Rafting na Tari
Dok sam se spuštao Tarom, gledajući prirodu bez te licemerne "ekološke" svesti, setio sam se Ničea koji je negde zapisao da je čovečanstvo samo kožna bolest planete. Tada sam shvatio da je izvesno da će nas priroda preživeti, ali da nije izvesno da ćemo mi preživeti to što se udaljavamo od svega što je prirodno, i božansko, u nama
Kada poželimo da neki doživljaj podelimo sa drugim ljudima, obično se obratimo za pomoć kameri na mobilnom telefonu. Međutim, fotografije vrlo često redukuju događaj na niz očekivanih i prepoznatljivih prizora, iz kojih polako nestaje ono što je u njemu jedinstveno. Lepota i neponovljivost događaja počinju upravo tamo, gde oko oseća svoju nemoć i zato mora da se vrati duhu, a to znači starim dobrim rečima, koje dosežu do granice vidljivog, a onda počinju da nesigurno slute i ono što se nalazi iza te granice.
Tako je bilo i sa raftingom, koji je učesnicima naučnog skupa Čovek, društvo i crkva u 21. veku, upriličio Pravoslavni bogoslovski fakultet "Sveti Vasilije Ostroški" u Foči. I pre nego što smo počeli da se spuštamo niz Taru i Drinu u tri gumena čamca, shvatio sam da fizički pogled moram da zamenim onim duhovnim.
Dogodilo se to ovako: trebalo je da sa jedne obale reke pređemo na drugu, gde se nalazio maleni kamp u kome ćemo se presvući i zadužiti opremu za rafting. Voda u Tari je bistra i sa naše obale vrlo lepo se videlo dno reke. Izgledalo je kao da je Tara tu duboka ne više od pola metra i neki od nas su krenuli samouvereno da je pregaze, ne čekajući čamce. Međutim, naš skiper Nemanja ih je odmah zaustavio. Tek posle, kada smo čamcima došli do polovine reke, videli smo kako se pred našim očima onih pola metra dubine preobražava u dubinu ne manju od pet metara. Tada sam shvatio: sve je ovde mnogo dublje nego što izgleda na prvi pogled.
Strastveno kao zagrljaj na Klimtovoj slici
I tako smo počeli da se spuštamo od Bršljenovice na Tari do tačke koja se naziva Bastasi (po reči bastah, koja označava deblo koje se spušta niz vodu) na obali Drine. Svako se od nas seća verovatno nečeg drugog sa tog puta koji je, sa pauzama, trajao oko pet sati. Ja se sećam jata ljubičastih leptira, visokog i moćnog hrasta na vrhu stene, čiji je koren izdubio i obgrlio kamen, ne manje strastveno od zagrljaja na čuvenoj Klimtovoj slici. Sećam se i guste, zelenkaste vegetacije pri dnu obale, koja se u aprilu nalazi ispod nivoa nabujale reke, a ponovo postaje vidljiva tek krajem maja. Sećam se i tirkizne boje vode iz Tare, koju sam nekoliko puta grabio šakom i milovao njom lice kao da je lekovita, a bila je zapravo samo lepa.
U tom vanrednom prizoru kanjona Tare, čovek oseća koliko je pojam "ekologije", jadan, bedan i prazan. Isti oni ljudi koji se kunu u prirodu i planetu, otvaraju rudnike litijuma koje zelene površine nesrećnih zemalja zauvek pretvaraju u gole pustinje ili ohrabruju decu da prirodne polove (muški i ženski) zamene veštačkim, "rodnim" konstruktima. Dok sam se spuštao Tarom, gledajući prirodu bez te licemerne "ekološke" svesti, setio sam se Ničea koji je negde zapisao da je čovečanstvo samo kožna bolest planete. Tada sam shvatio da je izvesno da će nas priroda preživeti, ali da nije izvesno da ćemo mi preživeti to što se udaljavamo od svega što je prirodno, i božansko, u nama.
Ta tužna misao ne traje dugo, jer se ubrzo pred nama pojavio prvi od mnoštva bukova, a to su ona mesta gde reka bučno prelazi preko kamenitih grebena, naglo ubrzavajući svoj tok. Naš gumeni čamac počinje da podrhtava, da se trese, izdiže i spušta, i voda prska po nama, ne hajući za misao da su mušterije uvek u pravu, što posebno važi ako su mušterije turisti. Da bismo prošli taj buk, naš skiper nam daje naredbu da veslamo i zaista, nas šestorica muškaraca – po trojica sa svake strane čamca – počinjemo da veslamo, trudeći se da što više ličimo na uigrani kolektiv. I tako smo prešli prvi buk, mokri od hladne Tare, ali ushićeni i srećni, a zatim, uskoro još nekoliko sličnih, čijoj smo snazi uspeli da odolimo.
I dok se, potom, spuštamo mirnijim tokom reke, tek povremeno veslajući, da bismo se zakačili na neku podvodnu struju, shvatio sam da spuštanje Tarom podseća na realnu politiku, u kojoj se čvrste teorijske opozicije (na primer, opozicija između pojedinca i grupe) raspadaju kao dečje igračke od jeftine plastike. Na njihovom mestu pojavljuje se mišljenje odraslih ljudi, čija ispravnost zavisi od posledica u samoj realnosti: ako veslamo kao kolektiv, naš čamac će preći preko buka; ako veslamo kao pojedinci, svako za sebe i po svom nahođenju, prevrnućemo se.
Osećanje smirenosti
Na vodi, tokom raftinga, važe pravila drugačija od onih u urbanim prostorima megalopolisa. Usled te razlike, koju sve intenzivnije osećam dok se spuštamo niz reku, prostor oko mene počinje da zrači nekom neobičnom svetošću. Pomišljam da ljudi koji se odlučuju za rafting na Tari, nisu turisti koji dolaze ovde da se odmore, već hodočasnici koji posećuju ovu reku, da bi se preobrazili.
U to sam se uverio gledajući lica posada drugih čamaca pored kojih smo prolazili. Bili su to ljudi uglavnom iz istočne Evrope, dok su neki, sudeći po boji kože, možda iz daleke Indije. Na njihovim licima opažali bismo čudesnu mešavinu straha i ushićenosti. Mahali bismo jedni drugima ili bismo se lagano prskali vodom, smejući se, pre nego što se rastanemo. Uzrok te bliskost između nas i tih ljudi, koje više nikada nećemo videti, nije bio neki apstraktni "kosmopolitizam", prema kome je ispravno voleti udaljene, a mrzeti bližnje. Za takve kretenizme na vodi nema mesta: nas je sa tim ljudima povezalo ono što jedino ljude može da poveže, a to je bliskost naših egzistencijalnih situacija. Povezala nas je ista odluka, a to je da se odreknemo sigurnosti, da bismo doživeli ona stanja svesti, koja sigurnost, po definiciji, ukida.
Za razliku od aprila, kada se korito reke puni brzom, nabujalom vodom, u junu rafting nije previše opasan. Ipak, nešto od rizika i dalje postoji. I ljudi koji odlaze na rafting prihvataju taj rizik, a reka ih uči kako da ga podnesu.
Već posle nekoliko prvih bukova, osećanje blage panika koje hvata neiskusne raftere, ustupa mesto osećanju smirenosti i poverenja u ljude koji vas okružuju. Nagnuti od ivice gumenog čamca prema reci i zakačeni nogama za njegovo dno, klatite se pod udarima podvodnih struja. Međutim, osećate da straha u vama više nema. To nije zato što imate poverenje u skipera – imate ga, to nije sporno – već zato što ste, na neki način, makar malo postali distancirani od svog golog života. Osećate kako u vama počinje da klija jedan novi doživljaj, a to je doživljaj hrabrosti. Čini vam se kao da možete da izdržite sve što vam je reka pripremila. Više ne osećate strepnju od buka koji se pojavljuje pred vama, naprotiv, slušate šta vam se kaže, veslate napred ili nazad, i mirno gledate vodu koja se ubrzava i postaje sve glasnija. Ne uživate u nekom nesvesnom "adrenalinu", već u sposobnosti da svesno savladate strah. To vas je naučila reka.
Prožimanje istine i legende
Zametak ove novootkrivene sposobnosti donekle vas približi i vašem skiperu i njegovoj braći i prijateljima, od kojih neke i vi poznajete. Tek na vodi postaje vam jasno da su to ljudi čije je detinjstvo, u najvećem broju slučajeva, obeležio odbrambeno-otadžbinski rat. Umesto trauma, taj rat ih je na neki neobičan način očvrsnuo, jer ih je naučio da izdrže mnogo teže i tvrđe stvari od onih koje su njihove vršnjake sa Zapada učinile zavisnicima od antidepresiva.
Dok se spuštamo niz Taru, slušamo priče našeg skipera Nemanje. Njegove priče govore o onome što se još uvek vidi oko nas, o onome što se više ne vidi i onome što se nikada nije ni videlo, ali ipak postoji.
Jedna takva priča je o Vladimiru Šipčiću, legendi Drugog svetskog rata iz fočanskog kraja, koji je svoj vojni put započeo kao partizan, a završio kao četnik. U priči se prožimaju istorija i legenda, ali ne kao istina i laž, već kao priča i njeno tumačenje.
Dok slušam tu priču, između buka koji smo upravo prošli i onoga koji nam se bliži iz daljine, osećam kako verujem i u istoriju koja opisuje smrt Vlade Šipčića 12 godina nakon kraja rata, ali i u legendu koja ga ostavlja u životu, jer ne ume da kaže kada je i kako umro. Shvatam da tamo, u kanjonu Tare, nije čudesna samo lepota prirode, već i to prefinjeno prožimanje istine i legende, koja jedna drugoj ne smetaju. U gradovima, odakle smo došli, međutim, nema niti istine niti legende: postoje samo oficijelne laži koje se raspadaju pred našim očima, a mi ipak u njih "verujemo", jer nemamo više hrabrosti da živimo u istini i legendi.
Grad zelenih bregova
U kanjonu Tare istina i legenda nisu suprotnosti. Isto važi za duh i telo, znanje i snagu. Sve što je kod nas podeljeno na specijalizacije, koje se više međusobno ne dodiruju, ovde je povezano. To potvrđuje i kratka biografija našeg skipera Nemanje: pored toga što je skiper i strastveni čitalac najrazličitijih knjiga, on je i policajac i vlasnik škole izraelske borilačke veštine Krav Maga, pomoću koje sklanja sa ulice mnogo fočanske dece; završio je Višu školu unutrašnjih poslova, pa se potom vratio na Policijsku akademiju, nakon koje je masterirao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, a sada je na završnoj godini Bogoslovskog fakulteta.
Takva je najzad, i Foča: grad između zelenih bregova, koji izlazi na reku, ne izgleda kao da je u svom urbanom prostoru ostavio i neko mesto za zelenilo, već kao urbani prostor kome je priroda dozvolila da se ugnezdi u njoj. Takva prirodno-urbana Foča je istovremeno i konzervativan grad, ako konzervativnost razumemo kao potrebu da zaštitimo od vremena i u vremenu ono što je vredno, jer je bezvremeno, ali je isto tako i sajber grad – detalje o tome ću ostaviti za neku drugu priliku.
Vratimo se na kraju ovog putovanja, raftingu. Rafting nije srpska reč poreklom, ali je to postala ovde, na Tari. Rafting je danas srpski brend, a ne puka kopija nekog drugog raftinga. Da bi se to dogodilo, nije bilo dovoljno imati samo kanjon Tare – potrebno je bilo ispuniti nevidljivim sadržajem to vidljivo spuštanje rekom, kako bi ono postalo nešto mnogo više od spuštanja debala drveća od tačke A do tačke B, nizvodno. Srbi iz Republike Srpske su u tome uspeli i sada svake godine 120.000 posetilaca odlazi tamo da doživi ono što je nemoguće doživeti na bilo kom drugom mestu.
