Ova anegdota razjašnjava našu trenutnu situaciju poput najpreciznije analize.
Zetove reči ilustruju, naime, obrnuto čitanje Kosovskog zaveta. To su one čuvene reči kneza Lazara: Bolje je nama smrt u podvigu, nego li život sa stidom. Misao kneza Lazara se može shvatiti i ovako: spremni smo da za svoju slobodu stavimo na kocku i sopstveni život.
Sloboda, to je da budemo ono što jesmo, a ne neko drugi, da učinimo ono što odlučimo da učinimo, a ne što nam drugi naredili. Podvig je u tome što smo spremni da za slobodu, ono neobično – rizikovanje života – učinimo običnim. Naravno, život je ovde krajnja cena koju smo spremni da za nešto platimo. Danas je cena pred nama, u svakom slučaju, manja nego što je bila 1389, 1914. ili 1999. godine.
Čovek koji je izabrao podvig, a to je da se bori za svoju slobodu, može u toj borbi i da bude poražen, ali čak ni tada ne postaje rob, nego sužanj. Reč "sužanj" označava čoveka koji je izgubio svoju slobodu, ali može da sanja o njoj, jer je bio u stanju da za nju učini podvig.
Zato je gubitak slobode sužnja uvek privremen, makar trajao i vekovima: sužanj će iskoristiti svaki trenutak slabosti gospodara, da pokuša da ponovo povrati slobodu.
Rob nije isto što i sužanj. Rob je onaj koji je dobrovoljno dao svoju slobodu, jer nije bio spreman da se za nju bori, pa mu misao na slobodu postaje problem, jer ga podseća da nije sposoban za podvig. Otuda izvire samo osećanje stida. Za čoveka spremnog da bude rob sloboda nije izvor ponosa, ni kada je ima, ni san kada je nema, već je uvek samo jedno – teret.
Odustajanje od slobode
Tu dolazimo do zeta iz filozofske anegdote: "opametiti se”, priznati/dati Kosovo (potpisati sporazum u kome ćemo Kosovo i Metohiju tretirati kao samostalnu državu) znači svojevoljno se odreći svoje slobode i pristati da nam strane sile određuju šta treba da učinimo.
Šta dobijamo zauzvrat? Zet kaže: bolji život. Ako neko misli da to znači viši standard, više novca, više uživanja u životu, taj se, naravno, vara: nigde u nemačko-francuskom predlogu ne piše da ćemo nešto dobiti. A ne može ni da piše, jer nije ni logično da to piše: ako se svojevoljno odrekneš svoje slobode, onda postaješ rob, a gospodar robu ništa ne duguje, jer rob, strogo uzevši, više nije ni čovek – on je manje od čoveka.
Tako je i kod Rusoa: "Odreći se svoje slobode, to znači odreći se svog svojstva čoveka, čovečanskih prava, pa čak i dužnosti. Nije moguća nikakva odšteta za svakoga ko se svega odriče." A za one kojima nikada ništa nije jasno, Ruso dodaje i ovo: "Zar nije jasno da čovek nema nikakvih obaveza prema onome, od koga ima pravo da traži sve?"
Ukratko, pristajući da bez borbe, dakle svojevoljno, tretiramo i tako de facto priznamo Kosovo kao nezavisnu državu, ne samo da nećemo dobiti ništa, već pokazujemo da ne zaslužujemo da imamo ni ovo što imamo. Odričući se borbe, mi objavljujemo da smo spremni da damo sve što imamo, samo da niko od nas ne traži da stavimo na kocku ono što nam je jedino vredno, a to je "život” u smislu "Lind" čokoladica i bezviznog putovanja u zemlje "Fajzera“. Dakle, posle ovoga sledi ostavljanje na cedilu Republike Srpske, zatim Srba u Crnoj Gori, i naravno, sankcije Rusiji.
Predajući Kosovo, mi zapravo svima objavljujemo da za nas ništa nema vrednost osim našeg golog, pojedinačnog života. Ako je tako, onda naši goli životi imaju samo jedan smisao, a to je individualni "hedonizam”.
Sada se može postaviti jednostavno pitanje: kakva sudbina čeka one koji ne znaju da drugu vrednost osim svog golog života?
Odgovor nas vodi do paradoksalne prirode Kosovskog zaveta. Iako je prividno okrenut smrti, Kosovski zavet nije doveo do zatiranja srpskog naroda. Naprotiv. Priznajući Zavet kao vrednost od 1389. godine, mi nismo završili u kanti za smeće istorije. Kratko i jasno: postojimo.
Zašto? Zato što je podvig kneza Lazara bio nadahnuće za većinu potonjih Srba.
Taj podvig im je živo pokazao veličinu borbe za sopstvenu slobodu. On nas je učinio ponosnim, jer nam je posvedočio, da smo, iako mali po broju, ipak veliki po istorijskom domašaju, a biti velik u istoriji znači biti spreman da se boriš za svoju slobodu.
Zato što smo imali tu vrstu energetskog punjenja, mi smo 1804. godine sami sebe oslobodili od Turaka, pre nego što su do sopstvene slobode uspeli da se dokopaju drugi balkanski narodi. A pošto nam nije bio dovoljan jedan ustanak, napravili smo i drugi.
To smo mi i to je naš odnos prema slobodi, koja čoveka i razlikuje od nagonski programirane životinje, a narod od mase manipulisanih stvorova ili evro-dronova. I ako nas je neko od jačih ikada poštovao, poštovao nas je zbog takvog našeg odnosa prema slobodi, a ne zato što ne možemo da živimo bez "Kelvin Klajn" gaća ili zato što smo u nekom trenutku svog života, popili kapućino pored "Lindove" prodavnice čokoladica u centru Firence.
Poštovanje Zaveta dokazuje i naše trajanje u istoriji. Iako smo svih ovih vekova verovali u Zavet, nismo nestali. Čak i pod turskom okupacijom, mi smo i dalje bili sužnji, jer nas je Kosovski zavet i tada ispunjavao unutrašnjim ponosom, dokazujući nam da smo nešto više od robova, nespremnih da se bore za svoju slobodu.
I to što smo bili sužnji, to nas je međusobno povezivalo, jer sužnji maštaju o istom: o slobodi, koja je kolektivna ili nije sloboda.
Vrednost života
Suprotno tome, nisam siguran da goli život kao jedina vrednost može da omogući bilo kakvo trajanje. To je presuda na smrt koja dolazi postupno, kao odumiranje prožeto osećanjem stida koje se prikriva autošovinizmom.
Najpre, Srbija u kojoj bi jedina vrednost bio goli život, ne bi nikada mogla da bude pravedna zemlja, već samo beskrajno surova zemlja. Ako se svoj individualni, goli život proglasi za jedinu vrednost, onda svi postajemo "hedonisti" koje ništa više međusobno ne povezuje. Kolektivna istorija postaje individualna psihologija a svako postaje hermetički zatvoren u tamnicu svojih nagona, trauma i psiholoških kompleksa. Sunarodnici i bližnji više ne postoje, to su samo konkurenti, koji, ne daj Bože! više uživaju od nas. Ali zato postoji "Starbaks" kafa.
Ne postoji ni neka preterana potreba za potomstvom, jer nas ono ometa u uživanjima. Zato ništa i nećemo ostaviti drugima, koji dolaze iza nas, jer nema nikakvog razloga da ne rasprodamo sve, kako bismo mi u tome uživali. Uključujući tu i stan koji smo isprva namenili deci. Dakle, izvini zete, zakasnio si!
Zemlja u kojoj je hedonizam jedina vrednost (dakle, čokoladice i markirane gaće) mora biti do srži korumpirana zemlja, zato što više nema ni jedne vrednosti u ime koje bi čovek odoleo korupciji. Takva korumpirana zemlja nikada neće biti zemlja prijatna za život, jer biti korumpiran znači misliti samo na sebe. Niko ne može da očekuje neku pravednu raspodelu nacionalnog bogatstva, niti uređene ljudske odnose, niti smisao i osećanje za zajedničko dobro, ako ljude koji žive u njoj ništa ne povezuje. Svako od njih će misliti samo na sebe i na svoje uživanje. Pošto nam uživanja nikada neće biti dosta – jer puko uživanje nikada ne može da bude zamena za smisao – taj smisao ćemo pokušati da nađemo u autošovinizmu: mrzećemo sopstvenu zemlju, da ne bismo mrzeli nas same, koji život "dajemo" za ništa (za čokoladice, za markirane gaće, za dozvolu da u nekom gradu provedeno nekoliko dana).
A pošto takva zemlja neće biti prijatna za život, svi ti ljudi, koji su naučili da je njihov goli život jedina vrednost, neće videti bilo kakav razlog ni da u njoj žive: isto tako kao što su predali Kosovo i Metohiju, predaće i ostatak Srbije, samo ako im neko negde ponudi bolji život, tačnije "viši standard" (više čokoladica i više gaća). Naime, tamo gde je goli život jedina vrednost, tamo je identitet ne samo fluidan, već je i nebitan: "domovina" je tamo gde mi je "bolje”, gde mogu više da uživam, ali pre svega, tamo gde sam najdalji od osećanja stida što sam samo rob, koji sam ostavio kući, jer nisam više mogao da ga podnesem.
Dakle, bez Kosova, koje imamo nameru da "pametno" napustimo, mi sebe proglašavamo za robove, a robovi ne samo da nemaju slobodu, već nemaju ni svoju državu, ni svoju decu, ni svoj jezik: eto zašto je broj časova maternjeg jezika i književnosti u Srbiji manji nego bilo gde u Evropi.
Evola bi kazao da nemaju ni svoje pretke, što pokazuju nesretni primeri nekih mojih studenata koji nikada nisu čuli za NDH i Jasenovac.
I šta ostaje? ,,Stabilan ekonomski rast”? Zetovi kojima je do toga jedino stalo, neće čekati da Srbija postane Nemačka, već će jednostavno otići tamo ili u blagorodnu Norvešku. Zajedno sa ženom i decom. Pametno: sem domicilnih robova, tamo sada ima mesta i za one iz uvoza. Posebno ako su kvalifikovani u ropskom zanatu.
Mi, koji ostajemo, verovaćemo da nam spasa nema, ali da propasti nećemo. Nije nam to bio ni prvi, a neće biti ni poslednji put u našem ponosnom životu.