Univerzitetska konverzija

Pojam autošovinizma, koji je instalirao Zoran Ćirjaković, zbornik najotrovnijih srbofobnih iskaza, koji je priredio Zoran Petrović Piroćanac (Hoćeš li i dalje da budeš Srbin?), te opsežna i dokumentovana istraživanja Slobodana Antonića (o kompadorskoj, "misionarskoj" inteligenciji i vokabularu srbofoba) i Zorana Avramovića (knjiga Rodomrsci), dovoljni su da svakome ko ima hrabrosti da koristi zdrav razum, dokažu da se i danas sistematski radi na uništavanju srpskog nacionalnog identiteta.

Naš identitet se dakle, stigmatizuje i predstavlja kao civilizacijski "inferioran" i politički nemoćan, a na tom poslu rade, u tri smene, grupe za pritisak sastavljene od različitih ljudi, koji u najvećem broju slučajeva nisu privilegovani talentom, ali jesu statusom i još po nečem.

Razlog zašto se to čini, takođe je veoma prost - država u kojoj je suzbijen nacionalni identitet, može da bude samo mirna kolonija na kojoj obitava zatečeno stanovništvo, podređeno kolonijalnoj upravi i njenim interesima.

Pošto u konkretnom, srpskom slučaju, taj nacionalni identitet pojačava civilizacijske veze sa Ruskom Federacijom, protiv koje Megalopolis vodi rat, onda je jasno da je to dodatni razlog zašto taj identitet treba ukinuti, kao što je potrebno ukinuti i neke druge nacionalne identitete – nemački, francuski, američki. (Erozija američkog nacionalnog identiteta, koja je karakteristična za doba Megalopolisa, vrlo se lepo može pratiti od Pobuna elita i izdaja demokratije, Kristofera Laša iz 1994. godine, do Hantigtonove zabrinute knjige Američki identitet – u originalu Who we are – iz 2004. godine. Referentna knjiga za ukidanje zapadnoevropskih nacionalnih identeta, jeste Preziranje sopstvenog, Franka Lisona.)

Kada se nedavno jedan od pripadnika grupe za suzbijanje srpskog nacionalnog identiteta našao pod "lupom javnosti" – recimo to tako – nisam bio previše iznenađen njegovim citiranim antisrpskim ispadom, budući da je taj iskaz sasvim na liniji njegovih dosadašnjih istupanja u kojima stigmatizuje srpski nacionalni identitet.

Moju pažnju su, međutim, privukli različiti gestovi podrške značajnog broja akademskih radnika/radnica sa različitih srpskih univerziteta. Dobar deo njih je za širu javnost potpuno anoniman, jer do tog trenutka nisu na bilo koji način učestvovali u javnom životu, primera radi, autorskim tekstom ili samostalnim javnim istupom koji bi se ticao nekog društvenog ili političkog problema.

Sudeći po njihovim imenima i prezimenima, mnogi od njih su moji sunarodnici (mada je pitanje da li se osećaju tako), a većina, verujem, raspolaže i osnovnim kognitivnim sposobnostima. Iz tog razloga pretpostavljam da je svakome od njih moralo da bude jasno da, podržavajući "slobodu govora" ovog pripadnika grupe za pritisak, oni zapravo podržavaju ukidanje srpskog nacionalnog identiteta, pošto je tom zadatku posvećeno 99% onoga što ta osoba govori.

Podržavajući ovaj proces, oni se, dakle, svojevoljno odvajaju od svojih sunarodnika, poručujući im otprilike ovo: mi sa vama "šiljoglavim", "krezubim", "genocidnim", "klero-fašistoidnim" itd, Srbima i Srpkinjama, nemamo nikakve veze.

Na taj način, ovi ljudi su de facto, zašli u sferu rasizma, budući da je pripisivanje apsolutno negativnih osobina jednom narodu u celini, vrlo slično rasizmu Evropljana, koji su tokom svoje kolonijalne vladavine neevropskim prostorima opisivali tamošnje "zatečeno stanovništvo" sličnim atributima, predstavljajući ih kao civilizacijski inferiorne, dakle, nesposobne da budu slobodni, ali zato sposobne da budu robovi.

A sa robovima se postupa onako kako su, primera radi, "civilizovani" i "negenocidni" Belgijanci postupali u Kongu: najpre su osnovali Internacionalno društvo za istraživanje i civilizovanje Konga a zatim su, u narednim godinama "naučnog istraživanja" i "civilizovanja", na ovaj ili onaj način, pobili nekoliko miliona pripadnika tamošnjeg "zatečenog stanovništva", razume se, civilizacijski "inferiornog", kako su "naučna istraživanja" pokazala.

Prisustvujemo dakle, univerzitetskom konvertitstvu, u kome jedan broj univerzitetskih radnika/radnica napušta svoj identitet i preuzima takozvani karijerni identitet. Šta je smisao tog identiteta? Pre svega, osnovno svojstvo karijernog identiteta je pokornost Megalopolisu, a to znači spremnost da se zanemari Istina i Pravda (namerno ih pišem velikim slovom!) pa čak i bazični principi akademskog života u korist interesa Megalopolisa (koji je teorijski, preko Fukoovog pojma diskursa, te koncepta "post-istine", želeo da olakša ovu identitetsku konverziju nekadašnjih naučnika).

Nikola Milošević je pokazao da istinu, ako baš ne ubijaju, ono bar deformišu, ideološke i psihološke predrasude naučnika. To je tačno. Međutim, pošto je toga svestan, naučnik koji pokušava da otkrije istinu, teži da svoje predrasude ograniči. Put ka istini vodi preko odricanja, a to se vidi i u jeziku naučnika koji se kloni radikalnih formulacija, posebno ako se odnose na žive ljude. Suprotno tome, karijerni identitet ne deformiše istinu – on je ubija za račun Megalopolisa.

Istorija ubijanja istine u ime moći, veoma je duga. Engleski filozof Tomas Hobs (1588 – 1679) primera radi, piše, bez ikakvih iluzija: "Ne sumnjam da bi učenje da tri ugla nekog trougla trebaju biti jednaka dvama uglovima kvadrata, bilo ili osporeno ili zabranjeno spaljivanjem svih knjiga iz geometrije, samo kad bi to bilo protivno nečijem pravu na vlast…"

Ili prevedno na srpski: rasizam nije rasizam, ako je otkrivanje tog rasizma protivno onome ko ima moć.

Krajem četrdesetih godina prošlog veka, sa osvrtom na Hitlerovu Nemačku, Jinger u svom romanu Heliopolis ovaj karijerni identitet na Univerzitetu opisuje ovako: "Nauka se birokratizuje, preuzima na sebe funkciju više policijske instance. Profesore uče aportovanju", odnosno "Namesnik je, međutim, nastojao da naučnike sroza na položaj nameštenika, tehničara, pa čak i falsifikatora – njegova volja svakodnevno im se sve više mešala u rad. Na univerzitetima je već bilo ljudi koji su ne samo priznavali prvenstvo vlasti, već su i intenzivno radili na logičnom obrazloženju tog prvenstva."

Pokorno-karijerni univerzitetski radnici i radnice, dakle, nisu zainteresovani ni za Istinu, ni za Pravdu – odnosno za univerzalne humanističke vrednosti – ni za to da svoja naučna istraživanja kontekstualizuju nacionalnim interesima.

Isto tako, oni nisu spremni da se bilo čega odreknu za istinu. Zato karijerni identitet jednog broja akademskog osoblja nema više nikakve veze sa naučnom elitom Kraljevine Srbije koja je svoj naučni rad videla u kontekstu nacionalnog opstanka: tako su postupali, primera radi, ljudi poput Ljubomira Ljube Stojanovića ili Jovana Cvijića ili pak Milutina Milankovića koji se odrekao komfornog života u Beču, da bi 1909. godine došao u Srbiju, za profesora na Univerzitetu i manju platu, nakon što je Austrougarska izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, godinu dana ranije.

Daću i jednu važnu napomenu: nacionalna samosvest ovih naučnika nije negativno uticala na naučnost njihovih opusa – oni nisu postajali propagandisti, već su ostali naučnici, ali je nacionalna samosvest dodatno motivisala njihov naučno-istraživački rad.

Karijerni identitet univerzitetskih radnika i radnica, sasvim suprotno ovim primerima, beži od bilo kakve nacionalne kontekstualizacije, odnosno od veze sa egzistencijom naroda i države, sada i ovde. Ako oni otkrivanje istine da rasizam jeste rasizam, bez obzira na koga se odnosi, zamenjuju pokornošću, onda je jasno da i njihovi radovi moraju da budu gestovi pokornosti.

U humanistici i tzv. društvenim naukama, naučni radovi danas vrlo često ponavljaju postulate na kojima počiva oligarhijski, antinacionalni Megalopolis ili pak, nemaju nikakve veze sa konkretnom duhovnom-istorijskom situacijom u kojoj nastaju. Zato većina akademskih radnika i radnica uopšte ne čitaju jedni druge, što je i razumljivo, jer tamo gde ne postoji poriv za istinom ili svest o zajedničkom nacionalnom ili državnom kontekstu istraživanja, tamo ima mesta samo za vlastitu karijeru.

Posledica: smisao ugleda u akademskim krugovima se promenio. Nekada je taj ugled nastajao na temeljima kvaliteta naučnog opusa, to jest, veštine i talenta naučnika (bez obzira na pol) da otkrije nešto skriveno, odnosno naučnog inegriteta koji se ispoljavao kao hrabrosti naučnika da ne pristane da slepo služi moćnicima. Dakle, vrednost nekog naučnika mogli ste da utvrdite neposredno, čitajući njegove radove ili prateći njegove postupke u akademskom životu ili javnosti.

Danas, kada se u centru karijerističkog identiteta nalazi pokornost, jasno je da ugled "naučnika" mora biti izveden iz te pokornosti. Zato o vrednosti nekog "naučnika" više ne govore, pre svega, njegovi tekstovi – što bi  imalo smisla, ako bi nauka bila zainteresovana za istinu – već kvantifikativni kriterijumi: broj bodova koje je prikupio štampajući tekstove, broj odlazaka na međunarodne skupove ili broj studijskih boravaka u inostranstvu.

Ove kriterijume svakako treba uzimati u obzir, ali problem nastaje onda kada se oni preuveličavaju i postaju glavni i jedini kriterijumi vrednosti nekog naučnika, premda je očigledno da njihovo ispunjavanje u nekim slučajevima (premda ne i uvek), više zavisi od stepena pokornosti, a manje od talenta naučnika i njegovog naučnog integriteta.

Ukratko: sve više se bližimo stanju u kome će se naučni ugled u ovoj zemlji samo ispoljavati, dok će se određivati negde "napolju". To jest, u Megalopolisu. Posledično tome, naučnik iz sfere društvenih nauka i humanistike koji želi da ostane veran svojoj državi ili pozivu koji ima veze sa nacionalnim identitetom, može vrlo lako da bude proglašen neuglednim i bezvrednim, bez obzira na kvalitet njegovih radova ili napisanih knjiga. Tačnije rečeno, što mu knjige i radovi više vrede, tim će pre biti omalovažen i ponižen, da bi podmladak video kako prolaze nepokorni.

Tako dolazimo i do funkcije univerziteta u kome dominira karijeristički identitet: taj univerzitet neće više studentima prenositi znanje (odnosno nauk o slobodi naučnog mišljenja), niti će ih vaspitati u duhu naučnog odnosno ličnog integriteta (sposobnosti da se u ime Pravde i Istine suprotstave moćnicima), već će, pre svega, učiti studente da budu pokorni karijeristi. Za to im neće biti potrebno nikakvo znanje, jer znanje daruje moć, a moć se može upotrebiti i za sticanje slobode.

Umesto sticanja znanja, studente će u većini slučajeva čekati banalna indoktrinacija, kako bi se brucoši, koji još uvek žele da otkriju istinu sveta i veruju da čovek ne mora da postane krpa, u daljem toku školovanja konvertovali u cinične karijeriste koji se podsmevaju istini i pravdi, i koji su spremni da pristanu na to da 2 + 2 nije 4, ako od toga mogu da naprave karijeru.

Kada je 12. oktobra 1936. godine u amfiteatru univerziteta u Salamanki, fašistički general Astraj pred okupljenim fašistima, kazao da su Katalonci i Baski "rak na telu nacije" sve oči su bile uprte u jednog čoveka, nesumnjivog ugleda i integriteta. Bio je to rektor Univerziteta, Migel de Unamuno, koji je i sam bio Bask, ali i veliki, španski patriota, o čemu svedoče i njegova tumačenja Don Kihota. Unamuno je generalu i njegovim brojnim simpatizerima između ostalog, kazao i ovo:

"Ovaj univerzitet je hram inteligencije, a ja sam njen glavni sveštenik. Vi skrnavite njene svete zidine. Vi ćete pobediti, jer imate više brutalne sile, ali nećete ubediti nikoga." Posle toga je nastao dug tajac, a Unamuno je završio u kućnom pritvoru, a posle nekoliko meseci je umro.

Danas, na srpskim univerzitetima ima ljudi koji Srbe predstavljaju kao rak na koži tzv. "Evrope". Iza njih stoji jedna realna moć. Svaki profesor, na svakom univerzitetu, bez obzira na pol, moraće da donese odluku da li će da aplaudira takvom stavu, praveći se da je to samo bezazlano ispoljavanje "slobode govora", ili će se poneti kao Unamuno.

Odluka je na svakome od nas, pojedinačno, koliko sada toliko i u budućnosti.