Srpski san ili beogradski pašaluk

Verovatno se sećamo one igre na papiru kada spajanjem udaljenih tačaka linijama dobijamo sliku neke figure koja do malo pre nije bila vidljiva. Na isti način se mogu spojiti tri tačke: predavanje Viktora Orbana na 33. Letnjem kampu univerziteta Balvanjoš u Rumuniji (2024), zatim Vensov govor u Minhenu (2025), i najzad, skorašnji tekst Sergeja Karaganova "U Evroaziju sa intelektualnom slobodom".

Povezane linijom one čini vidljivom pojavu ubrzanog distanciranja od ideologije Megalopolisa koja i dalje vlada Zapadnom Evropom. O toj ideologiji pisao sam na bezbroj mesta, a verujem da sam ponekom čitaocu i dosadio sa pojmom Magalopolisa, ali šta da se radi: ko hoće da razdvoji istinu (crvena pilula) od laži (plava pilula) mora da zna šta je Matriks, inače će biti njegov rob.

Hajde zato da povežemo tri tačke u vremenu koje će nam razjasniti jednu crtu Megalopolisa, a to je pitanje suvereniteta naroda.

Krenimo od godine 1969. i razgovora između Šarla de Gola i njegovog drugara Andre Malroa, 11 meseci pre De Golove smrti. Razgovor je prijatan, ali i melanholičan, jer su sagovornici svesni da nešto nestaje, a to je jedan koncept Francuske koji ih, bez obzira na razlike koje između njih dvojice postoje, ipak spaja.

De Gol na jednom mestu kaže: "Francuska više uopšte nema ciljeva."

Šta ta rečenica uopšte znači postaje jasnije ako ovaj razgovor povežemo sa prilično suvoparnim rečenicama iz 1979. godine, koje zapisuje filozof Žan Fransoa Liotar u svom Postmodernom stanju.

Rečenica, naoko, govori o obrazovanju: "Prenošenje znanja više nije namenjeno tome da obrazuje neku elitu sposobnu da predvodi naciju u njenoj emancipaciji, ono sistem snabdeva igračima sposobnim da primereno osiguraju ulogu pragmatičnih radnih mesta koja su potrebna institucijama."

Ok, hajde da prevedemo Liotara: univerziteti više ne treba da stvaraju nacionalnu elitu koja treba da kreira cilj neke države, odnosno ideju vodilju koja će da predvodi narod kojoj ta elita pripada. Umesto toga univerziteti bi, po Liotaru, trebalo da obrazuju samo "igrače", tj. fah idiote koji će igrati/živeti po pravilima u čijem stvaranju neće učestvovati – ta pravila igre će urediti neko drugi. (Da ne bi sirotinji raji otvoreno kazao da ona više neće imati nikakve veze sa pravilima igre, odnosno idejom vodiljom zemlje u kojoj živi, Liotar kaže jednostavno da ta ideja vodilja – ili metanaracija, kako je on zove – više ne postoji. Smešno).

Dakle, kada De Gol kaže da Francuska više uopšte nema ciljeva (a malo kasnije dodaje da ih nema ni Engleska) on hoće da kaže da će tim zemljama upravljati neko drugi, a ne Francuzi i Englezi. Kakva je onda sudbina tih država ili naroda, koji su ostali bez svoje ideje vodilje, odnosno nacionalnih ciljeva i svoje nacionalne elite?

Odgovor na to daje, ovoga puta na engleskom jeziku, izvesni Kevin Robins, u tekstu simptomatičnog naslova "Ka Londonu, gradu izvan nacije". Negde pri kraju teksta, Robins će oduševljeno grad (velegrad, London, megalopolis), nazvati "čamcem za spasavanje" (pozivajući se na jednog svog kolegu). Da prevedem: svako onaj ko ne živi u Londonu, odnosno ko se na vreme nije dokopao nekog nebodera na vodi, utopiće se u (morskoj) oluji, odnosno treba da očekuje da će živeti sve gore i gore. Ukratko, London nije Engleska/Britanija, a građane Londona ne zanima sudbina Engleske i Engleza.

Na pitanje ko upravlja Londoncima i Londonkama (koji u njegovom tekstu žive u bratstvu i jedinstvu, a u stvarnosti u kvartovima-tvrđavama i no gozonama), Robins naravno liotarovski ne odgovara, prosto zato što te biočestice iz londonskog pašaluka ne treba da se zamajavaju pitanjem vlasti: to treba da prepuste nekom drugom, a sami treba da budu srećni što su uopšte živi.

Eto toj ideji Megalopolisa – transnacionalnog saveza velikih gradova u kojima žive pokorne biočestice (u prevodu robovi) – suprotstavljaju se, na planu ideja, hronološki, i Orban i Vens i Karaganov.

Orban u svom predavanju iznosi strategiju nastanka i opstanka suverene Mađarske (a ne samo Budimpešte); Vens, kritikujući "Evropljane" zbog suzbijanja demokratije i slobode mišljenja, povlači razliku između Amerike i takve Evrope, dok Karaganov ocrtava konture nove ruske ideje, odnosno sna, ovoga puta orijentisanog prema Aziji, a ne više Evropi odnosno sadašnjem Megalopolisu.

Javni istupi ove trojice ljudi imaju za cilj ne samo da razjasne ideje na osnovu kojih deluju političke grupacije koje oni predstavljaju ili vode, već i da mobilišu ljude, u prvom redu svoje sunarodnike, oko tih ideja, kako bi ostvarili ideal atinske demokratije u doba Perikla, a to je – upravo suprotno Megalopolisu i Liotaru, kao jednom od njegovih portparola – aktivno učestvovanje ljudi u javnom životu svoje države, odnosno intimni odnos prema ideji vodilji vlastite države.

Ovo zvuči pomalo idealistički, zar ne?

Nije uvek bilo tako.

Srbija je svoju ideju vodilju poslednji put imala negde pre 1912. godine, a tada se ta ideja nazivala Kosovski zavet. Ukratko: sanjali smo revanš za Kosovo. O stepenu intimnog prihvatanja kosovskog zaveta svedoči i očaj mobilisanih ljudi koji su vraćeni kućama, jer nije bilo dovoljno uniformi za njih.

Đura Đurović u svojim Sećanjima beleži kako su ti prekobrojni ljudi na sve načine pokušavali da udese da odu u rat (a ne da od njega pobegnu). To je bilo u vreme kada su Srbiju u Berlinu videli kao sklupčanog ježa koji je isturio svoje bodlje. Danas, kada jednom delu naših sunarodnika ti naši preci liče na budale, Srbija najviše liči na besplatni švedski sto – dođeš, uzmeš šta ti treba, a zatim odeš i ne obazireš se na pustinju koje si ostavio iza sebe. (Svaka sličnost sa budućim kopanjem litijuma je, naravno, slučajna).

Između dva svetska rata, srpsko društvo je ostalo bez bilo kakve ideje vodilje. Uspesi komunista da pridobiju veliki broj mladih ljudi u Srbiji, bili su posledica činjenice da se posle političkog dovršenja Kosovskog zaveta i ujedinjena Južnih Slovena, životni san Srba i Srpkinja sveo, otprilike, na eliminisanje pirotskih ćilima i kupovinu art deco nameštaja. Kada se to sa više ili manje uspeha ostvarilo, život je izgubio svoj cilj, i na vlast su mogli da dođu novi ljudi, koji su imali ideju vodilju kojoj su bili spremni da posvete svoj život.

Granice Srbije u Titovoj Jugoslaviji, neodoljivo podsećaju na granice Beogradskog pašaluka: Vojvodina je diskretno autonomizovana, Kosovo i Metohija je stavljena na raspolaganje albanskim komunistima koji su sanjali ujedinjenje sa Albanijom, a onih stotinak hiljada Srba koji su tokom Drugog svetskog rata izbegli sa te teritorije, dobilo je zabranu povratka. Za to vreme etnogeneza crnogorskog naroda iz doba italijanske okupacije Crne Gore nesmetano se nastavila i u komunističkoj Crnoj Gori. O postojanju neke srpske ideje ili srpskog sna, u to vreme, nije moglo biti nikakvog govora, ali su zato postojale udobne vile na Dedinju za lokalne dahije i decu komunizma, čiji je život počeo da liči na živote odrođene srpske građanske klase između dva svetska rata.

Kraj osamdesetih i devedesete su bile, po zvaničnom narativu, doba bujanja srpskog "nacionalizma" i ,"velikosrpskog šovinizma".

Međutim, ako je zaista bilo tako, kako se niko od tih velikosrpskih šovinista nije setio da deložira grob maršala Tita iz Kuće cveća na neko skromnije mesto, koje bi više odgovaralo njegovom odnosu prema Srbiji i Srbima. Opstanak Kuće cveća simbolički svedoči o kontinuitetu svođenja Srbije na ,"Beogradski pašaluk", koji, kao što znamo, nije bio samostalni i suvereni politički entitet, već puka teritorija u okvirima jedne tada već prilično nestabilne imperije, samo što je njen centar tada bio Carigrad, a ne Brioni odnosno, Brisel.

Društvena struktura "Beogradskog pašaluka" analogna je poziciji američkih crnaca u doba dok su bili robovi. Imate crne robove, koji rade na plantažama: oni su umorni, iscrpljeni, prljavi, u ritama; niko ne brine o tome kako izgledaju njihovi zubi; imate zatim i druge crne robove koji, međutim, rade u kućama belih gospodara. Ti robovi su čisti i uhranjeni, solidno obučeni, a za njihove zube bi bilo dobro da se sjaje i da budu beli, zato što gospodari ne tolerišu ružne stvari oko sebe.

Iako su i jedni i drugi robovi, oni koji robuju u kućama, sebe smatraju civilizovanim i kulturnim u odnosu na one koji rade na plantažama i čijoj se krezubosti podsmevaju. Oni na svoje sunarodnike gledaju očima svojih gospodara. To tako traje dok se ne pojavi jedna izuzetna figura koja se neće zadovoljiti činjenicom da je rob u kući, već će imati san o tome da ropstvo njegovog naroda u celini treba da se završi. Ta figura svoj istinski format stiče tako što može da ovaploti svoj san i da tako motiviše druge robove i druge ljude, da podele sa njim taj san i da rade na njegovom ostvarivanju.

U konkretnom slučaju, ta figura se zvala Martin Luter King (Mlađi). On je 1963. godine u okviru Marša na Vašington mogao da stane pred 200.000 ljudi i da pod svojim imenom i prezimenom održi čuveni govor pod nazivom Ja imam san. Iako je ubijen 1968. godine, sa svega 39 godina, ne bi trebalo da o njegovom životu razmišljamo prebrojavajući godine, već imajući u vidu ono što je ostalo iza tog života. 

U sadašnjoj političkoj krizi u kojoj se nalazi naša zemlja, vredi razmišljati o našem snu: da li imamo naš san? da li uopšte imamo želju da ga imamo? da li je zbilja najveći san u ovoj zemlji da se sa plantaže pomerimo u kuće gospodara, a da na sunarodnike gledamo kao što na njih gledaju naši gospodari: kao na krezubu masu koja dolazi iz nekih dalekih šuma i koja može biti zamenjena nekom drugom krezubom masom dovedenom ko zna odakle (čime sakrivamo od nas samih misao da i mi možemo da budemo zamenjeni, ako se gospodarima tako prohte)? Da li je to primitivno, provincijalno, malograđansko mišljenje, toliko različito od atmosfere otvorene, pijemontski nastrojene Srbije i Beograda s početka 20. veka, najbolje što danas možemo da smislimo?

Negde krajem 19. veka, Gistav Le Bon je u svojoj Psihologiji gomile, vrlo dobro osetio smisao i vrednost kolektivnog sna: "Prelazak iz varvarstva u civilizaciju u potrazi za nekim snom, a zatim propadanje i smrt od trenutka kada taj san izgubi snagu, to je ciklus kroz koji prolazi život naroda."

Ukratko, san je ono što nas čini narodom, što nas spaja i omogućuje nam ne samo da živimo jedni pored drugih već i da zajedno radimo na ostvarenju nečega što bi trebalo da postoji i kada nas ne bude. Od tog sna sve počinje i zato sam sklon da na krizu u kojoj se sada nalazimo posmatram iz ove perspektive: da li će razrešenje ove krize imati crte istorijskog događaja, zaviće od toga koliko će nas približiti srpskom snu, a udaljiti od noćne more Beogradskog pašaluka.