Velika škola srpske košarke

Finalna utakmica prošlog svetskog prvenstva u fudbalu, u Kataru, gde se pet hiljada francuskih navijača suočilo sa pedeset hiljada Argentinaca, spektakularno je razotkrila razliku između fudbala kao zabave (za Francuze) i fudbala kao komponente nacionalnog identiteta (za Argentince). Argentinski fudbal je samo jedan od primera kako pojedini sportovi, spletom okolnosti, u nekim državama i za neke narode postaju jedini načini da sačuvaju nacionalni ponos i samopouzdanje.

Naravno, to nema veze sa prebrojavanjem medalja na Olimpijskim igrama, koje su odavno postale sredstvo međunarodne politike i način ispoljavanja političke moći. Kada neki sport postane deo nacionalnog identiteta, onda to gotovo po pravilu znači da taj identitet ne može da se osloni na političku ili ekonomsku moć, već je spao na poslednju liniju odbrane, a to je upravo sport. Sa druge strane, kada neka država ima svoj nacionalni sport to znači da ona još uvek poseduje energiju, vitalnost, petlju, inat i veličinu da u odlučujućem trenutku prevaziđe svoja ograničenja i postigne nešto vanredno.

Većina država i naroda na ovoj planeti nema svoj nacionalni sport, već samo najpopularniji sport. A to nije isto. Uzmimo, na primer, fudbal u Srbiji. Kod nas je fudbal svakako popularan, ali sigurno nije naš nacionalni sport, zato što u njemu nismo dovoljno uspešni i zato što niti mi sami, niti svet oko nas, primećuje da postoji neki poseban, srpski fudbal.

Fudbal pripada drugima: prva asocijacija je i dalje Brazil i to ne samo zbog pet titula svetskog prvaka, već zbog brazilske filozofije fudbala koja se zove joga bonito, ili u prevodu "prelepa igra". Kada su najbolji, Brazilci ne igraju na rezultat, nego na lepotu koja donosi rezultat. A kako lepotu igre ne stvara jedan igrač, već više njih, nije slučajno što Brazil nikada nije mogao da osvoji titulu prvaka sveta sa prosečnim timom u kome dominira jedan igrač, već je to činio samo onda kada je izgledalo da je jači od reprezentacije sveta. Primera radi, poslednji put u Japanu 2002. godine, napad Brazila činio je trio Ronaldo, Ronaldinjo i Rivaldo – tri od pet najboljih napadača sveta tog vremena.

I dok u Riu ili Sao Paolu svi znaju šta znači joga bonito, u Buenos Ajresu ta sintagma ne znači baš ništa, iako i Argentinci igraju fudbal. Gaučosi su, međutim, oduvek bili sinonim za grubu, čak prljavu fudbalsku reprezentaciju – jedino se tako može igrati protiv Brazila – koja u svojim najboljim danima ima najboljeg igrača na svetu (Maradona, Mesi) čiji je zadatak, doslovce, da podigne celu reprezentaciju na svoja leđa. Maradonini usamljenički golovi protiv Engleza 1986. godine – i onaj najprljaviji i onaj najspektakularniji – predstavljaju zato rezime argentinskog fudbala u celini (uključujući tu i zadatak fudbalera da dobijaju bitke koje vojnici i ekonomisti gube).

Ovaj fudbalski uvod bio je potreban da bismo mogli da se približimo nama samima. Kako postoji brazilski i argentinski fudbal, tako postoji i srpska košarka, i to je naša velika sreća i privilegija.

Sami protiv svih

Nema velike svrhe podsećati se šta nam se mešalo u glavama, dok smo gledali ono finale evropskog prvenstva u Atini u disciplini sami protiv svih, sa elementima nama prirođenog čojstva, u kome Sale Đorđević moli Šarunasa da se vrati na teren, jer je nama važno i to kako pobeđujemo, a ne samo da pobeđujemo.

Nema mnogo smisla ni podsećati se kakav je ulog bio na stolu u Indijanopolisu 2002. i zašto je jedan naš igrač, pri ulasku u dvoranu, pre četvrtfinala, pevušio "Marš na Drinu" ili zašto smo posle finala, moje društvo i ja, pobedu zalivali rakijom iz flaše sa pravoslavnim krstom od drveta, koji je načinio jedan borac vojske Republike Srpske, samo nekoliko dana pre nego što je poginuo. (I košarka u Srbiji mora da zapuši mnoge rupe).

Pre nekog vremena, u tekstu melanholičnog naslova Srpska košarka mora da umre, izneo sam tezu da će srpska košarka da nestane onog trenutka kada naši košarkaši postanu biznismeni zaposleni u NBA franšizama, koji će svakog dana proveravati svoj bankovni račun. U takvom razumevanju košarke, izaći na balkon pred 100.000 saigrača i košarkaških fanatika, značiće manje od noći provedene u kafani ili dana provedenog u štali ili u bazenu, zato što nema besplatnog ručka, a poznato je da se od igranja za reprezentaciju bankovni račun baš i ne goji previše (ali se zato telo troši). Ako ovaj koncept košarke u Srbiji prevagne, a radi se na tome da se to i dogodi, upašćemo u još veću nacionalnu depresiju, letargiju i defetizam, u šta nas već gura slavljene janičara kao uspešnih ljudi od karijere.

Za sada, međutim, još uvek postoji srpska košarka, a to je nešto sasvim drugo. Programski trovani da živimo na najgorem mogućem mestu na svetu, mi često previđamo da još uvek postoji nešto po čemu nas drugi poznaju, priznaju i cene. I to znatno više nego što mi cenimo sebe.

Rezultat nije najvažniji

Primera radi, nakon meča sa Litvancima jedan naš novinar je, u napadu potrebe da bude "objektivan", izjavio da su Litvanci bili "veliki favoriti" i da je košarka u Litvaniji sport broj jedan, a u Srbiji ipak nije. Ne znam da li je do ovih informacija došao gledajući snimke sa utakmica KK Partizana i KK Crvene Zvezde u Evroligi, koje posećuju ljudi iz cele Evrope zbog atmosfere, koja je neuporediva. 

U atmosferi tog "objektivnog" samoosporavanja i samoporicanja, čovek se iznenadi kada litvanski reprezentativac Kuzminkas, pred meč sa nama, izjavi kako je Srbija reprezentacija sa najvećim koeficijentom košarkaške inteligencije od preostalih reprezentacija na turniru, ili kada grčki mediji našu pobedu prokomentarišu, otprilike, ovako: Škola velike srpske košarke je opet tu i zapušila je usta svima u Manili. (I ponekome u Srbiji).

To nije slučajno. Svi koji se razumeju u košarku i koji je vole, znaju da postoji srpska škola košarke – dakle, jedna drugačija, posebna, autohtona košarka, koja je naša, a ne svačija dakle, "regionalna" ili "zapadnobalkanska".

Prva komponenta te košarkaške škole jeste da u njoj rezultat, paradoksalno, nije najvažniji: važno je da svi u timu igraju u duhu te škole košarke i da daju svoj maksimum. Ako nas neko i pored toga pobedi, mi možemo samo da mu čestitamo, jer se u našoj školi košarke, ipak, radi o košarci (a ne o šovinizmu).

Druga komponentna je smernost igrača, odnosno sposobnost da se svi podrede timu i kolektivnom cilju. A cilj je titula reprezentacije, a ne MVP pojedinca. Ta smernost se najbolje vidi u odbrani, koja može da funkcioniše samo ako postoji tim, a tim postoji ako postoji smernost. To navijači odgajani u duhu srpske škole košarke znaju i zato obožavaju ne samo one koji su u stanju da daju koševe ili zakucavaju, već i one koji krvare u odbrani (kao Avramović), ili umeju neprimetno da se postave uvek na pravo mesto (kao Davidovac), ili su u stanju da smire igru i asistiraju (kao Stefan Jović) i uopšte sve ostale igrače koji imaju svoje uloge i sve njihove gestove koji pojačavaju taj timski duh.

Zato je i igrač koji se raduje na klupi, isto toliko bitan koliko i onaj koji je poentirao.

Srpska košarkaška reprezentacija je u formi samo onda kada je tim, a ne zbir NBA zvezda okruženih saigračima. I zato ljudi cene Bogdanovića koji se ne ponaša kao NBA zvezda, već kao kapiten reprezentacije (a razlika je ogromna) odnosno kao prvi među jednakima, ili malog Nikolu Jovića koji ne fascinira samo igrom, već i skromnošću, koja će ga, uveren sam, proizvesti u budućeg kapitena generacije koja dolazi. 

Treća komponenta je košarkaška inteligencija, odnosno sposobnost da se menjaju ritmovi igre, taktičke varijante, da se utakmica kontroliše i da se igra "glavom". Iz takvog razumevanja košarke dolaze naši najbolji stari treneri, počevši od Dude Ivkovića, Željka Obradovića, Karija Pešića, Božidara Maljkovića koji su bili, ili i dalje jesu, pre dirigenti svog tima, nego što su treneri. Zato su najbolje utakmice naše reprezentacije uvek podsećale na simfonije u kojima je svaki igrač maestralno odsvirao svoju deonicu, pa se i slava na balkonu deli na ravne časti.

Zrno nacionalnog i profesionalnog suvereniteta

Jasno je da u vremenu povećanog broja utakmica i, posledično, manjeg broja treninga, razumevanje košarke kao simfonije mora biti dovedeno u pitanje, jer nema dovoljno vremena da bi se uvežbavanjem dospelo do virtuoznosti. Zato se u savremenoj košarci i razvijaju prečice: run and gun košarka u kojoj se sve vrti oko šuta za tri poena, soliranje "zvezda", oslanjanje na fizikalije i atleticizam ili naturalizovane košarkaše koji profesionalno obavljaju svoj posao, poput plaćeničkih vojski u doba pre Francuske revolucije. Vrlo često, takve nas reprezentacije i pobeđuju, a kod nekih, slabije utemeljenih navijača javlja se ideja da bismo mogli da napustimo naš košarkaški identitet i počnemo da ličimo na "sav ostali normalni svet" to jest, da se košarkaški obezličimo. Srećom, takvi navijači su u manjini, između ostalog i zato što smo još u stanju da odigramo utakmice poput ove protiv Litvanije, odnosno da, kao što kažu Grci, zapušimo sva usta našom jedinstvenom školom košarke.

Najzad, ova košarkaška reprezentacija je i mala politička alegorija, odnosno mikrosredina u kojoj, ako ste primetili, nema uticaja stranih ambasadora, "civilnog društva", plaćenih autošovinista ili domaće partokratije.

Košarkaška reprezentacija je zrno nacionalnog i profesionalnog suvereniteta, mala vežba koja pokazuje šta bismo mogli da budemo kada bismo malo više bili suvereni, malo više slobodni, malo više smerni i rodoljubljivi, a malo manje egocentrični i "uspešni".

Zato kult reprezentacije i košarke – srpske škole košarke – treba čuvati na svim nivoima, kao nacionalno blago.

Primera radi, možda bi deci u osnovnim i srednjim školama trebalo pustiti utakmicu sa Litvanijom u okviru predmeta "Vrline i vrednosti" ili kako se već to zove: tu je i empatija prema nesretnom Boriši, tu je i rad, ali tu je i smernost i spremnost na žrtvu, tu je i rodoljublje, tu je i čojstvenost, tu smo na sceni mi, kada smo zaista mi, a ne neko drugi.

A to nije baš ni malo.

I zato, nije više važno kako će ova reprezentacija igrati protiv Kanade i kasnije. Važno je samo da igraju košarku kao i do sada, u duhu velike srpske škole košarke i to će biti dovoljno da im kažemo – hvala vam na svemu, momci, i dalje postojimo.