Korporativno mnoštvo i strah

Prisetimo se za trenutak, ponovo Madura. U vreme kada je ovaj čovek bio  aktuelan, na sajtu Si-En-Ena se mogla pronaći vest u kojoj se nalaze, jedna do druge, dve isključive rečenice: u prvoj, Maduro se naziva paranoičnim lažovom, jer tvrdi da CIA želi da ga sruši. U drugoj rečenici stoji da je CIA svrgla Madura.

I pored činjenice da se radi o Si-En-Enu, moram da priznam da sam i sam ostao malo zatečen ovom orvelovskom brzinom u promene istine.

Na prvi pogled, čovek bi pomislio da se ovde radi o tipičnom primeru ispranosti mozga (brain rot-a) novina, urednika, a verovatno i onih koji i dalje veruju takozvanim medijima glavnog toka (MSM). Međutim, meni se čini da tako stvari možda izgledaju na površini.

Nedavno sam razgovarao sa jednim dobrim prijateljem preko mobilnog telefona. Pozivajući se na iskustva naših prijatelja koji egzistiraju u zemljama Zapadne Evrope, zaključili smo da je broj ljudi koji su spremni za kritičko razmišljanje na tim geografskim širinama i dužinama zanemarljivo mali. Stvar, međutim, nije u tome da ljudi nisu sposobni da kritički misle, već u tome da ih je strah da to čine. Iz tog razloga, pod nos im se može staviti doslovce bilo šta, i oni će u to da poveruju (sa ili bez navodnika, sasvim svejedno).

Obično mislimo da je izvor straha politička prisila (autoritarne) države, koja se obično personalizuje u liku "diktatora" ili "režima". Međutim, strah o kome ovde govorimo, ne nastaje kao posledica snage države, već naprotiv, iz njene slabosti da uravnoteži interese različitih socijalnih grupa. Zato nije ni slučajno što u čuvenom oproštajnom govoru američkog predsednika Dvajta Ajzenhauera (januara 1961. godina) dominira motiv usklađivanja interesa, dok se zebnja koja govorom provejava tiče mogućnosti da moćne društvene grupe kao što su vojnoindustrijski kompleks, ali i naučno-tehnološka elita potčine vladu sebi, odnosno da je privatizuju za ispunjavanje vlastitih parcijalnih interesa.

Ovaj govor je utoliko važniji što je i sam Ajzenhauer, kao što je dobro poznato, u politiku ušao upravo iz vojnoindustrijskog kompleksa. Sudbina njegovog naslednika deluje očekivano u kontekstu strahova nekadašnjeg generala, posebno ako se uzme u obzir, da Kenediju nije bilo strano da pred televizijskim kamerama izgovori rečenice poput ove: "Otac mi je uvek govorio da se u odnosu na svoju zemlju industrijalci ponašaju kao kurvini sinovi!"

Uglavnom, Kenedijeva pogibija je simbolički označila nastanak Megalopolisa i shodno tome, slabe države na njegovoj periferiji.

Kada kažem slaba država, mislim na državu u kojoj niti narod, niti nacionalna elita (politička, finansijska, naučna, kulturna) nema moć da delotvorno utiče u određivanju unutrašnje i spoljašnje politike te države.

Nominalno, znaci državnosti i dalje postoje: njena zastava, njena himna, parlament, vlada, figura predsednika, pa čak i izbori. Međutim, ti izbori nikada nisu "demokratski" već su uvek "postdemokratski" što znači da pobednik na izborima sledi politički program transnacionalne oligarhije, u zamenu za mogućnost ličnog većeg ili manjeg finansijskog ili nekog drugog ugrađivanja (tzv. koruptivna renta).

Ukoliko se na izborima pojavi neka stranka koja dovodi u pitanje ovakav antidemokratski princip "demokratskih" izbora – smatrajući, recimo, da treba da bi pobedom na izborima dobila mandat da sama vodi unutrašnju i spoljašnju politiku države – ta stranka će odmah biti optužena za "populizam" i biće napadnuta sa svih strana: kako "spolja" preko ekonomskih i političkih sankcija, tako i "iznutra" od drugih stranaka, a zatim i od medijskog, pravosudnog i tzv. civilnog sektora.

Na prvi pogled, čitaocu ovog teksta se čini kao da otkrivam "toplu vodu", i da ovo što opisujem treba nazvati kolonijom. Čitalac, međutim, greši. Nazvati nekadašnju državu sadašnjom kolonijom, podrazumeva da narod okupaciju doživljava kao teret, protiv koga se bori koliko može. Svest naroda je u tom slučaju jednaka svesti sužnja, a sužanj je onaj koji se ne miri sa svojim statusom. Kolonijalni status kod sužnja još uvek stvara emocionalnu reakciju. Takav narod još uvek lokalne saradnike kolonijalne vlasti naziva kolaborantima i oseća prema njima mešavinu prezira, odvratnosti i gađanja, dok istovremeno pokušava da se distancira od kolonijalne vlasti, pružajući joj bar pasivan otpor, koji obuhvata različite oblike tihog bojkota.

Kolonija, dakle, još uvek podrazumeva da se misli u pojmovima nacionalne države, patriotizma, kolektivnog identiteta koji razlikuje "nas" i "njih". U kolonije ne postoji iluzija o tome da tzv. stranci ne dolaze ovde kao gosti ili dobrotvori, već kao upravitelji koji utiču na svest "domorodaca" da svoj kolonijalni status prihvate kao nešto prirodno i nepromenjivo. Ako strani upravitelji preko svoje kompradorske mreže u tome uspeju, stanje svesti sužnja se menja i on više nema utisak da živi u koloniji. Umesto toga, on svoju nekadašnju državu počinje da posmatra kao firmu koja posluje u sastavu transnacionalnog Holdinga (Megalopolisa).

U toj firmi, nekadašnja nacionalna politička elita ima ulogu lokalnog korporativnog menadžmenta (koji sledi poslovnu politiku centrale) dok lokalni mediji & obrazovni sistem obavljaju Ejč-ar poslove preumljavanja nekadašnjih građana države u ljudske resurse firme, odnosno, rečeno malo lepše, u korporativno mnoštvo.

Ideju za pojam korporativnog mnoštva dobio sam zahvaljujući tekstu Žeroma Kristenstena iz sada već daleke 2002. godine. Između ostalog, Kristensen govori o nastanku korporativnog populizma u kome je pripadnost nacionalnom identitetu ili veroispovesti zamenjena "kontinuirano obnovljivom identifikacijom sa logotipom, zaštitnim znakom, sloganom ili brendom". Dakle, patriotizam, kao ljubav prema domovini koja motiviše čoveka na podvig, zamenjuje se identifikacijom sa znacima transnacionalnih korporacija, koja čoveka pretvara u česticu korporativnog mnoštva.

Ta čestica obožava nezamislivu moć mreže transnacionalnih kompanija, koja im daje gotovo sakralno obličje. To nije samo moć koja izvire iz nezamislivih suma novca odražavaju bogatstvo ovih kompanija, već isto tako iz njihove moći nad ekranima u koje je savremeni čovek zagledan bezmalo celog dana. Upravo (IT) kompanije kontrolišu sadržinu ekrana i prisustvo na ekranu (sećate se onih naoko neobaveznih izjava tipa: "koga nema na socijalnim mrežama ili na gugl pretraživaču, taj ne postoji") pa tako u ateističkoj svesti poprimaju status božanstva koje daje život, ali ga i oduzima.

Korporativno mnoštvo iz tog razloga obožava korporacije i pristupa im ne samo kao potrošač, već i kao radna snaga koja im se nudi na raspolaganja, kako bi postala njihov sastavni deo. Biti deo korporativne mreže – bilo kao potrošač brendova, bilo kao radna snaga – postaje danas imperativ za čestice korporativnog mnoštva, jer postoji paničan strah od te nezamislive moći kojoj ništa, bar na prvi pogled, ne može da se suprotstavi.

Dakle, kada znatan deo naroda prestane da bude narod i postane korporativno mnoštvo, to je znak da se država preobražava u jednu od firmi transnacionalnog Holdinga pod imenom Megalopolis.

Uspon korporativnog mnoštva u Srbiji postaje očigledan kroz porast popularnosti onih studijskih grupa koje obrazuju ljudske resurse za rad u multinacionalnim kompanijama i njihovim pomoćnim institucijama: psihologija, odnosi sa javnošću i public relation, anglistika, žurnalistika, i naravno, ekonomija, pri čemu tu treba dodati i popularnost kineskog jezika, koji prati globalizaciju kineskih kompanija i njihov dolazak na naše tržište.

Sa druge strane, discipline nacionalne humanistike kao što su istorija, srpska književnost i srpski jezik nalaze se u velikoj krizi.

Razlog za to nisu samo male plate u prosveti (te plate nisu bile velike ni onda kada su stotine ljudi upisivali ove studijske grupe) već realna i simbolička nemoć države, odnosno njeno političko bankrotstvo, koje odbija većinu ljudi od sebe. Umesto države i istorije postignuća nastalih u jednom narodu, oni se okreću firmi, jer im u njihovoj perspektivi jedno firma obećava život. A pošto nisu stigli da postanu ličnosti, tim mladim ljudima neće smetati ni da život provedu samo kao "zaposleni" robovi.

Liberalni napadi na državu kao izvor nasilje i represije, prikrivaju činjenicu da upravo suverena država može da obezbedi preduslove kako bi njeni građani postali ličnosti, a to znači ljudi koji imaju svoju ličnu životnu priču koja se prepliće sa kolektivnom pričom, koji se izgrađuju, koji imaju mogućnost da samostalno (kritički) misle, da iznose svoje sudove i učestvuju u političkom životu svoje države.

Bogatstvo i raznolikost života može da postoji samo u državi.

U firmi ništa od toga ne može da postoji, zato što firma ljude redukuje na "zaposlene", odnosno na funkcije, koji će biti zaposleni samo dok firmi donose profit: kada to više ne bude slučaj, biće odbačeni.

Redukovanje ličnosti na zaposlenog u firmi, rezultira i redukovanom emocionalnom strukturom: sa jedne strane, to je želja za uživanjem u proizvodima korporacija koje su kupuju novcem, a sa druge strane to je osećanje straha, jer zaposleni zna da u svakom trenutku može da bude otpušten iz firme. Taj strah je utoliko veći zato što zaposleni zna da mu niko od kolega ili koleginica neće pomoći, a da virtuelni prijatelji na društvenim mrežama ne vole da neko od njih traži pomoć, jer to ometa njihovo uživanje, feel good raspoloženje i podseća ih na krhkost vlastite pozicije u firmi. 

To je razlog zašto Si-En-En može danas da napiše u prvoj rečenici da je Maduro lažov, jer tvrdi da CIA želi da ga svrgne, a u drugoj da ga je svrgla, dok Kaja Kalas može da nemilice rasipa svoje istorijsko neznanje: u oba slučaja, nisu u pitanju gluposti, već testovi pokornosti korporativnog mnoštva. A pokornost se potvrđuje upravo bezuslovnim verovanjem.

Zato i danas, recimo, u srpskom sajber-prostoru imate ljude koji smatraju da je pedofilija u Srbiji opasnija i odvratnija nego na Epstinovom ostrvu. Logično? Ne. Tačno? Naravno da ne. Međutim, tim ljudima nije ni stalo do istine ili logike, već samo do toga da pošalju signal da su pokorne čestice korporativnog mnoštva.

Plašeći se otpuštanja (=odstranjivanja iz korporativnog mnoštva) više od bilo kakvog moralnog posrnuća, čestica ovog korporativnog mnoštva se danas očajnički grabi za novac, jer samo tako, preko novca, može da i dalje ostane u korporativnoj mreži, makar kao potrošač.

To mi je palo na pamet kada mi je jedan taksista u Beogradu rekao da je grad pun "onih koji su uzeli kredite za stanove i sada bi sve uradili za novac", a onda je nastavio da mi priča o velikoj nervozi, koja se oseća u gradu svakoga dana. Kako je strah od otpuštanja veliki, tako je i potreba za novcem velika, a kako ni jedna količina novca ne može da kupi večnu sigurnost, onda je i potreba za novcem večna, ma koliko se do sada zaradilo ili zgrabilo.

Kada bi država postojala, kao primer zajednice ljudi koje nešto povezuje, čovek bi i mogao da nešto uradi za opštu polzu, ali baš zato što za korporativno mnoštvo ne postoji nikakva zajednica, oni jedino mogu da rade za firmu, što znači za sebe. A u tom poslu, drugi su samo konkurencija za ljubav firme, što stvara veliku nervozu u običnom svakodnevnom životu: budući da niko nikoga ne voli ili makar poštuje, onda ne može biti niti strpljenja niti tolerancije za drugoga.

Luksuz i raskoš korporativnih pejsaža, prati tako, kao senka, brutalnost i surovost u ljudskoj interakciji.

Kao što radnici u kapitalizmu ne odlučuju o poslovnoj politici preduzeća, tako ni korporativno mnoštvo (bilo da su potrošači brendova, bilo da su sastavni deo transnacionalnih korporacija) ne učestvuje u staranju politike svoje nekadašnje države.

Pošto više ne žive u (svojoj) državi, već samo rade u (tuđoj) firmi, od tog mnoštva se ne očekuje niti (kritičko) mišljenje, niti da budu jedinstvene ličnosti obdarene širokim znanjima i težnjom da sagledaju svet u celini: od korporativnog mnoštva se očekuje da budu verni brendovima (posebno onda kada osete kako njihov kvalitet opada) ili pokorni korporacijama za koje rade.

Samo to.

Kada resorni ministar u ovoj "državi" glasno razmišlja o skraćenju časova na 30 minuta, on o tome razmišlja kao Ejč-ar službenik kompanije: radnicima nije potrebno znanje, već samo funkcionalnost, a za to im je dovoljno i pola sata nekakve naobrazbe.

Slika sveta korporativnog mnoštva sužava se samo na epizodična uživanje uglavnom fiziološke prirode, svakodnevna "ubijanja" vremena (serije, sport, kladionice, šoping, poneko putovanje) koja vremenom slabe, usled ponavljajuće prirode. Tada ponovo proradi strah od isključivanja iz mreže, a zatim i nagon za grozničavim bogaćenjem koje treba da posluži kao lek protiv straha.

Nema ljubavi, nema poštovanja, nema solidarnosti, nema milosrđa, nema bližnjih, jer je za ovaj tip emocija potrebna ličnost (umesto zaposlenog) i država (umesto firme). Zato je život u firmu turoban i brutalan, bez obzira hladnu lepotu korporativnih pejsaža.

Pošto je korporativno mnoštvo od mogućnosti da utiče na bilo kakvu spoljnu ili unutrašnju političku odluku (kako je to još uvek bilo moguće u državi) jedina politička tema koja joj stoji na raspolaganju je korupcija, budući da je ona povezana sa novcem i osećajem sigurnosti koje novac donosi. Putem korupcije, globalni menadžment (globalna oligharhija) emocionalno prazni lokalno korporativno mnoštvo od nagomilanog nezadovoljstva, usmeravajući taj bes na lokalni menadžment.

Ljudi koji žele da napreduju u firmama, to ne čine zato da bi na višem mestu pomogli svojim kolegama, koji su ostale ispod njih, već zato da bi zaradili više od njih. Pošto ne živimo više u državi, već u firmi tako već dugo vremena razmišlja i lokalni menadžment.

Korupcija je dakle, ugrađena u koncept firme. U jednom trenutku, kada bes protiv koruptivnih bonusa lokalnog menadžmenta poraste, globalni menadžment će mu dati otpremninu (sigurnost i nekažnjivost), a na njegovo mesto će postaviti nove ljude sa istim zadacima.  

Ukoliko neko želi da se zaista bori protiv korupcije, on mora da se bori protiv firme, što znači od instance koja je njegovu državu pretvorila u svoju firmu. Da bi učestvovao u takvoj borbi, čovek mora da poznaje i neke druge vrednosti osim novca i neke druge želje osim da se obogati i tako savlada strah od nemoći.

Čovek mora da bude spreman za unutrašnje siromaštvo, kako bi u tom siromaštvu pronašao drugačije vrednosti. On mora biti spreman da dugo vremena trpi nemoguće, bez roptanja i kukanja, a ta dugotrajna trpeljivost, koja nije pasivna, već borbena, jedina danas zaslužuje da se nazove hrabrošću, tačnije rečeno, lekom protiv straha i svega što taj strah izaziva.