Postoje popularne anegdote koje su se prepričavanjem već odavno izlizale i banalizovale, pa nam više nisu uopšte interesantne; postoje i one druge, koje se takođe naširoko ponavljaju, ali u sebi i dalje čuvaju onu čar koju je čitalac ili slušalac osetio kada ih je prvi put čuo ili pročitao. Među ove druge spada ona o Mihizovoj nesmotrenosti kada je Andrića pitao kako je uspeo da postane "takav gospodin", iako je pošao i došao iz "najdonjeg bosanskog karakazana". Andrić se osmehnuo i odgovorio: "Niste vi poznavali Milana Rakića. On je bio gospodin".
Andriću možemo verovati. Ono što je on mislio o pesniku i diplomati Milanu Rakiću (1876-1938) posle Prvog svetskog rata, mislio je i bezmalo ceo Beograd, još pre 1914. godine.
Evo kako su, recimo, Jelena Skerlić (buduća supruga istoričara Vladimira Ćorovića) i njene vršnjakinje videle Rakića u to vreme: "Viđali smo ga najčešće samog u šetnji Kalemegdanom. Stas srednje veličine, nenametljivo gospodstveno držanje i neupadljivo odelo (...) Pri upoznavanju, sagledao bi se lik ne sasvim pravilnih crta: jagodice izbočene, obrve neprimetno ukoso – podsećao je na dalekog orijentalca."
Dakle, neugledno odelo, srednja visina, više ružan nego lep, a ipak... nešto je u ličnosti Rakića bilo fascinantno, gospodstveno, različito od drugih. To nešto bio je savršen sklad između onoga što je mislio, pisao i radio: "Glas dubok (...) Tačno onakav kakve su mu bile pesme, snažna i diskretna ličnost, retka ravnoteža poletnosti i razuma. Postupci su mu bili u skladu sa rečima, a njegova reč, kad je nekoga udostojio pažnje, pokazivala je misaonost, osećajnost, muzikalnost, pesimizam, čulnost, otmenosti, rodoljublje, da pomenemo samo krupnije oznake njegove poezije. I sve to prirodno, bez poze."
Ta unutrašnja kompaktnost i blagost, uz vrhunsko obrazovanje, činila je Rakića, tokom i posle Prvog svetskog rata, sasvim sigurno najreprezentativnijim srpskim diplomatom.
Sklad misli, reči i dela
Rakićev herojski sklad misli, reči i dela, koji je i u ondašnjoj Srbiji bio izuzetan i redak, potvrđuje njegova biografija. Iako je rođen u prostoru koji danas nazivamo krugom dvojke, a školovao se u Francuskoj, Rakićev život i poeziju nije obeležio Pariz (Evropa), već Kosovo – tadašnji vrlo tamni turski vilajet. Kakav je bio život Srba na Kosovu i onda, početkom 20. veka, dočarava nam Jovan Pejčić u svojoj knjizi Zavet i čin u kojoj navodi podatak da su Albanci ubili prvog srpskog konzula Luku Marinkovića, pred vratima konzulata, u sred dana, manje od godinu dana od njegovog dolaska u Prištinu. (Lako se može pretpostaviti šta su Albanci radili tada srpskoj "raji" koja nije imala "diplomatski imunitet" – otprilike isto ovo što rade i danas).
Rakić je u našem konzulatu u Prištini službovao u tri maha, između 1905. i 1911. godine, a o svom obaveštajno-diplomatskom delovanju ceo život je uglavnom ćutao. Njegovo viđenje Kosova i Kosovskog zaveta, poznato nam je, međutim, iz njegovog ciklusa patriotskih pesama Na Kosovu, među kojima se nalazi i nekoliko antologijskih pesama srpske književnosti. (Rakić je dokaz da patriotska poezija može biti vrhunska poezija!). Najpoznatija od njih, bila je pesma Na Gazi Mestanu, koju je Rakić spevao 1906. godine.
Na početku ove pesme Rakić podseća na boj na Kosovu polju, spominjući silne oklopnike bez mane i straha u kojima su ondašnji čitaoci jasno prepoznali kneza Lazara i cvet ondašnjeg srpskog plemstva, da bi u trećoj strofi pesnik te oklopnike precizno nazvao kosovskim junacima.
I tu, na kraju treće strofe, kao da nastaje neki prekid u pesmi. O tome svedoči i činjenica da ova pesma nije ispevana u epskom desetercu (stihu sa deset slogova), karakterističnom za srpske epske junačke pesme koje opevaju Boj na Kosovu, već u stihu koji svedoči o uticaju francuske književnosti.
Gledajući Rakića i njegovu generaciju, školovanu uglavnom napolju, koja je znala strane jezike i kojoj je klavir bio bliži od gusala, neko je zaista mogao da poveruje da je ta generacija napustila zavetni san o oslobađenju Kosova i Stare Srbije. Rakićeva pesma Na Gazi Mestanu daje odgovor na tu optužbu u poslednje tri strofe koje niko, ko ih jednom pročita, više ne može da zaboravi (pod uslovom da baš nije potpuna krpa). Evo kako one glase:
Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.
Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli
Ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!
I danas kada dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem!
Najlepši čas
Cinici, ljudi nesposobni da budu nešto više od ničega, kazali bi da papir trpi sve, a da je život samo jedan. Rakić je bio pesimista, ali nije bio cinik: 1912. godine, pred početak Prvog balkanskog rata, on je mogao da mirno sedi u Ministarstvu inostranih dela i da čeka novu diplomatsku misiju, dok vojska gine. S obzirom na to šta je sve radio prethodnih godina na Kosovu, teško da bi mu to neko mogao zameriti. Međutim, Rakić je skinuo diplomatski mundir, da bi se prijavio u dobrovoljački odred Vojina Tankosića, a onda je preko Merdara, pod borbom krenuo ka Prištini i Gazimestanu. Dakle, Rakić je 1906. ponudio otadžbini svoj život u pesmi, da bi 1912. isto to dobrovoljno učinio i u životu. Sticajem sretnih okolnosti, Rakić nije poginuo, ali je svima pokazao da neki ljudi pesme ne pišu mastilom, već onako kako bi Niče voleo – krvlju.
I njegova generacija mu je verovala: u istoriju pesme Na Gazi Mestanu kao i ostalih pesama iz Rakićevog kosovskog ciklusa, spadaju i svedočanstva onih koji su bili spremni da poginu pod uticajem ove vrhunske, antologijske poezije. A neki su zbilja i ginuli.
Godine 1928. Branimir Ćosić, Rakiću prepričava sudbinu svog ujaka, mladog slikara, koji se pred početak Prvog svetskog rata vratio u Srbiju, iz Praga. Ne da slika, već da ratuje: "Sećam se njegove velike kose, njegove velike crne mašne, njegova stava kada je preda mnom i majkom, upaljenih očiju počeo izgovarati stihove vaše Simonide. Sa kakvom vatrom, gospodine Rakiću, sa kakvim poletom! I ne samo on, nego cela njegova generacija živela je sa vašim Kosovskim stihovima. Uostalom, ne samo živela već i umirala (...). Tri dana pre nego što će poginuti, videli smo se prilikom njegova prolaska na niškoj stanici. I tada je izgovarao vaše stihove: 'Danas nama kažu, deci ovog veka/ Da smo nedostojni istorije naše/ Da nas zahvatila zapadanjačka reka/ I da nam se duše opasnosti plaše./ Dobra moja zemljo, lažu!'"
Rakić, koga je valjda bilo sramota da na ovu priču samo skromno slegne ramenima, ovako je odgovorio svom sagovorniku: "I ja sam lično čuo mlade ljude gde govore moje stihove. Najlepši čas sam doživeo jednog dana, 1912. godine, na Gazi Mestanu. Ne znajući da sam i ja tu, jedan mlad oficir je recitovao moju pesmu."
Velika poezija, velike ideje
Cinici se opet oglašavaju da nam kažu kako je to vreme prošlo i kako ta pesma danas više ne može nikoga da oduševi. Neće biti baš tako: nadam se da se na Jutjubu još uvek može naći fantastična obrada ove Rakićeve pesme koju izvodi grupa 357. U ovoj obradi slušalac može da čuje onu hrabrost, odlučnost i nepokolebljivost, koju su Rakićevi generacijski ispisnici, osetili u tišini kada su se prvi put susreli se stihovima ove pesme.
Kada se govore, čitaju, ili pevaju, stihovi Rakićeve pesme Na Gazi Mestanu su neuništivi: oni svedoče o veličini poeziji, veličini ideje koja tu poeziju nadahnjuje, o veličini ličnosti spremnoj da životom posvedoči ideju u koju veruje. I zaista, dok čitamo ili slušamo stihove pesme Na Gazi Mestanu osećamo da smo deo nečeg velikog i pravednog – Kosovskog zaveta, gospodstva, vrline, hrabrosti i autentičnosti jedne generacije koja je poručila svojim kritičarima: mi ćemo da ponovimo isto što i oni silni oklopnici, ali ne kao njihove kopije (koje vremenom postaju farsa) već kao jedna nova, samosvesna generacija, koja će njihovoj deseteračkoj veličini pridružiti i svoju sopstvenu, modernu, ali ne manje odlučnu.
Razlog za ovaj tekst, međutim, nije samo Rakić i užas kroz koji prolaze naši sunarodnici na Kosovu i Metohiji, već i želja da se notira činjenica da je današnja Srbija postala Kosovo. Tačnije rečeno, kako Rakićeve pesme sasvim sigurno više nema u našoj okupiranoj južnoj pokrajini, tako je više nema ni u lektirama za osnovnu i srednju školu u Srbiji, iz kojih je, posle nekoliko taktičkih manevara, doslovce izbačena. (Pozivam se ovde na veoma korisno istraživanje gospođe Olivera Krupež i njenih saradnika koje donosi Slobodan Antonić u svojoj knjizi Kolonijalno (anti)obrazovanje).
Cinici bi kazali da se sasvim dobro može živeti i bez istorije i Rakića i svega što on simbolizuje (a videli smo šta simbolizuje). A kako se živi bez istorije, svedoči Pekić u jednom od pisama iz Londona pod naslovom Zemlja bez prošlosti zemlja je bez budućnosti: "Pokušaj da se prošlost odbaci i sve počne ispočetka (...) dovodi naciju do tragične izgubljenosti deteta, koje više ne poznaje roditelje, samo zato što je pristalo da ih ne priznaje. Iz toga se rađa nesigurnost, a iz nje nesposobnost da se pored drugih i s drugima živi, naročito sa onima koji svoje roditelje imaju i priznaju. Ko sa svojom prošlošću i svojim poreklom ne ume u miru da živi, naći će se u ratu sa svojom sadašnjicom."
Kako će Pekićeve reči izgledati u praksi? Pa evo ovako: bez ikakve šale i preterivanja, mogu da pretpostavim kako će za desetak godina mali Albanci na okupiranoj teritoriji verovati da su Nemanjići albanska dinastija i da su se na Kosovu polju albanski knez Ljazari i njegovi albanski oklopnici bez mane i straha hrabro borili protiv nekih nadirućih slovenskih varvara, dok će u isto vreme srpska deca biti učena da ništa ne postoji pre njihovog rođenja, odnosno da ničega neće biti ni onda kada umru/crknu. Tačnije, tretiraće se kao životinje/radna snaga, a ne kao ljudi. To je i razumljivo: narodi i zemlje koji teže nekoj veličini žele da imaju i veliku istoriju: ako je baš nemaju, onda će da je ukradu, zaplene ili otmu. Opet, zatečeno stanovništvo nema nikakvu potrebu za bilo kakvim sećanjem na pretke, prvo zato što nisu narod, već životinje, i drugo, zato što ne žive u državi, nego na teritoriji u kojoj je ono ispod zemlje mnogo vrednije od svega što je bilo, ili jeste, ili će biti na njenoj površini.
Biti veran
Šta hoću da kažem ovim tekstom? Želim da saopštim jednu jednostavnu istinu, a to je da je svaka kuća i svaki stan svake srpske porodice postao Gazi Mestan, što znači da vi odlučujete da li će vaše dete znati za Rakića i sve što njegova ličnost i njegova poezija simbolizuje, ili ćete Rakića izbrisati i vi sami, da ne biste ometali obrazovni proces koje vaše dete treba da pretvori u cinika. A cinik je onaj ko je naučio da u životu treba služiti pokorno onome ko ima novac, a tlačiti, nemilosrdno, sve one koji ga nemaju, dok roditelje – to jest, vas – kada ostare i postanu puki trošak, treba smestiti u staračke domove (koji se plaćaju automatskim skidanjem novca sa računa), tamo daleko, gde se taj cinik više nikada neće vratiti.
Ukratko, Rakić je bio pesimista, što znači da nije verovao da su ljudi oko njega po prirodi dobri i puni vrlina. Ali, taj očaj ga nije pokolebao da uradi ono što je mogao da uradi kao pojedinac. Biti veran Rakiću danas, to znači oteti se pritisku depresije koju izaziva činjenica da nam praktično bez ikakvog otpora države otimaju sve što u nama vredi, da bi na kraju postali krpe bez mišića i kostiju.
Umesto defetizma i očaja, potrebno je da zasučemo rukave i da svoju decu i ostalu decu sa kojom dolazimo u dodir lično poučimo ko je bio Milan Rakić, kako glasi njegova izbrisana pesma Na Gazi Mestanu, i na kraju, ko je tu pesmu izbrisao i zašto. To nije puno, ali je nešto. Možda će neko od te dece sutra biti u stanju da Rakićevu pesmu vrati kući – u lektire za osnovne i srednje škole u Srbiji – kako bi posle toga, njegova deca ili unuci, vratili kući i neke druge, krupnije stvari, sa Rakićevom pesmom, ako ne baš na usnama, ono bar u mislima.
To moja generacija sasvim sigurno neće doživeti, ali će, sa opkladom na takvu budućnost, naš život u ovim poganim vremenima sačuvati smisao, vrednost i cilj, koji milioni ljudi u tzv. "srećnijim" zemljama, to jest, antihumanističkom Megalopolisu, odavno više nemaju.