Ilon, Greta, najspretnija ovca i kakve to veze ima sa Srbijom

U sada već čuvenom govoru Džej Di Vensa u Minhenu, postoji jedno mesto koje je zasmejalo nekolicinu meni bliskih osoba, makar isto onoliko koliko je ono zasmejala i samoga potpredsednika SAD. Radi se o sledećoj rečenici: "Verujte mi, ovo ne govorim bez doze humora, ali ako američka demokratija može da preživi deset godina držanja lekcija od strane Grete Tunberg, preživećete i vi nekoliko meseci Ilona Maska."

Posle inicijalnog osmeha shvatićemo da je ova rečenica mnogo dublja, nego što izgleda na prvi pogled. U njoj se, jedna do druge, pojavljuju dve poznate osobe: Ilon Mask i Greta Tunberg. U Vensovoj rečenici spaja ih činjenica da i jedna i druga osoba "drže lekcije": Greta ih je držala Amerikancima na temu "ekologije", dok ih Mask drži Evropljanima na temu suvereniteta i demokratije.

Međutim, ova sličnost prikriva ogromnu razliku koja postoji između njih dvoje.

Maskova moć da drugima drži lekcije ili, eufemistički rečeno, da iznosi svoje mišljenje o svetu, posledica je činjenice da je on najbogatiji čovek na planeti.

Mnogo ljudi je u doba Bajdenove administracije, nervirala woke ideologije i ohrabrivanje promene pola, ali je samo Mask mogao da protiv toga nešto konkretno i uradi: recimo, da kupi nekadašnji Tviter za 44 milijarde dolara i vrati na njega Trampa, kako bi dokrajčio ono što je on sam video kao jednu problematičnu ideologiju.

Ovo što sam napisao ne znači, naravno, da je Mask svemoćan (to jest omnipotentan, što bi se mogli zaključiti prebrojavajući njegovu decu), jer je on, kao inteligentan čovek, svakako svestan da i njegova moć mora da računa na ograničenja i prilagođavanja. Međutim, izvesno je da je njegova moć supstancijalna, da potiče iz njega samoga i da on sam može da donese neke odluke, ili učestvuje u donošenju nekih odluka koje će imati globalne reperkusije.

Za Gretu Tunberg se to isto svakako ne može reći: ona je tipičan aktivista, što u prevodu znači ventilator pomoću koga jedna interesna grupa raspršuje u svet izvesne ideje čije prihvatanje treba da omogući ispunjavanje njenih interesa. Greta je bila samo medijski vidljiva, zahvaljujući grupi ljudi iz senke, koja je imala moć da sebe učine skoro nevidljivim. Greta Tunberg zato nije imala nikakvu sopstvenu moć, koja bi izvirala iz nje same, iz njene sopstvene harizme ili dostignuća, zbog onoga što ona jeste, sama po sebi: njena "moć" da bude vidljiva uvek je bila samo relaciona, odnosno zavisna od neke realne, spoljašnje moći. I zato će je svet uskoro zaboraviti: ako se za četiri ili osam ili dvanaest godina, ponovo pojavi potreba za nekom zelenom agendom, na njenom mestu pojaviće se neko drugo devojče (ili transica, što da ne).

Greta Tunberg je zapravo tipičan proizvod koncepta leading from behind (voditi od nazad). Radi se naime, o dva tipa lidera: tradicionalni lideri predvode svoju grupu, oni se nalaze na čelu, oni su vidljivi kao lideri. (Zato se i puca na njih). Nasuprot ovom tipu liderstva, koncept vođenja od nazad, podseća na odnos između pastira i stada ovaca. Greta je bila jedna od tih ovčica. Upravo to poređenje koristi Nelson Mendela u svojoj autobiografiji Dugi hod do slobode kada opisuje dobrog lidera: "On ostaje iza stada, puštajući najspretnijeg da izađu napred, nakon čega ga drugi slede, ne shvatajući da ih sve vreme upućuju s leđa."

Profesionalni optimisti bi kazali da je koncept leading from behind, koji ovde opisuje Mendela, dobroćudan prema ovcama, jer podstiče njihovu ličnu inicijativu (spretnost) unutar zadatog okvira koji određuje pastir. Međutim, sva je prilika da pogled na stado ovaca i pastira u društvu psa koje mu pomaže u korekcijama putanje stada, teško da ohrabruje nekog slobodnog i inovativnog čoveka, da se sa ponosom prihvati uloge ovce.

Koncept vođstva od nazad, počeo je da se koristi u kontekstu NATO intervencije u Libiji iz 2011. godine, koja je bila uperena protiv predsednika Gadafija. Uloge su bile raspoređene ovako: predsednik Obama je sebe smatrao pastirom, dok su spretne ovce bili francuski predsednik Sarkozi i britanski premijer Džejms Kameron. Tu već postaje vidljivo da je koncept indirektnog vođstva u kome onaj koji vodi ostaje skriven iza vidljivog stada više ili manje spretnih ovaca, karakterističan za Megalopolis u kome se oligarhija skrivala iza fasadne demokratije, što je u vreme bajdenovanja, mora se priznati, imalo i svoje komične crte, posebno u kontekstu specifične Bajdenove lične orijentacije u vremenu i prostoru, koja je vrlo često zahtevala da bude vođen od nazad kako bi negde uopšte stigao (ili makar ostao u mestu).

U spoljnoj politici stvari su funkcionisale na isti način: pastir je ovde bio USAID sa svojim nadrealnim budžetom, a ovce su bile razasute po celom svetu, pa tako i u Srbiji. Neke su iskreno verovale u ono što su pričale i one su to činile besplatno, verujući da su "na pravoj strani istorije"; nekima je bilo dovoljno zadovoljiti psihološke frustracije, na primer uveriti ih da su jedne i jedine; neke, spretnije, ipak su imale svoju cenu u senu, ali ne preveliku, jer ovce su ipak ovce, pa čak i onda kada se nazivaju aktivistima.

Bilo kako bilo, Trampovo ukidanje USAID-a, te zamena aktivistkinje Grete Tunberg, u ulozi učiteljice života, Ilonom Maskom, čovekom koji, za razliku od Grete, ima realnu i ličnu moć, svedoči nam da je koncept vođenja od nazad, ustupio mesto tradicionalnom konceptu predvodničke moći. Došlo je vreme u kome je moć ponovo postala vidljiva, a zajedno sa njom i nemoć.

To se jasno vidi u svetskoj politici u kojoj Tramp izvodi globalnu paradu moći, transparentno prevrćući slamarice nemoćnih zemalja, koje se malo nećkaju, ali sve potpisuju, dok sa onima čije su slamarice povezane sa nuklearnim arsenalom, ipak više voli da pregovara.

Ovo je velika promena koja nam sugeriše da ne možemo više da se pozivamo na neku svemoć koja iz tame vlada našim životima i kojoj ne možemo da se suprotstavimo. Sada je vidljivo da taj kukavički stav održava  psihologiju robova. Postoje ljudi kojima je ona bliska zato što je daje alibi za cinizam, lično "snalaženje" i političku ukočenost, što se može primetiti po komentarima da je i sam Mask ima nekoga iza sebe ko mu naređuje šta treba da radi. Naravno da Mask nije "usamljeni jahač", samo što se iza njega i pored njega nalaze strukture koje ga podržavaju i koje on podržava, ali ne i one koje mu komanduju iz tame.

Ova promena koncepta moći vidljiva je i u Srbiji, i to na dva plana: među studentima koji protestuju, jasno se mogu videti dve struje od kojih je jedna bliska konceptu vođenja od nazad i ta struja, svesno ili nesvesno, sad svejedno, nema ništa protiv toga da govori u ime NVO mreže zaostale iz vremena komandne strukture USAID-a (pastir – spretne ovce – manje spretne ovce). Na drugoj strani je značajna grupa studenata, poput onih sa Pravnog fakulteta u Novom Sadu, koji su se svesno distancirali od NVO sektora. Najkraće rečeno, oni traže da vlast u ovoj zemlji predvodi zemlju, a ne da više bude vođena od nazad.

Tako dolazimo do ključnog pitanja koje će odrediti budućnost Srbije – da li će ova, ali i svaka buduća vlast, predvoditi ovu zemlju ili će umesto toga tražiti nekoga ko bi je vodio iz senke?

Odgovor na ovo pitanje ne može se svesti samo na personalna pitanja, već se tiče promene sistema. Treba biti iskren i priznati da je, srpski narod posle pada Berlinskog zida, bio izabran (iz razloga koje ovde neću dodatno objašnjavati) da se na njemu izvede pokazna vežba kako će proći svaki narod koji pomisli na svoj nacionalni suverenitet: međunarodne sankcije, kontinuirana satanizacija, unutrašnja promena svesti, bombardovanje, brutalno etničko čišćenje u Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji, doveli su do toga da se politička većina u Srbiji (a ovde ne mislim samo na glasače vladajuće partije) prećutno pomiri sa veoma suženim prostorom suvereniteta, odnosno statusom teritorije.

Tramp, re-amerikanizacija ili zašto je Grenland važan

Stoga je i bilo moguće da jedan od nekadašnjih predsednika Srbije izjavi da Srbija nema neprijatelja, što je isto kao i priznanje da nismo više (politički) narod, već zatečena populacija na izvesnoj teritoriji. Jedan broj ljudi sledio je takvu politiku vladajuće partije, dok drugi deo ljudi, nominalno opoziciono nastrojenih, nije video nikakav problem u tome da mu sliku sopstvene zemlje i političkog stanja u njoj oblikuju mediji koji su u vlasništvu oligarhije koja u poslednjih trideset godina nije propustila ni jednu priliku da ih, kao pripadnike srpskog naroda, gurne još dublje u propast.

I jedni i drugi su se, međutim pomirili sa sudbinom koja im se nametala, a to je da će Srbija uvek biti vođenja od nazad, što je uticalo da ova kritična masa ljudi svoje ambicije svede na snalaženje u tim unapred postavljenim (kolonijalnim) okvirima, pri čemu je za nekoga "snaći se" bio sinonim za "preživeti", a za nekoga, "obogatiti se".

Danas je doba preokreta. Za Trampa, Srbija liči, ili može da liči, na zemlju koja nema ništa u slamarici, a takve zemlje bi on mogao da ostavi na miru, to jest, da ih ostavi sebi samima. Ukidanje USAID-a nešto govori o tome. Sada nam se otvara prilika da začnemo sa procesom pametne i promišljene resuverenizacije, budući da nam je iznenada i neočekivano ostavljan izvestan stepen slobode koji nam je ranije bio sistemski prikraćen.

Prvi korak na tom dugačkom i neizvesnom putu resuverenizacije (odnosno osećanja čoveka da živi u svojoj zemlji, među svojim ljudima, a ne na teritoriji među drugim strancima) jeste odluka koju treba da donesemo u svojim glavama. To je odluka da vlast treba da predvodi narod, a ne da pristaje, ili čak želi da bude vođenja spolja (naplaćujući to slobodom ličnog bogaćenja). Ukratko, sada nam je potreban nov način mišljenja vlasti i moći, a domašaj političke krize u kojoj se trenutno nalazi zemlja, biće određen odgovorom na pitanje da li smo se približili tom novom tipu suverene vlasti koja predvodi ili smo, bez obzira na onakve ili ovakve promene, i dalje zaostali u predtrampovskom dobu, kada je politički život u Srbiji, kao i u većini drugih država u Evropi, najviše podsećao na takmičenje za najspretniju ovcu.