Veštačka inteligencija ne piše vrhunsku književnost

Prisustvujemo velikoj ofanzivi veštačke inteligencije. Ne mislim, pri tom, samo na njen tehnološki uspon, koliko na spinovanje koje treba da javnost ubedi da više ne postoji suštinska razlika između veštačke inteligencije i čoveka. U tom kontekstu, važnu ulogu imaju tekstovi koji "dokazuju" da je veštačka inteligencija u stanju da parira ljudima i u onim sferama gde se vrhuni humanistička svest o čoveku nesvodivom na mašinu, a to je sfera umetnosti, posebno književnosti.

Nedavno je u Vašington postu izašao tekst Seta Parloa pod naslovom: "Veštačka inteligencija je bolja u pisanju poezije nego što očekujete. I to je dobro". Ključna rečenica u tekstu glasi ovako: "Ako algoritmi (na osnovu kojih funkcioniše veštačka inteligencija) postaju sve bolji u pisanju poezije, to je delimično i zato što je poezija oduvek bila povezana sa algoritmom."

Drugim rečima, autor želi da kaže da se pisanje (najbolje) poezije može naučiti, jer se poezija, i književnost u celini, mogu svesti na činjenice i (matematička) pravila njihovog kombinovanja, koja se onda ili primenjuju ili svesno i organizovano krše, da bi se tako stvorila uređena jezička struktura pod nazivom "književni tekst".

Ovako mišljenje predstavlja, međutim, vrlo banalno razumevanje književnosti. Verujem da veštačka inteligencije raspolaže enciklopedijskim znanjem i da je u stanju da znanje uvećava, ali je problem u tome što se (vrhunska) književnost ne stvara od činjenica i njihovog pravilnog ili nepravilnog kombinovanja, već od iskustva.

Moć da stvorimo nešto novo

Pritom, iskustvo nije puka sposobnost da zapamtimo neku činjenicu ili uspomenu, već moć da stvorimo nešto novo od onoga što znamo ili osećamo, odnosno od onoga što smo videli ili doživeli. To novo, to je iskustvo.

Književni dar je, između ostalog, sposobnost stvaranja i izražavanja iskustva putem reči. Pojednostavljeno rečeno: neko ko ne raspolaže književnim darom, neće moći da stvori neko iskustvo, zato što nema potreban stepen osetljivosti da u nekom naoko običnom, neprimetnom fenomenu ili činjenici vide nešto više od onoga što je očigledno ili racionalno pojmljivo. A to više, to je ono što ostavlja emocionalni otisak u našoj svesti, pomoću kojeg stvaramo iskustvo.

Iskustvo je dakle, intelektualna, ali još više emocionalna reakcija na neku činjenicu, pojavu ili neki doživljaj. Zato činjenice za pisca nisu neko neutralno, "enciklopedijsko" znanje, koje se gomila memorisanjem, već postaju deo njegovog iskustva, ukoliko proizvode neku emocionalnu reakciju: nešto nam se dopada, nešto nam postaje važno, nešto nas navede da se zamislimo, a pred nečim smo ravnodušni. Pošto različite stvari mogu da na različite ljude ostave različite emocionalne utiske, to se onda i naše lične zbirke tih iskustava – to jest, naše lične životne priče – međusobno razlikuju. Zato se i svaki čovek razlikuje od onog drugog.

Ukratko, za pisanje je potrebno da kvantitet činjenica bude zamenjen njihovim kvalitetom, odnosno emocionalnim otiskom koji ostavljaju u nama, kao i da čovek bude sposoban da taj emocionalni otisak putem reči prenese drugom čoveku, da bi i ovaj mogao da ga oseti, i tako obogati svoju životnu priču novim iskustvima.

Kad Manu pije vodu

Evo jednog upečatljivog primera iz Andrićevog života koji pominje Žaneta Đukić Perišić u svojoj izvanrednoj knjizi "Pisac i priča".

Andrić se nalazi na Skupu mira u Zagrebu 1951. i gleda kako mlada indijska prevoditeljka Manu Banerđi pije vodu. On svakako nije jedini koji to vidi, ali jedino na njega ta scena ostavlja emocionalni utisak, pa je opisuje u jednoj od svojih beležnica. Pomoću tog opisa rečima, on krhki doživljaj devojke koja pije vodu, pretvara u trajno, lično iskustvo: "Gledam kako pije vodu. Srkuće samo, držeći uvek čašu sa obe ruke. Zatim odloži čašu i oba kažiprsta pritisne na vlažne usne. Tim ovlaženim prstima prelazi preko sklopljenih očiju, preko čela i slepoočnica. I sve to pokretima lakim i nežnim, koji podsećaju na neke fine male životinje kao što je bela lasica žarkih očiju, sa malo tela i mnogo krzna, čistog i dragocenog".

Oko deceniju kasnije, Andrić ovaj zapis uključuje u viziju mlade Lucije koja se pojavljuje dijaku Dražeslavu u priči "Susret".  Iskustvo je, dakle, građa za književnost. Ono književnosti daruje nešto što joj obična mašta ili znanje ne bi mogli ponuditi, a to je lični, emocionalni otisak. Pisac je tako onaj koji svojim čitaocima poklanja vlastita iskustva, u obliku u kome ona mogu postati iskustva onih koji ga čitaju.

Verujem da je nemoguće svesti na neki opšti matematički alogoritam način na koji je Andrić stvorio iskustvo mlade Indijke koja pije vodu, zato što je iskustvo povezano sa ličnom osetljivošću, a ne sa pravilima koja se mogu naučiti. Andrić nije bio jedini koji je video kako Manu Banerđi pije vodu. Međutim on je bio jedini čovek na koga je ta scena emocionalno delovala. Upravo zato je mogao da je prvo pretvori u (svoje) iskustvo, a potom i u književnost.

Mislim da će ovakve stvari još dugo ostati izvan domašaja veštačke inteligencije, pre svega zato što ona nije zamišljena da oseća svet, već da ga proračunava. Ona zna obilje činjenica, ona je u stanju da ih brzo kombinuje, ali ne može da ih oseća, niti da ih vidi, u fizičkom smislu reči, pa tako ne može ni da iz njih stvara iskustva.

To je posledica ideologije koja stoji iza kreiranja veštačke inteligencije. Ultimativni cilj te ideologije jeste da celokupnu stvarnost ljudi svede na matematičke algoritme, odnosno na brojeve, i da tako potpuno obezliči i dehumanizuje naš svet: čovek može da pije vodu na bezbroj načina, ali 2+2 je 4 uvek na isti način.

Šta je autor?

Budući da vrhunska književnost nastaje zahvaljujući moći čoveka da stvori iskustava, ona se ne može svesti na algoritam i brojke. Međutim, da bi ljudi poverovali da je veštačka inteligencija zaista toliko moćna da joj čovek ne može parirati ni u književnosti, neće biti potrebno da ona počne da piše "bolju" književnost od čoveka. Umesto toga, smisao književnosti će se banalizovati toliko da takvu, plitku književnost uistinu može da piše i mašina. Da bi se to učinilo ona će se odvojiti od autora i njegovih ličnih iskustava, i postaće mašinski program napisan rečima.

I zaista, taj proces traje već više od pola veka: u vrlo uticajnom tekstu Književnost iscrpljivanja (1967) Džon Bart (inače dobitnik Rokfelerove stipendije za prozu 1965-1966) uzgredno dodaje da je na Zapadu pojam umetnika obdarenog neobičajenim talentom, "osuđen kao politički reakcionaran, čak fašistički" Takvo političko otpisivanje figure velikog pisca, pakuje se potom u "teorijsku" ambalažu: francuski teoretičar Rolan Bart piše tekst pod nazivom Smrt autora (1968), dok Mišel Fuko problematizuje figuru autora u tekstu Šta je autor? (1969).

Posle toga, nastupaju britanske studije kulture, koje humanistički književni kanon optužuju da održava klasnu podelu u društvu, pa zagovaraju okretanje masovnoj kulturi, odnosno proizvodima multinacionalne, uglavnom američke kulturne industrije, otpisujući istovremeno pitanje vrednosti tih proizvoda.

Hrabriji teoretičari književnosti poput Džonatana Kalera, slutili su da su studije kulture zamišljene kao jasna opozicija studijama književnosti (procesu humanizacije čoveka) ali njihov uticaj je bio vrlo mali, u poređenju sa jednim Ekom koji 1995. godine, u svom tekstu o nadvremenom fašizmu, "elitizam" svodi na fašizam.

To je uvod u terminalnu fazu kojoj prisustvujemo danas: svako ko čita Šekspira, ili bezmalo bilo kog velikog svetskog klasika, smatrajući da su njihova dela vrednija od epizoda sitkoma "Dva i po muškarca", na primer, može biti optužen za elitizam (fašizam), što potvrđuju i procurele vesti o britanskom antiterorističkom programu "prevent" koji sumnjiči kao potencijalnog desnog teroristu svakoga ko čita Šekspira, Hakslija, Orvela, Tolkina itd.... Razume se, curenje ove vesti je istovremeno i upozorenje šta čovek ne treba da čita, ako želi da živi "mirno" i "normalno", a ne kao Vinston Smit, junak 1984.

Oslonac humaniteta

Ukratko, vrhunska književnost koja jeste oslonac humaniteta i dokaz čovekove nesvodivosti na mašinu, sada postaje de facto zabranjena. Samim tim, zabranjuju se i biblioteke knjiga u kojima se ta književnost tumačila, kao i koncept književnosti koji je počivao na krhkom osećanju da su studije književnosti bitne za humanizaciju čoveka, da treba da budu dostupne svima i da jesu jedan od ciljeva obrazovanja, jer smo svi mi, na kraju krajeva, ipak ljudi, a lična iskustva drugog čoveka važna su zato što pripadaju čoveku poput nas.

Dok je oko tog koncepta književnosti postojao konsenzus, bilo je moguće i da se tokom Hladnog rata, na ondašnjem Zapadu, čitaju ruski pisci, a da se u SSSR-u ekranizuju romani Artura Konana Dojla.

Sada to više nije moguće, bar ne na "Zapadu", koji je u međuvremenu postao antihumanistički Megalopolis.

Ovo likvidiranje humanističkog koncepta književnosti utiče i na obrazovne programe: cilj nije više u tome da se svakome pruži mogućnost da uživa u vrhunskoj književnosti ili umetnosti – što je bila osnova humanističkog obrazovanja u svim istočnoevropskim, nekada socijalističkim zemljama – već, sasvim suprotno, da se svako indoktrinira antihumanističkom dogmom koje će ga odvojiti od humanističkog nasleđa i koja će neobrazovanost čoveka predstaviti kao njegov ideal. Takvom čoveku neće biti veliki problem nametnuti jedan plitak, banalan koncept književnosti. Lišen ličnih iskustava autora, on će biti sveden na stereotipe, u kome će se politička hiperkorektnost naravno podrazumevati.

Lično, nemam ništa protiv da postoji i takva književnost, ali kada se ona postavi kao jedina dozvoljena, onda to više nije književnost, već politički diktat, odnosno odraz političke diktature.

Sudbina vrhunske književnosti

I tako se vraćamo do veštačke inteligencije: kada se humanistička književnost neformalno zabrani i odstrani iz obrazovnih programa, onda će nju zameniti, kao jedina dozvoljena, ona plitka književnost koja se zaista i može svesti na algoritme. A takvu će književnost onda biti u stanju da stvara i veštačka inteligencija.

Ova činjenica ne bi trebalo da nas preterano raduje: kada je književnost pisao čovek, on se obraćao drugom čoveku. Kada književnost počne da piše mašina, ona će se, po prirodi stvari, obraćati čoveku, koji će biti tretiran kao mašina.

To znači da će koncept prava čoveka i nepovredivosti ljudskog života – što je karakteristika humanizma – zameniti hladna racionalna računica korisnog rada mašine u kome output treba da bude veći od inputa. Kada to više ne bude slučaj, onda će se takva mašina rashodovati, i u tom smislu treba razumeti i fakt da se danas do eutanazije sve lakše stiže, a da vakcine ne izazivaju strah samo u suverenim državama, u kojima niko nema nameru da zabranjuje dela nacionalnih književnih klasika.

Prisetimo se zato, na kraju ovog teksta, divnog epitafa s početka "Hazarskog rečnika", još jedne od prokazanih knjiga u Megalopolisu (koji je bio Zapad, dok se tamo bez straha, mogao čitati "Hamlet"): "Na ovom mestu leži onaj čitalac koji nikada neće otvoriti ovu knjigu. On je ovde zauvek mrtav."

Da, zaista, naša sudbina je povezana sa sudbinom vrhunske književnosti. I zato ne treba zaboraviti da je pogrom Jevreja, komunista i svih neprijatelja nacista, počeo u nacističkoj Nemačkoj spaljivanjem vrhunskih knjiga.