Tramp, re-amerikanizacija ili zašto je Grenland važan

U javnosti i dalje postoji rasprava o tome da li je Tramp simbol promene ili izneverene nade u promenu.

Po mom mišljenju, Tramp je već doneo značajne promene, samo je važno razumeti kakav je njihov smisao i kakve su njihove posledice. Ključna stvar, za sada, jeste Trampova odluka da se u Americi priznaju samo biološki polovi (muški i ženski) čime je de facto ukinuo koncept "roda" kao društvene konstrukcije na osnovu koje su muškarci i žene sami mogli da odrede svoj rod nezavisno od svoje muške ili ženske biološke osnove.

Na prvi pogled ovo ne deluje baš spektakularno, ali jeste ako čovek zna koji su politički razlozi doveli do nastanka koncepta "roda".

Naime, u pitanju je odluka američke elite/oligarhije, iz sedamdesetih godina prošlog veka, da se homogena skupina ljudi pod imenom Amerikanci – koja je pre toga u formi "melting pota" usisala u sebe različite identitete – ponovo rasitni na različite subnacionalne identitete.

Ovi identiteti nastaju redukovanjem pojedinaca na njihovu različitu boju kože, različitu seksualnu orijentaciju (heteroseksualci/homoseksualci) te različit "rod", čime se Amerika pretvara u zajednicu manjina koje spaja samo mržnja prema belom muškarcu hrišćaninu i heteroseksualcu koji je proglašen za tlačitelja svih ovih manjinskih grupa. Položaj pripadnika manjinskih grupa bi se onda određivao kroz program tzv. "različitosti, jednakosti i inkluzije" (DEI), koji ukida koncept meritokratije (vladavine najsposobnijih/najzaslužnijih) u ime identitetskih kvota: primera radi, kompanije nisu mogle zapošljavaju najkompetentnije osobe za određeni posao, već osoba koji reprezentuju određene "manjinski identitete", dok bi neki drugi "identiteti" bili unapred isključeni.

Najkraće rečeno: identitet je zamenjivao kompetenciju/ znanje/sposobnost.

Sada se čitalac verovatno pita zašto je oligarhija donela odluku da fragmentarizuje američki i svaki drugi narod? Odgovor je jednostavan: krajem sedamdesetih, sa otvaranjem Kine, i stagnacijom SSSR-a, postaje jasno da tzv. "Zapad" pobeđuje u Hladnom ratu, što znači da oligarhija više ne mora da brine o blagostanju naroda (kako bi parirala komunističkom pogledu na svet) koje košta, već može da najveći stepen ekonomske i političke moći zgrabi za sebe.

Tako nastaje ono što je Kristofer Laš nazvao pobunom elite.

Elita napušta nacionalni identitet i jača međusobne, transnacionalne veze kako bi došla do bogatstva i političke moći koju ne bi morala više da deli sa svojim narodima. Da se narodi ne bi pobunili protiv pobunjene elite, ona ih je dehomogenizovala, što znači rasitnila na "manjinske identitete", te ukinula svaku perspektivu sagledavanja sveta koja tretira kao problem  činjenicu da manjina raspolaže sve većom ekonomskom i političkom moći, a većina postaje sve siromašnija i sve više politički nemoćna.

Na taj način elita je demontirala nekadašnje države nekadašnjeg Zapada, koje su se od komunističkog internacionalizma branile konceptom "države blagostanja" i nacionalnim identitetom, da bi od njih napravila post-klasna, post-industrijska, post-hrišćanska, post-nacionalna društva u kojima ljudi postaju pacifikovane biočestice koje pripadaju fluidnim, međusobno posvađanim manjinskim identitetima, ravnopravno zagledanim u svoj pupak (da li sam ja muškarac? da li sam ja žena? da li sam ja mačka? da li sam ja X? da li sam ja alien?koja je moja trauma? kako da steknem još neku?).

Proces demontiranja nacionalne države i pretvaranja čoveka u biočesticu, nazvao sam Megalopolisom.

Koncept Megalopolisa postoji zato da bi jedna vrlo mala skupina ljudi (oligarha) preko svojih nešto brojnijih tehničara ("bafer zone") mogla da neometano vlada jako velikom grupom ljudi.

Da bi se ova namera ostvarila, većinu treba pacifikovati, odnosno treba ih ne samo odvojiti od moći/znanja, već ih treba onemogućiti da stvaraju bilo kakvu moć. To je i razumljivo: ako neko zauzima određenu poziciju u nekoj instituciji ili društvu samo zato što je pripadnik neke "manjine", od te osobe ne možete očekivati da će svoju funkciju da izvršava onako efikasno i uspešno kao osoba koja je tu poziciju zaslužila svojim sposobnostima.

Ovaj koncept funkcioniše nesmetano sve dok spoljašnje elite, koje izvorno ne pripadaju Megalopolisu, pristaju da prodaju svoje države i narode da bi same dobile neko mesto za stolom oligarhije koja kontroliše Megalopolis. Tada se njihovi narodi pacifikuju u većoj ili manjoj meri, kao što je to bio slučaj sa nekadašnjim narodima Megalopolisa.

Problem nastaje kada se pojavi neka spoljašnja elita koja to ne želi da pacifikuje i proda svoj narod. Tada nastaje nova velika sila (Kina) ili grupa u povezanih država (BRIKS) koji postepeno nadmašuju ekonomsku i političku moć Megalopolisa.

To se dešava zato što Megalopolis nije napravljen da se bori za moć protiv neke spoljašnje sile ili sila, već samo zato da zadrži moć oligarhije u odnosu na njen nekadašnji narod, uz pretpostavku da ne postoji bilo kakav spoljašnji neprijatelj koji bi tu oligarhiju mogao da ugrozi. Koncept Megalopolisa je, dakle, plod unipolarnog sveta u kome relaciju naroda protiv spoljašnjeg neprijatelja, zamenjuje borba otuđene oligarhije protiv unutrašnjeg neprijatelja – sopstvenog naroda.

Iz ovog konteksta postaje jasno koliko je dalekosežna odluka Trampa da Amerikancima dozvoli da budu samo muškarci ili žene – ona je prvi korak u re-amerikanizaciji Amerike, odnosno ukidanju Megalopolisa, jer ponovo homogenizuje američko društvo. Tako nešto Tramp ne bi mogao da uradi bez konsenzusa Republikanaca i jednog značajnog dela Demokratske stranke, koji je shvatio da se Kini (i BRIKS-u u celini) ne mogu suprotstaviti biočestice koji umišljaju da su mačke, nego sposobni i obrazovani Amerikanci i Amerikanke.

To dokazuje i činjenica da Trampova odluka nije izazvala gotovo nikakvu političku kontra-reakciju. Naprotiv, značajan deo moćnih multinacionalnih kompanija poput "Boinga", "Volmarta", "Mete", "Amazona" i još poneke, odustao je od DEI koncepta koji privileguje zapošljavanje različitih rodnih identiteta, čime su praktično podržali Trampovu odluku, dok kompanija "Dizni", koja je sa "Netfliksom" do sada bila glavi promoter DEI koncepta u svojim proizvodima, šalje signale da će se od njega distancirati.

Sve to pokazuje da Tramp danas, za razliku od 2016. godine, ima podršku u re-amerikanizaciji Amerike i borbi protiv Megalopolisa, a jasno je i zašto je to tako – zato što Megalopolis ne može da parira Kini, dok bi Amerika to mogla (tako veruje Tramp i onaj deo Demokratske stranke koji ga je podržao).

U istom kontekstu treba razumeti i Trampove aspiracije prema Grenlandu, Kanadi i Panamskom kanalu. Kada su prvi put izrečene, one su delovale kao neki geopolitički vicevi, jer se smatralo da su te aspiracije ne samo neostvarljive, već i nepotrebne.

Uzmimo, na primer, Grenland.

Zašto recimo, tražiti Grenland od Danske, kada bi Danska, kao poslušni član NATO pakta pristala na svaku geopolitičku ili ekonomsku želju Amerike u vezi sa tim ostrvom?

Problem je upravo u tome što je okvir tog pristajanja NATO pakt, a to znači vojna organizacija koja nije u potpunosti kompatibilna sa Trampovim procesom re-amerikanizacije. Doduše Amerika upravlja NATO paktom – ako se izuzme stalna opasnost od crnogorskog, hrvatskog ili danskog veta – ali isto tako i NATO pakt upravlja njom, u smislu da neki ratovi NATO pakta ne moraju da budu i američki ratovi, a ispada da jesu.

Pre svega, mislim na rat sa Rusijom na teritoriji Ukrajine. Za NATO je to bio logički nastavak širenja na istok, iz doba unipolarnog sveta (dakle Megalopolisa), ali za Ameriku to sada može biti samo slepa ulica koje sprečava okret ka Pacifiku (prema Kini) i veći manevarski prostor u odnosima sa Rusijom koji bi mogao da joj bude od značaja u suočavanju sa Kinom.

Naravno, Tramp neće raspustiti NATO – ko još može da se dobrovoljno odrekne usluga moćne danske i norveške armije – ali može da ga na nivou naracije pomeri u senku, tako što će uspešno anektirati Grenland i Panamski kanal, što u okviru naracije America first (odnosno re-amerikanizacije Amerike) može da amortizuje sklapanje (neuspešnog) mira u Ukrajini što bi u krajnjem slučaju bio poraz NATO-a, a ne nove, Trampove Amerike.

Dakle, Grenland i Panamski kanal ili čak i Kanada, jesu Trampovi aduti u potencijalnom izvlačenju iz Ukrajine, jer se pomoću njih na istorijskoj ali i na dnevnopolitičkoj ravni, brišu činjenice da Ukrajina više znači Rusiji, nego Americi, pa je prema tome na geopolitičkoj aukciji spremna da plati više nego Amerika.

Jednostavnije rečeno: ako anektira Grenland, Tramp će biti zapamćen po tome, a ne po, primera radi, podeli Ukrajine, na ruski deo, bafer zonu i EU deo, dok će NATO zakočiti svoje širenje na istok, nalazeći svrhu u tome da postane krava muzara za američki vojni kompleks – zato Tramp i traži povećanje budžeta za odbranu evropskih NATO "saveznika" – pošto i ti dobri ljudi iz vojnoindustrijskog kompleksa moraju od nečega da se prehrane u sušnim godinama kada se ne bombarduje Srbija ili neka druga "nedemokratska" država.

Tramp je dakle, već napravio jednu veliku promenu: pokrenuo je proces re-amerikanizacije (re-suverenizacije) Amerike i ukidanja Megalopolisa. To je dokaz da je američka oligarhija očigledno priznala da je unipolarni trenutak prošao, da je svet postao multipolaran i da elita mora ponovo da postane, u neku ruku, "nacionalna".

Međutim, Tramp očigledno ne pristaje da se multipolarnost shvati kao stanje ravnoteže u kome su podeljene zone interesa (tzv. nova Jalta) već kao doba višeslojnog rata za globalnu hegemoniju – to je ono što nije nikakva novina. Tramp je shvatio da rat zahteva da se pacifikovane biočestice ponovo pretvore u Amerikance i Amerikanke, odnosno u narod, kome će elita morati da prepusti neki deo ekonomskog kolača, kako bi ispunila smislom MAGA ideju, odnosno ideju Amerike koja pobeđuje svoje geopolitičke protivnike i ponovo postaje velika.

Bez obzira na to da li će Tramp i američka oligarhija uspeti u tom cilju ili ne – Marks s početka 18. brimera Luja Bonapartea bi se Trampu smejao, imajući u vidu Ruzvelta – izvesno je da će uskoro u svetu nastati jedna nova podela: to je podela na narode koji su suvereni, (odnosno narode koji teže da ostvare maksimalan stepen suverenosti) i mase biočestica, koji nisu suverene, pa prema tome nisu više narodi, već zatečena populacija na nekoj teritoriji, o čijoj se sudbini nema razloga previše brinuti, jer ni oni sami na brinu o njoj.

Sudbina tih biočestica je ograničena u vremenu, jer teritorija koju ispunjavaju biočestice i elita odvojena od tih biočestica – to nam pokazuje sudbina Megalopolisa – ne može da se suprotstavi državama u kojima žive narodi i elita koja je sa njima povezana.

To je kontekst u kome treba posmatrati današnju Srbiju: ukoliko se uskoro u ovoj nekada ponosnoj zemlji ne započne proces resuverenizacije, po svoj prilici ona u srednjem roku neće više imati snage da postoji.