Nedavno održani referendum na Islandu, na kome su građani ove države na dalekom severu odlučivali o tome da li će nastaviti proces pridruživanja Evropskoj uniji ili ne, predstavljao je zapravo još jedan sudar dve različite slike sveta.
U prvoj, koja je glasala za pridruživanje, pojmovi kao što su nacionalni suverenitet i nacionalni identitet nemaju veći značaj, dok u drugoj koja je glasala protiv, upravo ovi pojmovi imaju ključnu ulogu.
Kada čovek prati rezultate ovakvih referenduma, često ima utisak da prati otvaranje u partiji šaha u kojoj igrači još uvek igraju po knjizi, bez iznenađenja. Recimo, Rejkjavik, ili u prevodu "zadimljeni zaliv", glasao je sasvim po očekivanjima, za nastavak pregovora o pridruživanju. (Sećam se tog grada koji sam nedavno posetio. Na jednoj uzbrdici, nalazi se velika luteranska crkva u obliku koplja uperenog u nebo, pod imenom Halgrimskirkja. Do nje vodi ulica koju sada nazivaju Duginom ulicom, iako to nije njeno originalno ime: u podnožju te ulice, trotoar je obojen duginim bojama, tako da posetilac na tom mestu ima utisak kao da duga vodi do crkve).
Islanđani, minus Rejkjavik, glasali su, međutim, suprotno.
Ova razlika me nije iznenadila. Početkom prve decenije 21. veka, kada sam radio na tezi "Slika evropskih metropola u prozi Miloša Crnjanskog" jedna od knjiga koju sam pročitao imala je naslov Globalni gradovi. Autor te knjige opisivao je mrežu poveznih globalnih gradova koji imaju malo veze sa svojim nacionalnim zaleđima. Za autora te knjige, na Islandu bi postojao samo Rejkjavik. Ostalo je pustinja. Crnjanski je u toj "pustinji" video međutim, male, durašne, islandske konje koji su ga fascinirali.
Većina stanovnika Islanda je na referendumu glasala protiv slike sveta u kojoj na njihovom ostrvu postoji samo Rejkjavik. Glasali su za onaj koncept države koji svim građanima Islanda, ma gde na Islandu živeli, daje mogućnost da postoje, bez obzira na mrežu globalnih gradova.
Pa ipak, razmišljajući o referendumu i mreži globalnih gradova (koju danas nazivam Megalopolisom) postavio sam sebi pitanje kakav bi to bio svet u kome bi nacionalni identitet bio potpuno izbrisan.
Pitanje nije bez smisla i potvrde u realnosti. Danas postoji veliki broj ljudi, koji sebe nazivaju "kosmopolitama", odnosno "građanima sveta". Oni sebe ne vide u okvirima nacionalnog identiteta. Štaviše, oni prema tom identitetu imaju izrazito negativan odnos. Tako dolazimo do čudnog paradoksa: ispostavlja se, naime, da kosmopolita, može da voli neku udaljenu nacionalnu kulturu o kojoj ne zna bezmalo ništa (jer pripada tzv. "svetu"), ali ne i onu koja mu je najbliža i kojoj bi mogao da pripada po rođenju.
Drugim rečima, kosmopolita je pre svega čovek koji se odriče od vlastitog identiteta, zato što veruje da bi kao ličnost bez identiteta mogao sebi da pribavi najveću ličnu korist.
Do pre jednog veka, kosmopolita bi postao konvertit, čovek koji prodaje "veru za večeru", ali danas to nije, zato što moć više ne pripada nekoj nacionalnoj državi ili većinskom identitetu, već je transnacionalna – ona pripada kompanijama i oligarhiji. Zato kosmopolita postaje "korporativni čovek", potrošač koji teži da se okruži brendovima koji sada zamenjuju odlike nekadašnjeg nacionalnog identiteta.
"Kosmopolita" bi se ovde svakako pozvao na etički argument, odnosno kazao bi da konačna pobeda kosmopolitizma stvara uslove za ostvarenje večnog mira; ako nema razlike u nacionalnim identitetima, nema razloga za rat. Ovakvo dečje razumevanje rata i njegovih uzroka, čini da je "kosmopolita" uvek na strani hegemona odnosno imperije koja ima najveću moć, pre čemu se ne pita za pravednost te moći.
"Kosmopolita" bi 1941. godine, bio na strani Hitlerove Nemačke, jer bi proširenje Trećeg Rajha na ceo svet, po njegovoj logici, dovelo do večnog mira; posle 1945. "kosmopolita" bi verovatno bio na strani SAD, jer bi proširenje "liberalne demokratije" na ceo svet, dovelo do kraja istorije i ukidanja rata. Da li se širenje "liberalne demokratije" ili bilo koje druge globalne ideologije, odvija ognjem i mačem, to "kosmopolitu" ne zanima: on nema ništa protiv mira grobova, naravno, pod uslovom da sam ne završi u jednom od njih.
Dominacija kosmopolitske svesti je, dakle, sinonim za radikalni individualizam, koji više ne poznaje nikakvu opštu korist koju simbolizuje nacionalni identitet, nacionalna država i narod koji živi u toj državi. To naravno, ima vrlo ozbiljne političke posledice. "Kosmopolita" ih, naravno, ne vidi: devedesetih godina, tokom građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, "kosmopolite" bi imale običaj da ponavljaju mantru da je "normalna država ona u kojoj se ne zna ko je premijer ili predsednik".
Po ovoj logici, idealni premijer neke "normalne" zemlje jeste čovek koji bi morao da podnese najveću moguću odgovornost upravljanja državom, radeći taj posao, pošteno, časno, za opštu dobrobit svih njenih kosmopolitskih građana (dakle, sasvim suprotno od "kosmopolite" koji misli, pre svega, na svoju korist).
U redu, a šta bi taj čovek dobio zauzvrat?
Ništa.
Građani ne bi smatrali shodno čak ni to da znaju kako se on zove, a platu koju bi zarađivao bila bi smešna u poređenju, recimo, sa platom osrednje zvezde nekog velikog evropskog fudbalskog kluba. Pritom, taj premijer ne bi mogao da se nada ni da će ga istorija zapamtiti kao čoveka koji je verno služio svojoj domovini, budući da u "kosmopolitskoj" atmosferi, nacionalna istorija nema nikakvog značaja, dok je "domovina" relikt zabranjene, "nacionalističke" prošlosti.
Razume se, čovek koji bi pristao da pod ovakvim nenormalnim uslovima postane premijer neke države, ne postoji.
Umesto toga, u takozvanim normalnim kosmopolitskim državama, već odavno je na delu praksa u kojoj građani na izborima izaberu stranku, a zatim se čelnici te stranke dogovore sa takozvanom "biznis-klasom" šta je za tu klasu najbolje, pa onda tako i vladaju.
Građani, naravno, osećaju da su njihovi interesi zanemareni, pa zato na sledećim izborima izaberu drugu stranku, koja onda ponovo napravi dogovor sa "biznis-klasom" i nastavi da vlada po starom, dok čelnici stranke koja je mirno, demokratski, sišla sa vlasti dobijaju od biznis-klase nagradu u vidu članstva u upravnim odborima. Na njihova mesta u strankama, dolazi nova, mlada i energična stranačka ekipom, koja mirno čeka na svoj red u ovom krugu "demokratske" smene vlasti.
Engleski sociolog Kolin Krauč fenomen u kome vladajuća stranka služi "biznis klasi", a ne građanima, naziva postdemokratijom – demokratski izborni proces nominalno postoji, ali suštinski, država nije demokratska. Umesto demokratije, imamo posla sa oligarhijskim sistemom, što nije nikakav incident, već posledica kosmopolitske atmosfere u kojoj svako brine pre svega za samoga sebe, odnosno za lični profit: to važi za građane (koji zauzeti ličnim interesom, smatraju da je normalno da ne znaju ko im je premijer), za političku kastu čiji je osnovni interes lični profit, a koja služi oligarhiji, jer samo ona može da je obezbedi taj profit i najzad, sama oligarhija, koja želi da teritoriju koju de facto, kontroliše organizuje tako da i u budućnosti zadrži svoju vlast nad njom.
Kosmopolitska atmosfera tako nužno dovodi do implozije nacionalne države – odnosno do onoga što je Kristofer Laš još polovinom devedesetih godina prošlog veka nazvao "pobunom elite".
Koncept socijalne pravde, koji teži da uravnoteži socijalne razlike u državi upravo zato da bi ona sačuvala svoju unutrašnju homogenost, sada zamenjuje tehnologija očuvanja socijalne nepravde. Do te nepravde dolazi zato što se oligarhija nenormalno bogati, budući da više nije ograničena bilo kakvim obavezama prema celini – odnosno nacionalnoj državi.
Pored toga, ne postoji bilo kakva instanca koja bi sebične interese oligarhije ograničila interesima celine. Ta instanca bi mogla da se utemelji na osećanju patriotizma (nacionalnog i državnog), ali pošto se kosmopolitska svest odrekla patriotizma u ime lične koristi i ličnog interesa, takva instanca više ne može da postoji.
Nasuprot oligarhiji, koja se ludački bogati, (a tako se, i u većini slučajeva, i ponaša u javnosti) većina stanovništva objektivno siromaši, jer njihov interes više niko ne zastupa. A taj interes nije samo njihov čuveni standard ("rast standarda" se može simulirati povišicama, koje će, naravno, inflacija pojesti već za doručak), već i rad zdravstvenog sistema, obrazovnog sistema, te stanje javnih službi i infrastrukture – sve ono što oligarhiju ne zanima, budući da umesto tih javnih sistema koristi svoje, privatne sisteme.
Posledica: svi ovi javni sistemi, projektovani da služe svima, sada trunu i propadaju, dok se nekada koliko-toliko homogeni narod, deli na dvoklasno društvo, u kome "nekolicina privilegovanih drži monopol nad prednostima novca, obrazovanja i moći" (Laš). To dvoklasno društvo stvara onda "dualne gradove" (Kastels) u kome najbogatiji žive u (manje ili više) ograđenim kvartovima, koji su (manje ili više) nedostupni ostalom stanovništvu.
Između te oligarhije i većine stanovništva, nekadašnjim sunarodnicima i bližnjima, koje oligarhija sada već otvoreno i bez zazora naziva "ološem" (setimo se Hilari Klinton!) nalazi se prilično uska bafer-zona koju čine tzv. politički, medijski, obrazovni i pravosudni establišment, zajedno sa mrežom institucija tzv. "civilnog društva" koji su naravno na platnom spisku oligarhije.
Ova bafer zona, pored zadatka razdvajanja oligarhije od "ološa" ima još dva zadatka: prvi je da glumi normalnost odnosno "narod", a drugi: da postane mamac za članove "ološa" koji žele da napuste svoje "ološko" mesto u društvu i postanu "građani", odnosno, pravi, autentični ološ, koji služi interesima oligarhije.
Da bi se ovo dvoklasno društvo učvrstilo, oligarhija balkanizuje društvo, po principu "zavadi pa vladaj". Ona instalira i pojačava razdor između žena i muškaraca, dece i roditelja, homoseksualaca i heteroseksualaca, dok istovremeno uvozi emigrante od kojih se ne očekuje da se asimiluju, već da učestvuju u procesu zavade sa starosedeocima, kako bi oligarhija nesmetano mogla da vlada i jednima i drugima. Time se nekadašnja država preobražava u sistem prema kome se oligarhija ponaša kao prema vlastitoj kompaniji, što znači da ljudi postaju troškovi koji valja neprekidno smanjivati. (Pošto su logori trenutno previše spektakularni, za sada dobro može da posluži i reklamiranje eutanazije)
Ova atmosfera se već jasno oseća. Jedan moj dobar prijatelj, lekar, kazao mi je da ljudi u budućnosti neće imati samo manji koeficijent inteligencije, nego će živeti kraće i hraniće se sve lošijom hranom. Razumljivo: bolja hrana i bolja zdravstvena usluga stajaće na raspolaganju oligarhiji a delimično i višim ešalonima njenih kućnih bafer robova.
Za kraj, ostaje nam da se zapitamo kakva bi mogla da bude budućnost Megalopolisa, odnosno ovih državolikih, dvoklasnih tvorevina na čijim čelu se nalazi "kosmopolitska" oligarhija. U Bibliji nailazimo na jednu misao koja nam daje odgovor na ovo pitanje. Ta misao glasi ovako: Svako carstvo koje se razdijeli samo u sebi, opustjeće; i svaki grad ili dom koji se razdijeli sam u sebi, neće se održati (Matej, 12, 25).
To me je podsetilo na jedan suprotan primer, a to je Peking, u kome čak ni na jarbolima ispred velikih hotela, nisam primećivao zastave drugih država.
Ovo patriotsko autocentriranje Kine, može se primetiti i u izdvojenoj poziciji njene ambasade, u Rejkjaviku, u odnosu na druge ambasade. Autocentriranje, međutim, nije sinonim za izolaciju – to je svest o sopstvenoj različitosti i ponosu zbog vlastitog pogleda na svet, od koga počinje interakcija sa drugim narodima i državama. Taj ponos je nešto vrlo ljudsko i vrlo humano: ljudi imaju svoj nacionalni identitet, svoju nacionalnu mitologiju po kojima se međusobno razlikuju, ali se po tome, isto tako razlikuju i od životinja koje sve to nemaju.
Razlog zašto je to tako, nalazimo kod Getea, koji je formulisao sledeće pravilo: što su živa bića nesavršenija, više međusobno liče; što su savršenija, više se razlikuju.
I zato planeta ne pripada životinjama, nego ljudima.