Poslednji krug na Severnim Marijanskim ostrvima
Posle 1.901 dana provedenih u zatvoru, nezavisno sudstvo slobodnih država našlo je rešenje za Džulijana Asanža: priznaj da si kriv, za samo jedan od 18 zločina koje smo ti pripisali i – idi. To je super rešenje i za Ameriku
Verovatno će ime Džulijana Asanža sada izvetriti iz rasprava o slobodi medija. Drama je okončana, a heroj "podvrgnut sporom sudskom pogubljenju" povukao se pred najmračnijom silom.
Naravno, njegov čin je za istorijsko poštovanje, jer je jasno ukazao na Silu koja je došla do stanja da ne poštuje ništa do svoju moć pretvorenu u nasilje. I to je najbolje sažeo agilni Skot Riter: "Dozvoljavajući vladi SAD da primora Džulijana Asanža da prizna krivicu za zločin koji nije počinio, Amerika je sebe osudila da je zemlja u kojoj je govorenje istine zločin".
Mit Prvog amandmana
Ne znam koja je cigla u Pax Americana bila tako sjajna kao Prvi amandaman. To je bilo kao biser u šarenim lažama. A Prvi amandman, između ostalog, određuje da: "Kongres neće donositi zakone koji bi ograničavali slobodu izražavanja ili slobodu štampe".
Na osnovu te jednostavnosti se razvila moćna mitologija da demokratija, a ispred svih američka demokratija, drži da mediji imaju dvostruku ulogu da "informišu javnost, i - još važnije - da prate i kontrolišu rad i delovanje vlasti".
Svakom zgodnom prilikom bi se Amerikanci setili, slučaja Pentagonskih papira iz 1971. – kad je Njujork tajms počeo da objavljuje tajne izveštaje koji su pokazivali stvarno stanje američkog pokolja i poraza u Vijetnamu. Niksonova administracija je sudski zaustavila objavljivanje velikih istina a zbog nebrige novina za nacionalnu bezbednost.
Kako to ponekad biva u američkim političkim igrama, Vrhovni sud stao je na stranu lista. Zašto? Pošto je rat već izgubljen, važno je bilo da se sačuva Prvi amandman (iz 1791).
I sudija Hugo Blejk je izgovorio pet rečenica koje su uvek uzletale kao lastavice: "Štampa je trebalo da služi onima kojima se vlada a ne vladaocima. Ovlašćenje vlade da cenzuriše štampu je ukinuto a da štampa zauvek ima slobodu da cenzuriše vladu. Štampa je bila zaštićena da bi mogla da otkrije tajne vlasti i obaveštava narod. Samo slobodna i nesputavana štampa može efikasno razotkriti obmanu u vladi. A najvažnija, među odgovornostima slobodne štampe je dužnost da spreči da bilo koji deo vlade obmanjuje ljude i šalje ih da umiru od groznica i stranih metaka i granata."
Vikiliks na tragu velike tradicije
Iz toga su "slobodni novinari" (koji su, inače, pre 1971. prikazivali Vijetnamski rat potpuno suprotno od toga kakav je on bio!?) hranili mitove i svoje karijere činili holivudski uzvišenim: "Nikad nećete od novinara čuti da su im odnosi s vlašću dobri. Jer ako vam to kažu, onda to znači da lažu u svom pisanju i da ih zato vlast dobro tretira. Vlast ne treba da nas tretira dobro. Treba samo da nam se ne meša u posao", govorio je 2006. povodom godišnjice Prvog amandmana legendarni glavni urednik Vašington posta Ben Bredli (1921-2014).
Nekako u to doba je nastajao Vikiliks koji je, u prvi mah, izgledao kao jaka obnova te proklamovane slobode štampe. Australijanac Džulijan Asanž dobijao je iz mračnih koridora američke vlade (posle će se to lokalizovati na Čelsi Mening iz Operativne baze Hamer, američke vojne obaveštajne službe u Iraku) hiljade fajlova koji su popunjavali sumorne slike uređenja sveta po logici američkog interesa. Naravno, tu su najdrastičniji primeri bili ratne slike iz Iraka, ali to je bio samo deo. Mrak koji je širen iz vlade, Pentagona, Stejt departmenta, CIA bio je mnogo širi i sumorniji.
E sad, čitalac će se setiti da je Asanaž to dostavljao u pet vodećih redakcija zapadnog sveta – Njujork tajms i Gradijan (engleski jezik), Mond (francuski), Špigl (nemački) i El Pais (španski).
Koordinacija nije skrivana. I objavljivanje nije zaustavljano. Čak ni ometano. Naprotiv, tome je davana izuzetna podrška kao nekom novom načinu informisanja. Godine 2008. Ekonomist, takođe izuzetan pripadnik "liberalnog dvora" (Rotšildi su suvlasnik magazina), dodeljuje Asanžu nagradu – za nove medije – zato "što je njegova organizacija izvršila veliki globalani uticaj". A 2010. je bio ličnost godine po izboru čitalaca Tajma.
Vikiliks služi na "liberalnom dvoru"
To sad komplikuje situaciju. Niko od njih koji su objavljivali to što im je Viklikis dodavao nije optužen za "zločin u vezi otkrivanja informacija o nacinalnoj bezbednosti", sem Asanža. I ne samo to, poznato je da se vašingtonski urednik Njujork tajmsa Dejvid E. Sanger, dok je redigovao Vikiliksove dokumenete, konsultovao sa Stejt Depratmentom.
Reče on u intervjuu PBS-u 10. decembra 2010: "[Mi] smo prošli kroz (dokumente) tako pažljivo da pokušamo da redigujemo materijal za koji smo mislili da može da nanese štetu pojedincima ili da potkopa tekuće operacije. I čak smo preduzeli veoma neobičan korak da pokažemo otprilike 100 depeša američkoj vladi i pitali ih da li imaju dodatne redakcije da nam predlože."
Sam Sanger je član Sveta za spoljne odnose i grupacije oko Aspen instituta (članovi i Medlin Olbrjat, Kondoliza Rajs, bivši ministar odbrane Vilijam Peri, bivši šef CIA Džon Dojč, itd), a veze Njujork tajmsa sa američkim obaveštajnim organizacijama (pa i Rokflerima) su neupitne. Asanža su, dok sve nije krenulo naopako, intervujusala još dva člana Saveta za spoljne odnose – Ričard Stengel za Tajm i Rafi Hačadurijan za Njujorker.
I ne samo to, Asanž je u Britaniji drugovao sa Henri Von Lokhrt Smitom (Henry Vaughan Lockhart Smith) "nezavisnim novinarem" iz britanske Gernadirske garde, a osnivačem Frontlajna – u 2010. to je de fakto bio štab Vikiliksa – a što je "medijski entitet koji podržava Institut za otvoreno društvo Džordža Soroša". Smit je sarađivao s NATO-om: u Iraku, Bosni, Čečeniji, Kosovu... Učestvovao je u pripremanju NATO-bombardovanja "na terenu" – "kao video novinar na Kosovu u produkciji pod nazivom The Valley (Dolina), koja se sastojala od dokumentovanja navodnih srpskih zločina nad kosovskim Albancima". Sve je to realizovano uz podršku OVK, koju je predvodio Hašim Tači.
Prekomanda u Putinovu marionetu
Onda je sve krenulo nizbrdo... Prijatelji su Asanžu okrenuli leđa, neumerene pohvale su se pretvorile u najgore optužbe...
Isti Ekonomist koji ga je nagrađivao sad će naći da je on "neprijateljski agent odgovoran za 'informativnu anarhiju... koja kulminira destabilizacijom američke demokratije'". U vreme "Raša-gejta" kad se "pronašlo" da su Rusi "doveli" Trampa na mesto predsednika SAD i kad je "neko oklevetao Hilari Klinton" curenjem mejlova, nalazilo se da je Asanž, u stvari, "Putinova marioneta koja radi za Kremlj".
Čuveni novinar Džon Pildžer objavio je dokle su išle laži nedodirljivih: "Gardijan je obajvio niz neistina o Asanažu, ne samo diskreditovanu tvrdnju da su grupa Rusa i Trampov čovek, Pol Manafort, posetili Asanža u ekvadorskoj ambasadi. Sastanci se nikad nisu održali: to su bile laži."
Nema veze. Koga zanimaju činjenice. Diskreditacija mora da teče.
Evo još: "Mnogi veruju da je Džulijan Asanž, osnivač Vikiliksa, heroj slobode govora i partner novinara. On se isto tako može posmatrati i kao opasnost po nacionalnu bezbednost", pisaće Njujork tajms aprila 2019. "On je pomogao Rusima da se umešaju u američke izbore. I sad, uhapšen je. Naše kolege novinari nam govore od moralnoj komplikovanosti saradnje s mister Asanžom."
Džon Pildžer je tvrdio da ima traga odluci preokreta: "Plan za uništenje i Vikiliksa i Asanža iznet je u strogo poverljivom dokumentu od 8. marta 2008. Odeljenja za procenu sajber kontraobaveštajnih službi Ministarstva odbrane... Glavno oružje napada je lična kleveta. Te njihove šok-trupe bi mogle da nastupe kroz medije."
Od azila do zatvora
Hapšenje Asanža, podsećamo, usledilo je kad je on posle sedam godina, od 2012. do 2019, ležanja u uslovima nemogućnosti kretanja u ambasadi Ekvadora u Londonu. U sudskom procesu, što bi rekli bez presedana, Asanž je optužen po Zakonu o špijunaži iz 1917. godine. Držalo se da je počinio 18 krivičnih dela što je obećavalo 175 godina robije. Onda je svetska javnost suočavana sa sumornom i polemičnom procedurom o izručenju SAD.
Još pre deceniju Asanž je obitavao u "slobodnoj Švedskoj" koja se dala u traženje razloga za izručenje SAD čoveka koji nije američki državljanin. I nađene su dve "slobodne žene" koje su neko vreme spavale s australijskim pastuvom, a onda su se setile da ih je on silovao. Ali to je čak i u Švedskoj bilo smešno: kao uveče su se one slobodnom voljom davale u te radnje, ali onda je on njih jutrom terao da to ponavljaju, silovao... Sudska mašta je ipak morala da se malo oslanja i na hiljadugodišnja znanja o muško-ženskim odnosima, koji su cvetali pre LGBT-ideološke poplave, pa se našlo da seks jeste bio sporazuman, ali "on nije stavljao kondom"...
Džulijan Asanž je iz "slobodne Švedske" zbrisao u "zemlju koja je stvorila demokratiju", ali se u Londonu 2012. ispostavilo da je najsigurnije mesto za takvog čoveka mala ambasada Ekvadora, južnoameričke države u kojoj je, po zapadnim merilima, demokratija sva u korovu a ljudska prava ni klicu ne mogu da zametnu... Sloboda se sastojala od stava predsednika Rafaela Koree, da ne obraća pažnju na besni lavež američkih javnih i tajnih institucija. Ali nađen je čovek čije je ime obećavalo – Lenjin Moreno, a delo imalo razumevanja za "američki nacionalni interes" gde god da zatreba, pa i Londonu 2019. godine.
I Džulijan Asanž je iz malog prostora u ambasadi stigao do samice u po zlu znanom zatvoru Belmarš.
Ucene, dogovor i – sklanjanje u zaborav
I posle 1.901 dana provedenih u zatvoru, nezavisno sudstvo slobodnih država našlo je rešenje: priznaj da si kriv, za samo jedan od 18 zločina koje smo ti pripisali i – idi. To je super rešenje i za Ameriku. Jer, kakvo god da je nezavisno sudstvo uvek dođe do nekog iskliznuća, a onda se pokazuje da demokratija slabo ima veze s onim što o sebi priča.
Tako je ovo smanjenje na krivično delo, koji nosi kaznu ili 10.000 dolara i/ili do 10 godina zatvora, omogućilo dogovor da se Džulijanu 62 meseca pritvora – prizna kao dovoljna kazna – a onda se rešava i opasnost sudskog proveravanje "ubilačke fantazije CIA u vezi s izdavačem koji bio podvrgnut kontroli".
A to je, prema dokazima koje je objavio novinar Zak Dorfman u prilogu za Jahu-njuz septembra 2021, uključivalo "otmicu, isporuku pa i ubistvo", iza čega je stajao šef CIA u Trampovoj administraciji Majk Pompeo.
I oni kojima je Asanž mrzak smatrali su da bi zvanična objava tog "procesa otrkivanja učinila noćnom morom za Tužilaštvo, a da Asanž nikad ne vidi suđenje". Problem bi bio i što je Stejt department, koji je učestvovao u objavljivanju dokumenata (objavljen slučaj sa Njujork tajmsom), očigledno kršio Zakon o špijunaži.
I ko zna šta bi se još moglo pojaviti iz mulja kome se dubina ne može odrediti. Tako da je - na sudu koji nije Okružni, nego Teritorijalni "na udaljenim ostrvima od 50.000 stanovnika u Pacifiku severno od Guama a koja pripadaju američkom Komonveltu" - mogla da se izvede predstava.
"Moći ćete da izađete iz ove sudnice kao slobodan čovek" izgovarala je kao na filmu časni sudija Ramona Manglona i iznela predlog koji je usaglašen u Vašingtonu. Asanžu je ostalo da u polurečenici bude ono što je za čitav svet i da onda – potvrdi: on veruje da je Zakon o špijunaži prema kome je optužen u suprotnosti sa pravima iz Prvog amandmana, ali da je [bio primoran da] prihvati [u svojoj molbi] da će ohrabrivanje izvora da daju poverljive informacije za objavljivanje biti nezakonit." I još, da komedija bude kompletna, od Asanža će se tražiti , "da uništi informacije dostavljene Vikiliksu".
I tako. Zavesa pada. Nema se vremena ni za aplauz, iako je predstava stvarno bila dobra. Dobiće bar nagradu publike. Ali – The Show Must Go On. Mora da se raspravlja – šta su posledice javnog sučeljavanja predsedničkih kandidata. I šta još sve ne. Izbori su za šest meseci. O Prvom amandmanu ćemo posle.
