali suprotnost istine ima hiljadu oblika i neograničeno polje."
Krizni PR-mendžment javlja da nije Ursula pogrešila, šta da radi jadna žena "ograničenih kognitivnih sposobnosti" u tom moru u koje se svaki dan doliva nova trulež, jer cifre koje je ona dohvatila sa gomile na svom stolu, nisu netačne. To ne može biti ni rečeno. Ispalo bi da Ursula laže k’o Rus!
Nego su to "neprecizne cifre" iz "spoljnih izvora", a poznato je da Fon der Lajen uvek govori samo "precizne" cifre koja ona (rekao bi neki čitalac koji se prvi put susreće sa takvim izjavama) lično utvrđuje – ode do Ukrajine, prebroji mrtvačke džakove i onda sa tim "pokazuje surovost Rusije". A čitav svet – tako i zna da su Rusi surovi jer ubijaju u ratu, umesto da budu "dobri momci" pa demokratskom svetu pomognu da "Ukri" ubiju 100 hiljada njih, Rusa!? Tu bi Ursula Gertruda i ko zna koliko još njenih prijatelja i saradnika pristalo da za trenutak budu i hrišćani – da oproste. Naravno, samo dok ne formiraju sud koji nema pravo na praštanje.
Čitaocu se može učiniti da pisac ovih redova pripoveda ironično. Ali nije. Odnosno, nije ako ste sačuvali zdrav razum. Hana Arent je, uostalom, objasnila da je ovakvo tretiranje publike operacija poništavanja zdravog razuma.
Današnji Zapad predvođen Amerikom sebe i nas doveo je do tačke koju je francuski socilog Frensis Bal pred kraj milenijuma sažeo u dve rečenice: „Vek je započeo Zolinim 'Optužujem' koje je u ime pravde i slobode... prozvalo javnost. Završava se lažnim masovnim grobnicama u Temišvaru i video igrama u Zalivu.“
Podsetićemo u najkraćim crtama kako su Si-En-En i CIA ubrzavali glasine koje su i pre kuršuma ubile bračni par Čaušesku.
Pošto je objavljeno da je "oko 4.500 tela masakrirano od strane tajne policije za samo tri dana" pojavila se ona "slika nepoznatog čoveka koji plače nad telima svoje žene i svog deteta", a iza njih uredno poređane "kolone" leševa. Posle, ali posle kad je posao obavljen, ispostaviće se da "muž" koji plače nema nikave veze sa "ženom" koja je umrla od ciroze jetre, a mrtvo "dete" nema veze ni sa jednim od njih i umrlo je od neizlečive dečje bolesti.
Izloženi leševi, uglavnom, nisu bili "žrtve diktatorskog režima" nego pokojnici prekomandovani iz mrtvačnica, a onda su crvene krvne mrlja dorađene iz kanti kupljanih u farbarama. Ali Breaking News CNN se nije bavio detaljima u – istorijskom trenutku.
Ovakve priče su se rađale pa su širene i sa Tjenanmena, i oko Sadam Huseina, i na Markalama, u Račku... Spisku nikad kraja.
Tako se ispunjavao veliki projekat koji je direktor CIA svom predsedniku Ronaldu Reganu (1981-89) sažeo u rečenicu: "Znaćemo da je naš program dezinformisanja potpuno uspeo, kad sve u šta američka javnost veruje bude lažno." Za druge ih nije bilo ni briga.
Ako pogledate biografiju Ursule Gertrude fon der Lajen biće jasno da ona u tom razumevanju javnosti ne može naći nikakve nepodobnosti. Ako se nekad i susrela s brižnošću Hane Arent nad istinom nije imala potrebe da se s tim saobražava.
Politički sistem koji vodi takav svet nikad ne uzima ozbiljno da "mada je istina nemoćna i uvek poražena u direktnom sudaru sa postojećim silama, ona poseduje moć sama do sebe: bilo šta da izmisle oni koji su na vlasti, oni nisu kadri da otkriju ili stvore za život sposobnu zamenu za istinu. Ubeđivanje i prinuda mogu da unište istinu, ali ne mogu da je zamene."
Kad bi laž mogla da zemeni istinu, smisao života u društvu bi potpuno izlapeo. Laž bi zaledila naše mozgove i Fon der Lajen niko nikad ne bi morao da ispravlja. Međutim, čim pomislite da ste moćni, nedodirljivi, trebalo bi da se setite kako je "uspeh ono što čoveku lomi vrat" (Andrić). A ne možete.
Današnji zapadni establišment voli da veruje, kao i onaj car iz dečje priče, da niko ne može da vidi da je on go. Da mu u svetu od deset milijardi ljudi razbacanih po zemljinom šaru celih devet ništa ne veruje.
I milijardama ljudi postaje sve očiglednije da sve to glumatanje, u čiji je centar sad postavljen kijevski stend ap komičar, vodi "naposletku" – kad sve bude ukazivalo na poraz – ne "tome da se izbegne ponižavajući poraz, nego tome da se nađu sredstva i putevi kako bi se izbeglo priznanje poraza i 'sačuvao obraz'" (Arent).
Propaganda jeste batina nad batinama, ali uvek se nekako dolazilo "do tačke posle koje laganje daje suprotne rezultate". Činjenice su na kraju došle glave i najvećem od svih igrača dezinformativnog pokera – Jozefu Gebelsu.
A posledice su nepopravljive, jer, kako reče Niče, "nisam uzrujan što mi lažeš, nego što ti od sad ne mogu verovati".
