Mali uvod u veliki građanski rat

Film Godišnjica (Anniversary) iz 2025. godine neće biti upamćen kao umetničko delo. Ništa zato: filmovi se više i ne snimaju da bi postali umetnost. Umesto toga, prave se iz propagandnih razloga. Tako dolazimo do jednog malog ali slatkog paradoksa: niko vas ne prisiljava da pogledate ovaj film, što je kompliment vašoj slobodnoj volji, ali tu istu slobodu volje nećete imati kada je u pitanju budućnost koja vam je u ovom filmu namenjena.

Što dobiješ na mostu, izgubiš na ćupriji.

Evo kratkog sadržaja: na početku filma, uz idiličnu muziku, upoznajemo porodicu Tejlor, koju čine, ovim redom pojavljivanja: majka, univerzitetski profesor i "nezavisni" intelektualac (navodno) udaljena od svakog ekstremizma, njen tolerantni muž i vlasnik restorana, najmlađa ćerka posvećena prirodnim naukama, a zatim i starije ćerke – prva, selebriti "liberalna" stand up komičarka homoseksualne orijentacije, i druga, advokatica za ekološko pravo koje obnaša zajedno sa mužem Afroamerikancem (razume se, bez dece).

Dakle, ovde se sve odvija po pravilima službe, što je termin poznat ljudima koje je zakačilo služenje vojske u JNA ili VJ (spadam u tu kategoriju populacije): pred nama je jedna uzorna liberalna porodica (koja glasa za "demokrate").

Zatim se u filmu pojavljuje manje idiličan deo porodice, a to je, razume se, sin (vidno odeljen od svojih uspešnih/perspektivnih sestara) koji je neuspešni pisac i neuspešan čovek. Pored toga, on je i uplašen pred autoritetom majke, zbog svoje devojke, koja je, kao studentkinja, došla u klinč sa njegovom majkom nakon što je napisala tekst antidemokratske provinijencije.

U daljem toku filma, pokazuje se da pomenuta devojka potiče sa Srednjeg zapada (što je šifra za "republikance"), da piše knjigu pod naslovom Promena u kojoj "američku demokratiju" želi da zameni "američkim nacionalnim jedinstvom" i sve to uz pomoć jedne multinacionalne kompanije (a pošto se ne spominju druge, ta jedna simbolizuje sve u celini).

Dok sam zajedno sa suprugom gledao film, začudilo me je kako je devojka "republikanka" skromna, povučena i nimalo militantna, dok je porodica Tejlor (izuzimajući njenog dečka i njegovog oca) napada više ili manje otvoreno.

Pravila (propagandne) službe u "liberalnom" Holivudu bi nalagala da situacija bude upravo suprotna. Pomislio sam da bi ovako simpatije gledalaca mogle da se okrenu na stranu devojke, posebno kada napadi Tejlorica ne zastaju ni pred faktom da je devojka trudna i da nosi blizance. Supruga me je negde posle trećina filma pitala: "Nije valjda da gledamo republikanski propagandni film?" Odgovorio sam: "Ako se nešto ne promeni do kraja filma – da."

Ni meni ni njoj se ta ideja nije previše dopala: propaganda je, ipak, propaganda.

Razume se, nešto se promenilo.

Negde na ovom mestu, film prelazi u projekciju najcrnje budućnosti u kojoj dolazi do promene vlasti: "ujedinjena" Amerika zamenjuje "demokratsku" Ameriku.

Prema očekivanjima, ta nova Amerika lagano postaje totalitarna i porodica Tejlor se raspada: radikalna komičarka postaje žrtva represije i skriva se u strahu za svoj život, najmlađa sestra postaje deo pobune, a treća sestra, eko-advokatica, abortira, jer ne želi da rađa decu u totalitarnom sistemu (mada, u stvari, ne želi da ih rađa uopšte).

I to, naravno, nije sve: restoran propada, profesorica biva izbačena sa koledža, a njihov sin pravi karijeru u totalitarnom sistemu i ponižava porodicu, očigledno kompenzujući svoje ranije gubitničke frustracije.

Pri svemu tome, devojka – "republikanka", sada majka dvoje dece, ostaje na neki čudan način blaga i trpeljiva, ponašajući se potpuno suprotno od svog karijernog muža, sina profesorice, tako da u jednom delu filma izgleda kao da je i ona, poput ostalih članova porodice, postala njegova žrtva.

Međutim, u poslednjem i očekivanom obrtu pokazaće se da je sin profesorke i pored aktivnog učešća u totalitarnom sistemu samo naivna budala – dakle, ono što je bio i na početku filma – a da je devojka, bivša studentkinja njegove majke, sve vreme iz senke planirala i sprovodila svoj "paklen plan" a to je uništenje idilične "liberalne" porodice iz ljubomore prema njihovoj sreći, povezanosti, i svim ostalim plusevima koji se mogu zamisliti.

Dakle, na kraju filma junaci su podeljeni na "pozitivne" i "negativne": modeli koje treba oponašati (po mišljenju autora filma) jesu radikalno "liberalna" komičarka i njena najmlađa sestra koja izvodi kamikaza-napad na totalitarni sistem. Nasuprot ovim dobricama, nalazi se esencija zla koju predstavlja pobožno obučena devojka, intelektualka i majka dvoje dece, koja u savezništvu sa korporacijom uništava "idealno-tolerantnu" (u prevodu: "liberalnu") Ameriku.

Na prvi pogled, za površnog gledaoca, ovaj film prikazuje budućnost Amerike ako "demokrate" ne svrgnu Trampa. Autori filma su želeli da vidimo upravo tu jednostavnu podelu između pozitivnih "demokrata" i negativnih "trampovaca". To je funkcija ovog filma i zato je on snimljen.

Međutim, ovaj tekst nije nastao da bi se bavio očiglednostima, već onim što nije toliko očigledno, a ipak je prisutno. Da bismo to videli, treba zaboraviti na političke etikete ("demokrate"/ "republikanci") kao što treba zaboraviti i na Trampa, pa čak i na tipičnu vouk podelu na metiljave, smotane, glupe, naivne, povodljive, heteroseksualne muškaraca, i uglavnom snažne, pametne, buntovne, sposobne žene (a takve su čak i onda kada su pokvarene). Sve ove naglašene očiglednosti samo prikrivaju ono što je najstrašnije u ovom filmu, a to je slika druge budućnosti koja se promalja iza one prve koju su autori želeli da učine očiglednom.

Želite li da vidite tu skrivenu budućnost?

U tom slučaju, postavite sebi jedno jednostavno pitanje: šta možete da očekujete kada je u pitanju vaš život i životi vaših najmilijih od političkog entiteta (ja ga zovem Megalopolis) koji proizvodi priče u kojima je majka dvoje dece simbol zla, a zla je i želja za decom, uopšte?

Povežite to onda sa "liberalnim" akademskim idejama o postnatalnom abortusu (u prevodu  legalizaciji likvidiranja beba) i sa "liberalizacijom" svih oblika eutanazije (u prevodu: legalizacija ubistva čoveka) i videćete da entitet, koji je tvorac ovog filma, gaji nepodnošljivu mržnju prema ideji rađanja čoveka i životu čoveka uopšte, te da ulaže znatne intelektualne i materijalne resurse da stvori naracije i zakonske okvire (sada sam se baš stilski uozbiljio) kojima bi to ukidanje života ohrabrio i dozvolio.

To nema nikakve veze sa političkim nalepnicama kao što su "demokrate" i "republikanci" već sa razlikom između bazičnog humanizma (bez obzira da li u njemu vidite, u našem slučaju, pravoslavne korene ili ne) te, na suprotnoj strani, pretećeg antihumanizma, koji rađanje čoveka i sam život čoveka tretira kao zlo koga se treba rešiti.

To je prva stvar.

Druga stvar su osobine devojke "uljeza" na početku filma: ona je tolerantna, trpeljiva, pa čak i smerna. To su hrišćansko-humanističke osobine. Zamislite da imate oko sebe ljude koji ne misle kao vi, ali su upravo takvi – tolerantni i spremni na razgovor ne samo sa istomišljenicima, nego i sa ljudima koji drugačije misle.

Sa takvim neistomišljenicima biste mogli da razgovarate i da kroz razgovor možda pronađete i neku zajedničku tačku, koja bi vam poslužila kao oslonac za suprotstavljanje nekom spoljašnjem zlu koje preti i vama i njima. Da bi to povezivanje inicijalnih neistomišljenika sprečio, ovaj film želi da vas nauči otprilike ovo: ko je ljubazan, trpeljiv, tolerantan, taj je esencija zla.

I kada ta smerna, trpeljiva, tolerantna devojka na kraju filma uništi porodicu Tejlor, onda nam film dalje sugeriše da su Tejlorovi sami krivi za to. Njihova krivica je u tome što na samom početku filma nisu bili dovoljno radikalni, što su u svojim napadima na devojku još uvek imali neki zaostali humanistički ili hrišćanski obzir, kočnicu, zazor, umesto da su odmah na početku uradili ono što je trebalo učiniti da bi se sprečila pobeda devojke-uljeza: a to je likvidacija.

Dakle, film uči svoje pravoverne gledaoce da je radikalizam vrlina i da je, prema tome, krajnje rešenje – likvidacija neistomišljenika – jedino ispravno rešenje.

Ovaj film, ovakav, kakav jeste, opravdava likvidaciju ne samo Čarlija Kirka (koji je voleo da priča sa neistomišljenicima) već i likvidaciju svih neistomišljenika, posebno onih koji nisu radikalni. On sugeriše da neistomišljenicima ne treba dati ni trunku slobode i da ne treba tolerisati njihovo postojanje, niti verovati u mogućnost suživota (što je inače, odlika demokratskih društava), već ih treba istrebiti bez ikakve milosti.

Ključna poenta film Godišnjica nije to da su "demokrate" bolje od "republikanaca" – to je poruka za naivne ljude; ključna poenta je to da nema više mesta za demokratiju, za slobodu drugačijeg mišljenja, za argumentaciju, za intelekt i za hrišćansku samilost: jedino što je dozvoljeno – a zapravo obavezujuće – jeste antihumanistički radikalizam i fizičko likvidiranje političkih protivnika, a to su svi oni koji nisu sa nama. 

Sa aspekta političke tehnologije to je i razumljivo: podsećanje na način na koji se vajmarska Nemačke preobrazila u nacističku Nemačku, pokazuje nam da proces preobražaj Zapada u antihrišćanski i antihumanistički Megalopolis može da počne na demokratski način, ali mora da se dovrši samo preko totalitarizma.  

Posledica: političko polje na nekadašnjem Zapadu, a sadašnjem Megalopolisu zaista više nema nikakve veze sa demokratijom. Ono je postalo revolucionarno. Razlika je očigledna: u demokratiji, politički entitet koji se bori za vlast teži da dokaže biračima da je bolji od druge opcije, a jedna od poželjnih osobina u toj demokratskoj borbi je distanciranje od političkog radikalizma. Međutim, u revolucionarnom političkom polju jedina vrednost koja se poznaje je radikalizam i spremnost pravovernika da istrebljuju sve one koji nisu pravovernici.

Zato ljudski život u revolucijama, ali i posle njih, toliko malo vredi.

Film Godišnjica na prvi pogled, predstavlja upozorenje pred ("republikanskim") totalitarnim sistemom, dok zapravo dresira ljude da prihvate pa čak i učestvuju u antihumanističkom totalitarnom sistemu koji će političko nasilje i likvidaciju neistomišljenika pravdati – borbom protiv budućeg radikalizma.

Zašto bi za jednog gledaoca u Srbiji ovaj film bio bitan?

Pa zato što se mi nalazimo pod uticajem Megalopolisa, što znači da tamošnje ukidanje demokratije u ime revolucionarnog nasilja i totalitarne vladavine, znači da demokratije ne bi trebalo da bude ni ovde, u Srbiji.

Pošto najveći deo političkih aktera u Srbiji oponaša Megalopolis iz potreba da dokažu svoju lojalnost prema njemu, postoji velika opasnost da se antidemokratska atmosfera u Megalopolisu, prekopira i u Srbiji. To znači da bi politički akteri svesno napustili demokratski okvir politike, preko obesmišljavanja demokratskih procedura & institucija, te političkog radikalizma i nasilja. (Naznake da se tako nešto već dešava, dobro je primetio moj kolega Slobodan Antonić, u svom skorašnjem tekstu – ovde).

Ako se to dogodi, onda ćemo vrlo brzo doći u situaciju da se politički neprijatelji u Srbiji tretiraju po receptu iz filma Godišnjica: ili će se likvidirati na vreme ili će se gurnuti na samo periferiju društva preko otpuštanja sa posla i ukidanja bankovnih računa, što je praksa koja se već koristi u Megalopolisu.

Ljudi koji misle kako će se posle toga sve ponovo vratiti na staro, odnosno da bi političko polje ponovo postalo "demokratsko", nepopravljivo su naivni.

Da ponovimo: ako demokratije više nema u Megalopolisu, zašto bi je bilo u Srbiji?

Nastavljajući da oponaša radikalizaciju Megalopolisa, Srbija će se radikalizovati (bez obzira na političku nalepnicu koja se nalazi na vlasti) što znači da će za svoje neprijatelje imenovati sve one koji smatraju da biti pravoslavan nije greh, da je Kosovo Srbija (kao što piše u Ustavu Srbije), da možda ne bi bilo loše da u Srbiji ne bude 40 odsto emigranata, da se Cer & okolina ne pretvore u pustinju nakon što se izvadi sav litijum, i na kraju – da na ovom svetu ima i većih zlikovaca od majki sa blizancima.

Sve ovo danas misli najmanje 2/3 Srba.

Jedini način da ovi ljudi ne budu izloženi ucenama, poniženjima i političkom & ekonomskom progonu, jeste da sačuvamo demokratske okvire politike u Srbiji. Kako ćemo to učiniti? Ne znam. Možda uz pomoć Boga i razuma.