Nedavno sam pročitao tekst koji govori o iznenađujućem porastu broja pripadnika generacije Z (rođeni između 1997–2012) i Milenijalaca (rođeni između 1981 i 1996) koji se, u Americi, vraćaju crkvi i hrišćanstvu. Tome treba dodati i činjenicu da je pravoslavlje u Americi takođe u velikom usponu, i to ne samo zahvaljujući pravoslavnim emigrantima, nego i brojnim preobraćenicima koji iz drugih hrišćanskih konfesija prelaze u pravoslavlje.
To potvrđuje i činjenica da se nedavno u podkastu Takera Karsona pojavio i pravoslavni sveštenik Džosaja Trenum iz Kalifornije, koji je pred kraj svog učešća u emisiji citirao vladiku Nikolaja Velimirovića.
Iako je još uvek nemoguće sagledati, u potpunosti, domašaj ovog povratka hrišćanstvu, sam fenomen je veoma zanimljiv, jer takvih reverzibilnih pojava nema baš puno u istoriji. Razmišljajući o toma šta je moglo da ga uzrokuje, prisetio sam se pojma kojim se već bezmalo dve decenija pokušava objasniti vreme u kome živimo. Taj pojam je neofeudalizam: sistem u kome manjina odlučuje o većini, koja nema uticaj na odluke te manjine.
Pre nekih 10–15 godina, kao urednik Letopisa Matice srpske, napravio sam temat o neofeudalizmu, što znači da sam tada verovao da ovaj pojam dobro objašnjava naš svet.
Danas to više ne mislim. Istorijski feudalizam je, ipak, znao za neko zajedničko tlo koje je povezivalo vlastelu i kmetove, a to je bilo upravo hrišćanstvo.
Iako je Dušanov zakonik pravio razliku između vlastele i kmetova, ipak je davao pravo kmetu (merophu) da u pojedinim slučajevima tuži vlastelina. Iako su danas, nominalno, svi ljudi još uvek ravnopravni pred zakonom, ja misli da u sadašnjosti tog zajedničkog tla koje povezuje ljude, više nema. (Primer Epstina i njegove klike pokazuje da je pravna jednakost samo loš vic). Istorija, međutim, poznaje jedan takav sistem u kome nasuprot manjini koja je vladala nisu bili drugi ljudi, već tek neki stvorovi, čiji život nije imao nikakvu vrednost. To je robovlasnički sistem.
Čitalac će na prvi pogled pomisliti da govorim gluposti – kakav crni robovlasnički sistem kada je većini ljudi danas dozvoljeno da se slobodno kreću, da glasaju, uživaju u standardu koji je robovima bio nedostupan? (Današnji robovi doduše, zaista imaju pravo da glasaju, ali to još uvek nije isto što i pravo da nekoga izglasaju)
Navedeni prigovori zamagljuju skriva tri osnovne crte robovlasničkog sistema koji se danas mogu naslutiti. Prva je nikada šira i dublja provalija koja deli najbogatijih pripadnika današnjeg oligarhijskog sistema i ostatka nekadašnjeg naroda. Primera radi, u jednom podkastu moj imenjak Slobodan Reljić izneo je podatak da je imovina Ilona Maska otprilike jednaka imovini 63 odsto ostalih američkih porodica ukupno.
U sistemu u kome novcem možete da legalno kupite ne samo političku elitu (lobiranjem) medije i obrazovne ustanove (donacijama) jasno je da finansijska elita nije deo nekakvog naroda ili države, već da ona poseduje teritorije nekadašnjih država i stanovništvo koje se na tim teritorijama zateklo, kao što su robovlasnici nekada posedovali robove.
Zato za finansijsku elitu de facto ne važe pravila koja važe za tzv. narod.
Evo i jednog relativno bezazlenog primera: pregledajući svoju arhivu beskorisnih vesti naleteo sam tako na slučaj koji se dogodio tokom kovid epidemije, neposredno pre Superbola, u prvoj polovini februara 2022. godine, kada je jedna oligarhijska ekipa zajedno sa svojim dvorskim ludama, napravila privatnu žurku u prostorijama SoFi stadionu u L.A.
Na tom eventu jasno, niko od prisutnih nije nosio maske – koje su opet, za obične smrtnike koji su želeli da uđu na stadion i gledaju Superbol, bile obavezne. Ok, to je i očekivano. Ali ono što zaista otkriva duh vremena, jeste da niko zbog toga nije odgovarao, niti je iko imao potrebu da se tzv. narodu makar i ofrlje izvini. Zašto to tog izvinjena nije došlo? Pa zato što u javnosti ne postoji više priča ili naracija u kojoj se insistira na pravilu podjednake pravde za sve.
Tako smo došli do druge osobine robovlasničkog sistema: robovi, kao što je poznato, nisu bili tretirani kao ljudska bića, pa se na njih, nije odnosila nikakva velika priča koja je određivala smisao zajednice, njen sklop vrednosti i pravac njenog kretanja. Oni su bili, prosto rečeno, isključeni iz zajednice, kao što su bili isključeni iz priča koje su uređivale odnose u toj zajednici.
Današnji robovlasnički sistem postupa na isti način: na većinu ljudi se prosto rečeno, ne računa, niti u sadašnjosti, niti u budućnosti. Da bi se došlo do tog stadijuma, bilo je potrebno uništiti prethodne velike priče, a to su u evropskom civilizacijskom krugu bile priča o hrišćanstvu i nacionalnoj državi, koje su svakom čoveku omogućavale da svoj život vidi u okvirima jedne veće zajednice ili više stvarnosti.
Međutim, godine 1979. godine Žan Fransoa Liotar je publikovao svoje Postmoderno stanje, knjigu koja je postala vrlo uticajna u intelektualnim krugovima čiji je zadatak bio upravo da oblikuju te velike priče. Liotar je u ovoj knjizi objavio da "metanaracija" (odnosno velika priča) koje može da organizuju život čoveka i poveže ga sa drugim ljudima u okvirima istog cilja ili zadatka, više ne postoji. (Takva velika priča je, recimo, za srpski narod, Kosovski zavet)
Na ovaj način, Liotar se pobrinuo da politička akcija ukidanja velike priče, dobije i svoje "teorijsko" obrazloženje, pretvarajući se tako u neko, navodno neutralno, objektivno "znanje" ili "činjenicu" odvojenu od bilo kakve ljudske odluke.
Postepeno ukidanje velike priče, dovelo je do ozbiljnih posledica – recimo, depolitizacije ljudi, koji su postali nezainteresovani za sudbine svojih zemalja. I pored toga, neke floskule nastale u to vreme, zadržale su bar jednu crtu humora u sebi. Takva je recimo, ona vrlo popularna glupost, po kojoj se tzv. normalna zemlja prepoznaje po tome što ljudi ne znaju ko je u njoj predsednik ili premijer.
Međutim, uskoro se pokazalo da oni koji ne znaju za ime premijera ili predsednika i te kako dobro znaju ko su CEO ili vlasnici velikih IT kompanija koji će nam, hodajući po podijumu sa mikrofonom montiranim na nehajnom džemperu, objavljivati kakva nas budućnost čeka. Mnogi će osetiti da za njih nema mesta u toj budućnosti – zato što su suviše stari, a nedovoljno bogati, recimo – a onda će se zapitati: "Čekaj, odakle pravo nekome da određuje moju budućnost, a da mu ja preko izbora nisam dao pravo da to čini? Zar ja kao glasač nemam pravo da sam učestvujem u izboru te iste budućnosti?"
Pa dragi prijatelji, šta da vam kažem, osim da citiram jednog pesnika: ko ne sluša pesmu, slušaće oluju. Ili u prevodu: ako nemaš De Gola (ili te ne zanima kako se on zove) dobićeš Gejtsa.
Tako dolazimo do treće osobine robovlasničkog sistema: za razliku od kmetova koji su radili za vlastelu i plaćali joj desetak, robovlasnici su doslovce raspolagali životima robova, koji bi postali suvišni, ukoliko više nisu bili ekonomski neisplativi. Čitalac će mi reći da to danas sigurno nije slučaj, a ja ću ga podsetiti na rečenice iz intervjua koji je jedan francuski intelektualac dao daleke 1981. godine: "Budućnost će se baviti pronalaskom načina da smanjimo stanovništvo. Krenućemo od starih ljudi, jer čim pređe 60-65 godina, čovek živi duže nego što proizvodi i to skupo košta društvo. Zatim slede oni slabi, pa beskorisni, koji društvu ništa ne doprinose, jer će takvih biti sve više i više, i najzad – oni najgluplji. Eutanazija cilja ove grupe; eutanazija će svakako morati da bude osnovni instrument naših budućih društava, u svakom slučaju značajna stavka."
Ime autora ovih rečenica namerno nisam pomenuo, da bi neki čitaoci mogli da pomisle kako sam sve ovo izmislio i tako se uteše. Što se mene tiče, smatram da u tekstu koji govori o hrišćanstvu i pravoslavlju, ima smisla da se u nešto i veruje, a ne samo da se traže dokazi kako bi se znalo. (Ko neće da zna, njemu nijedan dokaz neće biti dokaz)
Uglavnom, rečenice koje sam citirao, odražavaju atmosferu života u nekadašnjom evropskom civilizacijskom krugu, a sada u oligarhijskom Megalopolisu, u kome je država postala kompanija, dok je nekadašnji narod, jedna celina dakle, usitnjen na korporativno mnoštvo (robova), kojima je jedino ostavljeno da troše to što imaju, dok imaju, a posle će na ovaj ili onaj način biti otpušteni. Ono čemu mi danas prisustvujemo, nažalost u dobroj meri i u Srbiji, jeste oligarhijsko usitnjavanje društva na bespomoćne pojedince, biočestice bez zajedničke prošlosti, pa prema tome, i zajedničke budućnosti.
Iako mediji i obrazovne institucije ovu sliku sveta neprekidno deformišu kako se ne bi u svojoj jasnosti pojavila pred ljudima, većina ipak nepogrešivo oseća u svojim glavama da im je oduzeta neka velika priča koja bi njihov život povezala sa nekom višom ili većom celinom, čime bi njihovom života dala smisao i tako ga učinila lepim čak i u najtežim trenucima.
Pred činjenicom političkog ukidanja velike priče, moguća su dva odgovora.
Prvi odgovor: ljudi biraju pokornost i pristaju na gubitak velike priče. Da bi dokazali svoju pokornost, oni sami usitnjavaju život na fragmente i na dopaminske injekcije, čiji je rok trajanja ograničen. Dobar deo tih ljudi se svakodnevno bori za neki komadić smisla, koji je opet vrlo teško dosegnuti bez osećanje celine, jer jedino ona može da podari smisao tim komadićima života kada prođu, a prolaze vrlo brzo. Ovi ljudi podsećaju na "avanturiste", kako ih je u jednom tekstu opisao Georg Zimel: pošto kontinuitet života bez velike priče nema nikakav smisao i stvara utisak teskobe, taj kontinuitet se nastoji razbiti sitnim "avanturama", odnosno bilo čim što makar prividno odudara od nepodnošljivog kontinuiteta života i vremena koje se nema više za šta upotrebiti, pa se mora nekako potrošiti, "ubiti", ili rasitniti na "avanture".
Povratak hrišćanstvu je drugi odgovor. Taj povratak nije slučajan. Hrišćanstvo je nastalo u robovlasničkom sistemu, ali je ono, nasuprot tom sistemu, ljudima donelo vest da ne postoje gospodari i robovi već samo ljudi. Posledično, radikalno odvajanje od hrišćanske ideje koje je nastupilo u oligarhijskom Megalopolisu, mora da dovede do istog onog mesta u kome se čovečanstvo nalazilo pre hrišćanstva: do robovlasništva.
Kada se ljudi danas vraćaju hrišćanstvu, oni žele da se vrate ideji koja ih tretira kao ljude, a ne kao robove. Hrišćanstvo ih uči da su kao ljudi, nešto više i vrednije i od mašina i od životinja. On nudi celinu smisla života u kome i tzv. male stvari/sitnice bivaju oplemenjene tim velikim smislom.
U evropskom kulturno-civilizacijskom krugu druge takve ideje danas više nema. To isto verovatno nije slučajno, zato što se ideje bratstva, jednakosti, slobode ili pravde, u krajnjem slučaju mogu razumeti kao odjeci hrišćanskih vrednosti izvedenih drugim sredstvima. Sudbina ovih ideja u evropskom civilizacijskom krugu pokazala je da bez hrišćanskih temelja one više ne mogu da postoje.
Oni koji se na različite načine ponovo vraćaju hrišćanstvu makar nejasno osećaju da moraju da ukrupne svoj život, da iznova pronađu veliku priču koja celini života daje smisao i koja od nas traži da vreme koje nam je dato na raspolaganje na ovom svetu za nešto upotrebimo. Razume se, to je gest pobune protiv Megalopolisa i njegovog robovlasničkog sistema.
Nije slučajno što u povratku hrišćanstvu, pravoslavlje ima tako važno mesto – ono od svih hrišćanskih konfesija najdalje od oligarhijskog Megalopolisa. To objašnjava, između ostalog, i uporne napade na SPC, koji se više i ne skrivaju – setimo se samo NATO generala Hodžisa i njegovi otvorene i eksplicitne pretnje Srpskoj pravoslavnoj crkvi koju u svojoj knjizi Hibridni rat protiv srpske pravoslavne crkve, pominje i Slobodan Stojičević, kao i skorašnjih tekstova Slobodan Antonića i Nemanje Devića, koji precizno dokumentuju tehnike i pravce tih napada.
Pravoslavlje mora da odgovori Megalopolisu. Razume se, ja nisam kompetentan da pričam o tom odgovoru, jer nisam teolog, ali ću se ovde setiti formulacije jednog svog prijatelja koji mi je kazao da pravoslavlje ne bi trebalo da bude kaznionica, nego bolnica. To znači da njegova misija nije u kažnjavanju, već u brizi i ljubavi prema svima onima koje je Megalopolis već kaznio. (Moj prijatelj je možda imao u vidu i fragment pod naslov "Bezbožnik je sebi dželat", koji se nalazi u knjizi vladike Nikolaja Velimirovića Misli o dobru i zlu)
Stoga, ključna podela danas više nije ona između teista i ateista, već jedna dublja i, čini mi se, više hrišćanska podela na ljude koji ne pristaju na to da postanu mašine ili životinje i onih drugih ljudi, koji sanjaju da postanu bogovi ili da tim "bogovima" verno služe.