Epstin, epilog

Baveći se velikim srpskim piscima (Crnjanskim, Andrićem, Pekićem...) dešavalo mi se da u nekoj knjizi pronađem podatak o njima koji mi ranije nije bio poznat. Međutim, i pored tog otkrića, taj podatak me ne bi iznenadio, jer se uklapao u ličnosti pisaca koje su mi već bile poznate. Na prvi pogled, isto mi se dogodilo i u susretu sa nedavno objavljenim delom dokumentacije o slučaju Epstin. Razgovarao sam o toj temi sa ljudima koji su i ranije slutili da se na tom prokletom ostrvu nije ćaskalo o umetnosti i životu, uz suve smokve i bobice grožđa. Pa ipak, stepen bestijalnosti i abnormalnosti Epstina i njegove klike potpuno ih je šokirao. Što se mene tiče, ja se više od decenije bavim temom Megalopolisa, odnosno načinom na koji su se humanistički i hrišćanski temelji nekadašnjeg Zapada, preobrazili u antihrišćansku i antihumanističku transnacionalnu državoliku strukturu. Dakle, bio sam spreman na najodvratnije grozote i dobio sam najodvratnije grozote.

Međutim, i pored te spremnosti, ipak sam ostao zapanjen ne samo sudbinom te nesrećne dece, već i činjenicom da je cela priča o Epstinu bila ispričana još pre nego što se i dogodila. Bilo je dovoljno samo pročitati & povezati različite tekstove koji joj prethode, i one koji su veselo najavljivali vreme u kome će Epstin i njegova delatnost biti nešto normalno, i one koji su upozoravali na tu opasnost.

Dakle, kada priča o Epstinu i uništavanju dece počinje? Jedan moj fb prijatelj povezao je, s pravom, slučaj Epstina sa kartaginskim poštovanjem boga Vaala, kome su Kartaginjani žrtvovali živote (nečije) dece. (Zanimljivo je kako jedan tip veštačke inteligencije koji sam konsultovao na temu boga Vaala, uporno relativizuje ovu činjenicu). Mislim da to nije loše znati, jer mnogi ljudi ne znaju šta znači to da je hrišćanstvo religija ljubavi – a znači upravo to da Bog od nas ne traži tuđe živote, već vrlinu u nama. Kao što pokazuje primer Kartagine, religija uopšte ne mora da bude religija ljubavi, a posebno ne mora to da bude u bogatim i moderno uređenim civilizacijama kakva je bila kartaginska.

Ono što je važno razumeti u slučaju Epstin jeste to da su taj čovek i njegovo društvo sebe smatrali višim bićima koja naspram sebe imaju niža bića. Ta niža bića su bila deca koju su u svom pacovskom carstvu seksualno mučili i zlostavljali, a poneko i ubili, ali i svi oni ljudi – "gubitnici", "luzeri" – koji po mišljenu Epstina & drugara nisu bili dostojni da im se pridruže. Iako se ideja o arijevcima obično projektuje na Treći Rajh, činjenica je da rasizam nije počeo sa Hitlerom, pa se zato nije ni mogao završiti porazom nacizma (što je Pekić odlično prikazao u romanu Kako upokojiti vampira).

U pravoj demokratiji, ali i u prosvećenom apsolutizmu (koji se zato se i zove "prosvećeni") ne postoji razlika između onih koji vladaju i onih nad kojima se vlada. U demokratiji isti vladaju istima, a jedan prosvećeni apsolutista, kakav je bio Fridrih II Veliki (1712 – 1786), mogao je sebe nazvati prvim slugom države, čime je želeo da kaže da je njegova apsolutna moć usmerena ka opštoj, a ne ličnoj koristi. 

Međutim, kada Fuko u svom predavanju od 17. marta 1976. godine, počne da govori o biopolitici odnosno o bio-vlastima i bio-masi (tj. običnim ljudima) onda se tu čovek već jako teško može oteti utisku da bio-vlast nema nikakve obaveze prema bio-masi niti da vlada u njenu korist. To postaje još jasnije kada Fuko bio-vlastima daruje mogućnost da, primera radi, regulišu gustinu populacije na nekoj teritoriji ili u idealnom slučaju, planeti. Primer takve bio-vlasti (primer koji je naravno, moj, a ne Fukoov) bilo bi ustaško regulisanje gustine srpske populacije (biomase) u NDH, iz čega naravno, proizilazi da su ustaše sebe smatrali (nad)ljudima u odnosu na Srbe koje nisu smatrali čak ni ljudima.

Ono što je zanimljivo, jeste da Fuko o biopolitici ne govori kao o nečemu što je prošlo, već kao o nečemu što postoji i što će još dugo postojati. Samim tim, on u pola glasa objavljuje da oni koji vladaju i oni kojima se vlada, više nisu isti. Ne postoji više nikakva zajednička nit koja ih povezuje – postoji samo provalija koja vlast lagano vodi ka statusu "bogova", a one kojima se vlada, ka statusu "životinja".

Međukorak ka tom "cilju", predstavljaju Hantingtonova razmišljanja o eroziji američkog identiteta. Hantington zapaža da se homogeni američki melting pot identitet krajem 20. veka raspao na transnacionalnu elitu i još uvek relativno nacionalnu orijentisanu javnost, što u prevodu znači da ta elita svoje nekadašnje sunarodnike, sa kojima je delila zajednički američki identitet, sada počinje da vidi kao strance. (Zato toj eliti nije nikakav problem da otvori granice za emigrante – ti emigranti su joj podjednako strani kao i nekadašnji sunarodnici). Jasno, sve veća razlika između elite koja vlada i naroda nad kojim se vlada, dovodi do toga da se ona razlika polako pretvara u razliku između "vrednih" i "bezvrednih".

Takvo vrednovanje se pojavljuje kod Juvala Noa Hararija u njegovoj knjizi Homo Deus. Harari ovde pravi razliku između "super-ljudi" (kojima će, nada se, u budućnosti biti dostupna besmrtnost) i tzv. običnih ljudi (kojima neće biti dostupno ništa, osim narkotika koji bi trebalo da ih pacifikuju). Evo kakav će, po Hararijevim rečima, biti odnos između "super-čoveka" (odnosno kiborga) i čoveka (odnosno ljudskog stvora): "Hteli biste da znate kako će se superinteligentni kiborzi ponašati prema običnim ljudskim stvorovima od krvi i mesa? Najbolje da počnemo od toga što ćemo ispitati kako ljudska bića postupaju prema svojim manje inteligentnim životinjskim srodnicima". Nakon pomenutog "ispitivanja", Harari je došao do zaključka da je čovek istrebio dobar deo svojih "životinjskih srodnika" čime je prilično jasno kazao da i čoveka čeka slična sudbina u odnosu na homo deusa, odnosno čoveko-boga: sudbina koja je, po Harariju, koliko zaslužena toliko i dobrodošla.

Nije teško primeniti Hararijevo razlikovanje na Epstina i drugare sa jedne strane i nesretne žrtve njihovih orgijastičkih kultova sa druge strane: jasno je tu ko je "čovekobog", a ko su "ljudski stvorovi" čiji život nema baš nikakvu vrednost. I naravno, pošto Epstin & saradnici nisu nikakvi marginalci, nego pripadnici vladajuće oligarhije (Megalopolisa), tako ni Harari nije bilo ko, već ugledni "mislilac" o čijim knjigama oduševljene panagirike objavljuju, primera radi, Gardijan i Fajnenšel tajms (koji su inače, vrlo osetljivi na "ljudska prava" kada treba naći povod da se neko bombarduje, ali znatno manje kada nekoga treba spasiti od Epstina i njegovih superinteligentnih kiborga).

Međutim, najbolji uvid u stanje svesti epstinovaca nalazimo u jednom književnom delu koje nije štampano za života autora: to je Andrićev roman Omerpaša Latas. Junak ovog romana trebalo je da bude Omerpaša Latas (1806 – 1871) koji se rodio pod imenom Mihajlo Latas u jednom selu u Lici. Latas je napustio karijeru austrijskog podoficira, prebegavši u Tursku, gde prelazi u islam i postaje Omer, a vremenom i jedan od najvećih osmanskih vojskovođa. Kao i svakog pravog romanopisca, pisca nije zanimala istorija, već šta se iza te istorije naslućuje. Zato Andrićev Omerpaša Latas nije prikazan kao puki konvertit koji jedan nacionalni identitet zamenjuje drugim, već kao lik bez identiteta. U jezgru ovog junaka nalazi se samo ludačka volja za moć, kojoj su drugi ljudi potrebni tek u meri u kojoj mogu da joj se dive. Da bi tu volju za moć ispunio, Omerpaša Latas koristi fragmente različitih identiteta – kojima podjednako ne pripada – samo zato da bi pomoću njih privukao različite ljude na svoju stranu. Recimo, u sceni u kojoj pokušava da smekša hercegovačkog kneza Bogdana Zimonjića, Latas će u jednom trenutku da skine fes sa glave i pomoli se sa tri prsta, govoreći knezu "nemoj misliti da sam ja iznutra ono što izgledam spolja". Isprva iznenađen, Zimonjić, međutim, uspeva da se pribere i ne poveruje performansu koji mu se dešava pred očima. Hercegovački knez nije jedini koji u Latasu vidi čoveka bez identiteta. Slično njemu, Latasa vidi i austrijski konzul Atanacković koga ljuti "ceo taj čovek sa njegovim neviđenom, strahovitom sebičnošću i odsustvom svakog obzira prema drugima".

Nedovršenost romana Omerpaša Latas saglasna je sa činjenicom da Andrić u liku Omerpaše nije video istorijsku figuru, već figuru budućnosti čije vreme tek dolazi. I zaista, lik Omerpaše Latasa kao da se konkretizuje u Epstinu i njegovim klijentima. Analogije su brojne: i oni, kao i Latas, 1) pripadaju vladajućoj kasti; 2) nemaju nacionalni identitet, već samo volju za moć; 3) podjednako su lišeni svakog obzira prema drugima ljudima, i najzad, 4) i oni su, kao i Latas, seksualni manijaci. A to nikako nije slučajno.

Niče je u svojim filozofsko-pesničkim fantazijama smatrao da će potpuni nihilizam odlikovati nova i bujna stvaralačka moć nadčoveka, zato što njegovo stvaranje više neće ograničavati (hrišćanska) etika. Međutim, tu stvaralačku moć ne pokazuju niti Omerpaša Latas niti epstinovci. Zašto? Pre svega zato što stvaralaštvo pripada Bogu i dolazi od Boga, koga čovek u činu stvaralaštva podražava, težeći da stvori nešto što traje (kao Bog). Iz tog razloga ne stvaramo sami od sebe, već uvek u ime nekog drugog, koga tim stvaranjem slavimo, čak i onda kada izgleda da mu se suprotstavljamo.

Primera radi, Ivan V. Lalić (1931-1996) je stvorio zbirku Četiri kanona, pošto što je izmolio od Boga još sedam godina života, kako bi ispevao kanone u njegovu slavu, nakon što mu se sin Vlajko utopio u moru u blizini Venecije (1989). Kanoni su završeni u decembru 1995. godine, a Lalić je umro sledeće godine u julu, nešto malo pre roka od sedam godina. Pomenuti Pekić je opet, sa svoje strane, roman Kako upokojiti vampira (1977) posvetio Danilu Kišu iz prijateljskih, ali i polemičkih razloga.

Onome ko pred sobom nema Boga ili figuru druge/drage osobe, kojoj bi posvetio svoje stvaranje, na raspolaganju stoji samo erotomanija, odnosno to da svoju navodnu svemoć koristi za zadovoljavanje svojih fizioloških pobuda, koje bez ljubavi, milosti i lepote, gube svoje ljudsko obličje i postaju emanacija čistog zla. Ako ekipa oko Epstina reprezentuje epohu u kojoj živimo, onda ne treba da nas čudi što je u toj eposi tako malo vrhunske umetnosti, ali i ljubavi, empatije, milosrđa, prijateljstva i autentične lepote ličnosti, dakle svih onih vrednosti i pojava kojih su Epstin i njegovi saborci bili lišeni, prosto zato, što su odbacili od sebe obličje ljudi. Bes koji je očigledan u njihovim postupcima, stoga nije izraz njihove moći, već suprotno, nemoćne želje da unište ono što ljudi imaju, a oni nemaju.

Niti će ikada imati.