Revolucija obojena u zeleno

Staklo koje pokriva površinu Van Gogovih Suncokreta poliveno je dvema supama od paradajza renomiranog proizvođača, uredno navedenog u agencijskim vestima; na staklo koje u Hagu, u formi pancira, čuva Vermerovu Devojku sa minđušom bačena je "nepoznata supstanca" (nepoznatog proizvođača).

Da ne mora sve da se radi ovako ofrlje, napola, pokazali su, razume se, nemački eko-aktivisti, članovi organizacije patetičnog imena "Poslednja generacija". Oni su Moneovoj slici Stogovi sena u muzeju Barberini (Nemačka) u lice bacili krompir pire; e tako se to radi, rekli bi Topalovići, budući da se između krompir pirea i površine slike nije isprečilo suvišno staklo.

U međuvremenu, u vedroj Skandinaviji, moja omiljena slika od svih pobrojanih – Munkov Krik – nekako je preživela napad tamošnjih eko-aktivista, koji traže da se Norveška odrekne eksploatacije nafte. Jer kao o tome se ovde radi.

Čovek bi očekivao da eko-aktivisti, ako baš toliko ne vole naftu, svoje performanse izvode na objektima "Ekson mobila", "Šela", "Britiš petroleuma" ili nekog drugog globalnog naftnog teškaša.

To ipak ne biva. Zašto?

Put u srce zelene tame

Krenimo od početka: za većinu ljudi ekološka svest je i dalje to da se ne bacaju papirići po travnjacima. Dakle, nešto lepo i bezazleno. Međutim, "ekološka svest" je zapravo nešto sasvim drugo: to je prvi korak u jednoj globalnoj obojenoj revoluciji, koja ima isti cilj kao i sve druge obojene revolucije – nedemokratsku smenu vlasti i preuređenje države/sveta.

Jedina razlika je to što će ova revolucija biti obojena u zeleno.

Osnovno pravilo obojene revolucije je da ona počinje nekim zahtevom koji izgleda apolitično, dakle prihvatljivo za većinu ljudi. Tako i zelena revolucija počinje zahtevom da nam planeta bude čista, a ko to ne bi želeo. Ljudi polako počinju da misle "ekološki", ne videći u tome nikakvu političku sadržinu. A politika počinje kada se odredi neprijatelj.

Tako i zelena revolucija u svojoj drugoj fazi određuje neprijatelja protiv koga se bori: to nisu ni papirići, ni plastika, ni smog. Neprijatelj je onaj ko prlja planetu, ko je ugrožava, ko dovodi u pitanje njen život.

Dakle, čovek. Preciznije rečeno, "ekološki nesvestan čovek", tj. ono biće koje još veruje da biti čovek na planeti znači imati specijalni status u odnosu na životinje: ta vera se u evropskim kulturama zove hrišćanski antropocentrizam ili humanizam, što nisu baš sinonimi u smislu istorije ideja, ali jesu u odnosu prema "ekološkoj svesti".

I tako stižemo do recentnih akcija "eko-aktivista" i njihovih napada na velika umetnička dela, koja svoju veličinu imaju samo onda kada ih posmatramo kao simbole ljudske stvaralačke moći što čoveka razlikuje od životinje. Samim tim, napadi "eko-aktivista" na umetnost jesu napadi na humanističku svest, napadi na ideju čoveka koji se razlikuje od životinje.

Zato je umetnost neprijatelj, a zajedno sa umetnošću to je i istorija, svi oblici istorije, jer istorijska svest takođe razlikuje čoveka od životinje, kao i vera, svaka vera, jer je vera antropocentrična.

Ekološka svest

Biti "ekološki svestan čovek" znači preći put od papirića na travnjaku do izjednačavanja čoveka i životinje. To znači da će čovečanstvo postati biomasa koju će činiti živa bića, a ne samo mi, ljudi. Čak i oni ljudi koji uredno izbegavaju da jedu meso, jer im se to čini kao kanibalski običaj, teško mogu da zamisle kakve su krajnje konsekvence ovog poništavanja razlike između čoveka i životinje.

Da im pomognem: najpre, već u Srbiji postoji Zakon o dobrobiti životinja, kojim životinje postaju subjekti prava i tako se izjednačavaju s ljudima, a ljude ne koljemo da bismo ih jeli. Istovremeno, ljudi se poistovećuju sa svojim nagonima, kao što je slučaj i sa životinjama (osim ako ih gospodar ne dresira drugačije), pa nestaje opozicija između onoga što se sme i onoga što se ne sme, jer morala u životinjskom carstvu nema.

Jasno, zaboravićemo i na demokratske izbore, jer životinje ne glasaju, i polako ćemo se privići da budemo potpuno zavisni od gospodara koji nas hrane, poje, povremeno puštaju napolje da nas napasu, a povremeno nas drže zatvorene u lokdaunu.

A ta zavisnost je najočiglednija u formi bezgotovinskog plaćanja. Kao što životinja mora da primi žig ili čip da bi se znalo da nije divlja već pitoma, tako će i ljudi morati da pristanu da budu žigosani ili čipovani, da bi se znalo da su pitomi i pokorni, tj. da su "domaće", a ne divlje životinje; one koje ne pristanu, nazvaćemo antivakserima i pustićemo ih da umru (tj. ostavićemo ih bez posla), a ostale životinje, čak i ako pripadaju istom krdu, neće se buniti, budući da u životinjskom svetu postoji samo fizička bliskost koja dovodi do biološke reprodukcije, ali ne i simbolička, kulturna bliskost.

U svakom slučaju i poslušne/domaće životinje jednom će biti puštene da umru, kada budu stare i kada više ne budu korisne, jer u životinjskom svetu unuci ne brinu za bake i deke, već žive miljama i miljama daleko i s njima nemaju nikakve veze, a često ne govore više ni isti jezik.

Iako sam sebi pustio mašti na volju, ovo nije fantazija već svet koji donosi pobeda zelene revolucije. Osnove tog antihumanističkog sveta se već postavljaju. Za početak, hajde da malo ukinemo istorijsku svest: Samjuel Hantington u svojoj knjizi Američki identitet (u originalu Who we are? iz 2004. godine) zapaža da na kraju 20. veka "nijedan od 50 vrhunskih američkih koledža i univerziteta ne zahteva kurs iz američke istorije".

Slično stoje stvari sa istorijom književnosti. Dok su nacisti palili "problematična" dela, današnji antihumanisti dresirali su studente da sami traže da im se označe ona vrhunska dela svetske književnosti koja bi mogla da im proizvedu duševnu bol – što je razlog da ih ne čitaju. Jasno je i zašto: životinje nisu pismene, pa zašto bi bio i čovek koji pristaje da se identifikuje s njima. I pošto životinje ne znaju da tumače svet, jer ne znaju za simboličko značenje, i čoveka ćemo odučiti od toga, navodeći ga da veruje samo u očiglednosti. Zato će umetnost budućeg sveta biti video-igra ili virtuelni svet u kome će sve biti očigledno, a ništa skriveno, pa će se na sve reagovati refleksno, u trenutku, jer smo postali životinje.

Pozicija elite

Razume se, čitalac je video da sam u prethodnim pasusima opisao čoveka koji se pretvorio u biljojeda. A šta ćemo sa zverima, tj. mesožderima? Sudeći po Hararijevom bestseleru Homo deus, biće i takvih ljudi samo što će se oni ponašati kao bogovi, jer više neće imati nikakve veze s biljojedima s kojima su nekada zajedno činili čovečanstvo. Ti čovekobogovi biće zveri, budući da "onaj ko ne može da živi u zajednici i kome ništa nije potrebno, jer je sam sebi dovoljan, nije deo države, te je ili zver ili bog". (To nam šapuće Aristotel.)

Ko su te zveri danas? Odgovor je jednostavan: to je globalna, transnacionalna oligarhija koja nema osećanje nikakve zajednice s drugim ljudima, svojim sunarodnicima, jer ona više i nema sunarodnike. Ta oligarhija (a među njima i naftaši "Ekson mobil", "Šel" i "Britiš petroleum") finansira "eko-aktiviste" da ekološku svest predstave kao novu normalnost, čime će čovek biti proglašen neprijateljem "Planete".

Sem takvog rada na terenu, "eko-aktivisti" imaju zadatak da stvore utisak poslednjih vremena čime se stvara atmosfera vanrednog stanja u kome je sve dozvoljeno zarad uzvišenog cilja – "spasa Planete". A to sve znači najpre ukidanje bilo kakvih humanističkih obzira prema lokalnim ekološki nesvesnim ljudima, odnosno ekološki nesvesnim državama koje, o Planeto, sakloni, još koriste naftu i gas kao energente ili izvore prihoda, ili veruju u humanizam, ili imaju elite koje nisu izdale svoj narod.

To ukidanje humanizma, ukidanje svih mogućih obzira, pokazuje da je zelena revolucija ipak revolucija, dakle, jedna vera, kako je to Slobodan Jovanović rekao za Francusku revoluciju, a to znači da ona ne zna za polovična, već samo radikalna, tačnije najradikalnija rešenja. Zato se plašim da neće biti nikakve „umerene“ ekološke svesti, jer da ekološka svest ima veze s prirodom, ona ne bi bila antihumanistička već humanistička. Ako mislite da grešim, probajte da reč "umereno" spojite s pojavom nekog globalnog promotera "ekološke svesti".

"Eko-svest", dakle, nema zaista nikakve veze sa čistim vazduhom i zaštitom prirodne sredine. Ona je oruđe koje treba transnacionalnoj oligarhiji da pruži mogućnost da na revolucionaran način, pravdajući se da tako "spasava Planetu", stvori jedan svet u kome će svako pozivanje na čovečnost biti deplasirano, jer ljudi, strogo uzevši, neće više ni biti – postojaće samo biomasa i oligarska "božanstva".

Na kraju, vratimo se u muzej Barberini gde tzv. eko-aktivisti pripadnici "Poslednje generacije" vredno uništavaju humanističko nasleđe oruđem biljnog porekla (krompir pire). Usput prave selfije, izgovarajući banalne replike. Možda su ti ljudi ipak samo "deca" koja rade svoj posao, poput onog "dečaka" u Jasenovcu kome se obratio Vukašin Mandrapa ili onih "dečaka" koji su drugim ljudima punili konclogore i gasne komore, pravdajući se, kasnije, da su samo slušali naređenja i radili svoj posao.

Niko od njih nije verovao u humanizam i svi su za svoj posao bili plaćeni.

Samo tada se to zvalo plata, a danas, kada je "eko-svest" u pitanju – grant.