Šta je dobro za Srbiju?

Pre nekoliko dana, predstavio sam svoju poslednju knjigu u Vrnjačkoj Banji. Tamo sam se družio sa nekolicinom dobrih ljudi. Neki od njih su moji dragi prijatelji, a neke sam imao sreću da upoznam te večeri. U povratku, gledao sam kroz prozor autobusa mesta, gradove i predele oko sebe.

Video sam ono što je, kako mi čini, jedinstveno u svojoj lepoti i to me je setilo Crnjanskovog avio-putopisa "Nadzemaljska lepota Srbije". Video sam, međutim, i ono što je bilo propalo i zapušteno, a što se sa neba ne može sagledati.

Nisam osećao mržnju prema svojoj zemlji, niti sam joj se rugao. Setio sam se mlađeg od braće Šlegela, upokojenog skoro već dvesta godina, koji je rekao da neko malo, beznačajno protivrečje ne može da ukine ljubav, u čijoj se osnovi nalazi jedna beskonačna ideja. Ono, naprotiv, ljubavi služi kao potvrda i pojačanje. Pošto u mom slučaju, tih protivrečja nije bilo baš malo, pojačanje je bilo melanholično, ali je i dalje ostalo pojačanje.

Tako će biti i ubuduće.

Na svojim putovanjima, posetio sam i one gradove u kojima postoji neka opsesivna želja da sve izgleda ne samo uređeno, već i savršeno. Kako su ti gradovi ne samo bogati, već prebogati, stepen njihove izvrsnosti je takav, da je oku zaista potrebno vreme da pronađe neku nesavršenost ili protivrečje u toj izvrsnosti. Međutim, umesto da me ushiti ili zadivi, izvrsnost me je ispunjavala zebnjom: setio bih se nesavršene prirode čoveka i pomislio bih, kako će se ti gradovi, koji toliko teže savršenosti, uskoro početi oslobađati svakoga ko je "nesavršen" ili će zabranjivati ulaz takvim, "nesavršenim" ljudima. Okruženi humanoidnim robotima i naprednom veštačkom inteligencijom, možda će, na kraju, u tim pametnim gradovima, živeti samo nekolicina ljudi, koja će za sebe misliti da su bogovi.

Da li će to biti konačna pobeda razuma nad silama "mraka i bezumlja", koju čovek sanja od epohe Prosvećenosti? Da li je to pejsaž sveta u kome je "dobro" pobedilo "zlo"?

Dok sam, tako, kroz prozor autobusa gledao Srbiju, pitao sam se šta je dobro za moju zemlju? Uskoro sam shvatio da je naša kriza toliko duboka, upravo zato što mi više ne znamo šta je dobro za nas.

Znamo šta je loše: partokratija.

Silina protesta koji traju već nekoliko meseci u našoj zemlji, posledica su, između ostalog, i osećanja nepravde, pred činjenicom da se u velikom broju slučajeva, kao uslov za zaposlenje ili napredovanje ispostavlja partijska lojalnost, a ne profesionalna kompetencija. Umesto podele na stručne i nestručne, ili časne i korumpirane, vrlo često u ovoj zemlji izgleda kao da postoji samo podela na "lojalne" i "nelojalne".

To izaziva očajanje, ali isto tako i gnev. (Ukoliko ova vlast ima sposobnost autokorekcije, ona bi morala da privuče kompetentne i časne ljude, ali ne tako što će od njih tražiti da potpišu pristupnicu, već tako što će im omogućiti da zauzmu pozicije koje zaslužuju na osnovu svojih kompetencija i radnog iskustva, a onda će im dati slobodu da svoj posao rade profesionalno, na opštu polzu)

Mnogo je teže, međutim, utvrditi šta je dobro (za Srbiju).

Suočavamo se sa zabrinjavajućim relativizmom. Svaka katastrofa koju naš narod doživljava, može se, pomoću neke crne magije, pretvoriti u "dobru vest". Nasilje i ponižavanje kome je izložen srpski narod u okupiranoj južnoj srpskoj pokrajini, neki ljudi ovde mogu da predstave kao nešto "dobro", jer bi bez Kosova naši odnosi sa EU bili relaksirani, što bi nas, veruje se, približilo članstvu u ovoj organizaciji, sasvim u skladu sa mantrom da "EU put nema alternativu".

U istom nakaradnom kontekstu, koji jednom broju ljudi i medija u ovoj zemlji uopšte ne izgleda nakaradno, neko bi mogao da kaže da bi i nestanak Republike Srpske, bilo neko "dobro", jer bi doprinelo "stabilnosti na Balkanu" i lakšem inkorporiranju Srbije u EU, odnosno poetičnije rečeno, u "evropsku porodicu" (niko se do sada, što je simptomatično, nije setio sintagme "porodičnog nasilja" u ovom kontekstu).

Čak i ako se od sadašnje Srbija, u budućnosti, odvojili Sandžak i Vojvodina, ili ako bi se Srbija, preko promene Ustava, pretvorila u neku nefunkcionalnu konfederaciju njenih preostalih oblasti, neko bi opet mogao da kaže da je to dobro, jer je to dokaz "decentralizovane, moderno uređenje države, čiji su delovi okrenuti intenzivnoj prekograničnoj saradnji". (A ko može da se buni protiv saradnje)

Ukoliko bi neko spomenuo demografsku katastrofu, sa idejom da će nas za nekoliko decenija ostati toliko malo da nećemo moći da kontrolišemo ni teritoriju koja je sada u sastavu Srbije, biće ljudi koji će da kažu da ta katastrofa nije katastrofa, jer "sreća pojedinca ne zavisi od veličine države, već od individualnih odluka" (sledi mantra o tome kako treba slediti svoje snove: u prevodu, biti bogat i slavan, sa što manje rada i truda).

Ili da postavimo stvari obrnuto.

Da li je ono što je nekada izazivalo divljenje, sada postalo smešno? Da li u ovoj zemlji, poštovanje i dalje može da zasluži gest Vladimira Ćorovića (1885–1941) velikog srpskog istoričara, rođenog u Mostaru, koji je u junu 1908. godine, u Beču, nakon što je doktorirao, odbio prsten cara Franje Josifa, dar najboljim studentima, uz obrazloženje da je u Beču samo stranac?

Ako bi se danas, neko od naših ljudi koji su otišli u neku od evropskih zemalja, nečega odrekao, usled političkog neslaganja zbog politike te zemlje prema Srbiji, da li bi to u ovoj zemlji naišlo na opšte odobravanje? Ili bi taj gest ostao prećutan ili ismejan od onih koji vrlinu više ne vide u spremnosti na samosavlađivanje ili žrtvovanja nečega od samoga sebe, već sasvim suprotno, u radikalnoj egocentričnosti što nas zakonomerno dovodi... do korupcije i obogotvorenja novca.

Ako je uvećanje standarda jedini smisao naših akcija ili jedina stvar koju ova ili svaka buduća vlast, može da omogući građanima Srbije, onda je zbilja svejedno, da li se to postiže na pošten ili nepošten način. Posledice već sada vidimo: osećamo kako se pridev "pošten", tragično približio, po značenju, pridevima "glup", i "naivan". (Imenica "čast" još uvek pomalo odoleva zahvaljujući činjenici da se više ne izgovara glasno, i u društvu, već samo u sebi)

Razume se, u vremenu u kome živimo – u vremenu posle jednog velikog nacionalnog poraza, koji svi osećamo, a ne znamo kada se dogodio – boljim srpskim intelektualcima na um pada figura despota Stefana Lazarevića. Sudbina je Despotu namenila nesreću da živi u vreme nakon poraza na Kosovu polju u kome je stradao  i njegov otac, knez Lazar. Da bi preživeo nacionalnu katastrofu, despot Stefan je, kao što je poznato, poslao svoju sestru u harem turskog sultana, a sam je postao njegov vazal. Politikanti bi se danas to nazvali "hrabrim" potezima, dok bi ozbiljni intelektualci mogli posegnuti za argumentom kulturnog, ekonomskog, pa i prostornog napredovanja despotovine.

To napredovanje izgleda kao da započinje upravo mirenjem sa porazom & poniženjem.

Međutim, u oba slučaja se previđa činjenica da je u baš u to ponižavajuće vreme, počeo da nastaje i Kosovski zavet, oličen u rečima koje je patrijarh Danilo III (Mlađi, ili Banjski) 1391. ili 1392. godine, pripisao knez Lazaru, pre bitke na Kosovu polju: "Bolje je nama smrt u podvigu, nego život u stidu." (odnosno život u poniženju)

Preko Zaveta, Despot je poručio potomcima da je on živeo u stidu, ali da taj život u stidu ima smisla, samo onda ako oni, potomci, u budućnosti, budu odabrali podvig (umesto stida).

U tome i jeste veličina despota Stefana i zato je on veliki državnik. Danas bi u ovoj Srbiji bilo razumljivo da je Despot počeo da Osmanlije predstavlja kao prijatelje, da Kosovsku bitku prikazuje kao ,"nepromišljeni rizik vođen iracionalnim razlozima", kako bi njegova poniženja prestala da izgledaju kao ono što jesu – kao poniženja – da bi putem crne lingvističke magije, postala "nacionalno odgovorna politika lišena avanturizma njegovog oca koji nas je koštao golemih žrtava". Da je despot Stefan to učinio, naš poraz bi bio potpun, jer bi se preživljavanje po svaku cenu pretvorilo u kredo života, čime bi se Srbi razbili na mnoštvo atoma od kojih bi svaki za sebe želeo samo da preživi na bilo koji način: tada više ne bi bilo stida, a samim tim ni podviga, pa ni opstanka naroda, a sebičnost, kukavičluk i gramzivost bi postale glavne vrline.

Međutim, Despot to nije uradio, zato što je bio na visini istorijskog zadatka. Ako je njegov otac stavio na kocku svoj život u sadašnjosti, na Kosovom polju, despot Stefan je žrtvovao svoje ime u budućnosti, time što je pomoću Kosovskog zaveta uspostavio jasnu razliku šta je dobro (podvig), a šta je loše (ono čega treba da se stidimo) i tako usmerio srpsku budućnost prema podvigu. Ukratko, preko Zaveta nam despot Stefan poručuje otprilike ovo: ja sam morao da živim život u stidu, da bi ste vi, u budućnosti, imali mogućnost da izaberete podvig. 

To je stvar koja, po mom mišljenju, izaziva divljenje kod Despota: to što nije želeo da sebe opere pred potomcima, kako bi svoje stidno ponižavanje pretvorio u "podvig", već je, upravo suprotno, sugerisao da stid srpskog preživljavanja nakon poraza na Kosovu polju, ima smisla jedino ako oni, kojima je tim stidom kupljenja budućnosti, izaberu u budućnosti podvig (osvetu za Kosovo).

I bio je pravu: onaj ko hoće samo da preživi bez ideje zaveta za budućnost, njemu u jednom trenutku mora da padne na pamet ideja da promeni veru, što je svakako isplativije, samo što u toj konverziji nema nikakvog podviga, a nema ni trajanja.

Kosovski zavet nam je i pored poraza, jasno davao odgovor na pitanje šta izaziva poštovanje, (šta je dobro), a šta osećanje stida, odnosno transfer blama. To što danas ne znamo šta je dobro za Srbiju, znači da reči "podvig" i "stid" više nemaju jasna značenja: autentični podvig može da bude shvaćen i kao glupost ili budalaština, a ono što izaziva osećanje stida može da se razume i kao podvig, kao hrabrost, kao nešto "dobro".

Pošto jezik deluje kao sistem, a ne tek kao hrpa nabacanih reči, onda postaje jasno da i ostale reči postaju samo simulakrumi, odnosno skup glasova koji ništa više ne označavaju: primera radi, čovek koji radi za neku stranu obaveštajnu službu, može da kaže da to radi iz "patriotizma" odnosno ljubavi prema Srbiji, jer pokušava da uništi sve one koji ometaju njen put prema Evropi. To je krajnja konsekvenca one rečenice koja se u jednom trenutku pričala kao vic, iako je sasvim ozbiljno plasirana, a to je da u Prvom svetskom ratu nismo imali sreće, jer nas je srpska vojska oslobodila, umesto da nas je ostavila u Austriji – u tom slučaju bismo već bili deo EU.

Jedan od razloga postojanja države jeste da sačuva lingvistički suverenitet: to ne znači samo da obezbedi službenu upotrebu svog jezika na svojoj teritoriji, već i moć da sačuva značenje reči na kojima je utemeljena. To da li će u tome uspeti ili ne, nema veze sa filozofijom jezika, ili recimo, sa poststrukturalizmom, već samo sa političkom snagom ili slabošću. Narod koji tu snagu nema, završiće u tamnici od jezika, koji je nekada bio njegov, a koji to više nije, iako mu reči zvuče poznato. 

Šta reći za kraj ovog teksta? Da li se treba predati tom ropstvu? Svakako da ne. Do god postoje enklave jezičke slobode sastavljene od onih koji pišu tekstove ili knjige na slobodnom jeziku i onih koji ih čitaju i o njima razgovaraju, postoji nada da ćemo enklave jednom pretvoriti u državu. Posle Kosovskog boja, te enklave su bili manastiri, a danas su to sva ona mesta u kojima se reči smenjuju sa periodima tišine, koji podsećaju na lingvistički karantin u kome se proverava zdravlje izgovorenih reči, pre nego što se izgovore sledeće.

Onaj kome ta tišina nije potrebna, najverovatnije je već mrtav.