Ne pristajem na strah
Ne pristajem na ukidanje mašte, dosade, praznog vremena!
Ne pristajem na istanjivanje neurona ispiranjem mozga!
Ne pristajem na zaborav, na amneziju! Ne pristajem na smrtnu ozbiljnost koja nam tera jezu niz kičmu, koja ukida smeh, pevanje, ludiranje, skokove u ponašanju i mišljenju.
Ne pristajem na svođenje života na predvidivo ponašanje inteligencije robota, čije memorijske diskove puni čovek-rob.
Štucanje, plakanje, jaukanje, smeh do suza, uživanje u apsurdnim i neočekivanim doživljajima, oduvek je bio čovekov put u slobodu, na platnu velikih preokreta koji su jedni nazivali tragedijama, drugi trijumfima.
Svaki veliki pokret točka istorije prati mnogo isceđene krvi, energije, i nije čudo što u takvim vremenima jedino laka ludost, lake droge, lake zabave i lak moral cvetaju. Kao odušak pod težinom tog točka istorije.
Popunjavanje svake milisekunde zvucima, slikama, informacijama, strahom, prisilnim radom za sve manju nadnicu, ukidanje osnovnih potreba - svetlo, voda, hrana, grejanje, kretanja, vodi ukidanju vazduha... Sve to vodi gušenju života na planeti.
Srećom, planeta je vitalna i još se okreće i neće roboti uspeti da je zaustave u okretanju, to je u nadležnosti kosmičkih zakona. I mi smo podložni istim zakonima.
Ako se okrećemo igrajući, smejemo se i dižemo opštu vibraciju, ako delamo neočekivano, izmišljamo svetove i nove reči, ako se pomažemo, grlimo i ljubimo, utičemo na sve brže okretanje lopte i tako otpadaju robotizovane antiživotne naprave sa naše lepe planete.
Ne pristajem na samoubistvo strahom! Pokušaji da nas kolektivno bace u paniku koja ledi krv u žilama kucavicama, samo delimično uspevaju. Toliko je inadžija, nepismenih i naviklih na nevolju, oni preživljavaju, jer ne razumeju poruku pisca programa.
Da objasnim onima koji su samo delimično smrznuti: neuro-endokrinološki mehanizmi ubistva strahom su detaljno proučeni u uredno okrečenim laboratorijama slobodnog sveta.
Uplašiš eksperimentalnu životinju, ukineš predvidljivost sveta oko njih, izoluješ ih i "nagradiš" mnogim elektrošokovima, i eto pada imunog sistema, zaustavljanja lučenja hormona zadovoljstva, stezanja krvnih sudova i ostalih parametara zdravlja.
Kod ljudi je slično, samo efektnije. Naš korteks radi punom parom i spaja primitivne, stare emocije iz limbičkog sistema koje služe golom preživljavanju, sa intelektom, maštom, sećanjima. Te emocije pojačavaju doživljaj i spajaju se sa programima pokoravanja kojima smo svi podvrgnuti od rođenja.
Eto čoveka koji, ako se eksperiment ponavlja dnevno, po nepredvidljivom ritmu, umire od straha!
Naravno da se to ne knjiži kao smrt od straha, već se podvodi pod sigurne i polurazumljive latinske dijagnoze, učena objašnjenja. Posledice straha se zatrpavaju lekovima koji više štete, a ono što pomaže u njima je prevashodno placebo efekat.
Stručnjaci ne govore da možemo umreti od "slomljenog" srca, zbog tuge, "depresije" koja je osećaj otuđenosti od svoje suštine i samoće, osećaja besmislenosti napora koji se traži da bi se nastavilo sa ispraznom, mehaničkom egzistencijom.
Kažu nam da nismo umrli od srčanog napada i začepljenih krvnih sudova, zbog gušenja besa u sveta nasilja, nego od pogrešne ishrane i ostalih naših grehova.
Ukoliko pacov, za razliku od čoveka, umre, njega neće ubediti da je kriv jer je nedovoljno pritiskao papučicu, jer srećom pacovi nemaju osećaj krivice kao hrišćani, ili osećaj stida kao pripadnici istočnjačkih kultura. Pacovi jednostavno umiru.
Naravno manje, ako su u grupi, dok se u nagonu samoodržanja penju jedni preko drugih i poneki pobegne iz kaveza. Bez stida, bez krivice, što je gazio preko leševa.
Čovek je malo kompleksniji, pa oseća kajanje, sažaljenje, stid, krivicu, moral, strah od Boga i ostale komplikacije.
Zato su velika braća, koju su podučile moje kolege, odlučili da uklone te ljudske komplikacije, da nas uproste i ujednače, da izbrišu razlike u boji, u kulturi, razlike između polova, u religijama, u nacijama, u osećanjima. Da nas svedu na knjigovodstvene kolone: duguje - potražuje. Ili, jezikom kompjutera, na 1-0.
Ja na to ne pristajem! Ne pristajem da budem statistički zbir, ni jedan ni nula, nego radije da budem zanemarena kao statistička greška. U greškama i zavojima, u procepima i apsurdu, u začkoljicama i neočekivanom je spas!
Zašto na svakom dvoru najbolje preživljavala dvorska luda? Zato što je javno govorila ono što svi osećaju i misle, ali su bili uplašeni da to kažu i da tako deluju.
Procep u realnosti, između izrečenog i skrivenog, proboj istine, izaziva telesni šok, skok hormona sreće koji nastupa posle napetosti i rezultira eksplozijom smeha. Smeha koji je katarza, olakšanje, koji suzama i telesnim pokretima stomačnih mišića i vibracijom glasnih žica oslobađa uplašenog čoveka ubilačkog straha. Posle takvog pražnjenja telo se opušta, kičma ispravlja i krv poteče kroz opuštene krvne sudove.
Prisete se uplašeni da i oni imaju moć, ako ni jednu drugu, da uvide da je pred njima jadni čovek koji pokušava da izigrava Boga.
I tako grohotni smeh uđe sinergijski u vibracije Kosmosa i pomaže planeti da se lako okreće.
Zato ne pristajem na strah od svega! Od zasipanja, zračenja, trovanja, zaraze, siromaštva, hladnoće, toplote, bolesti, rata, smrti, od svega čime pokušavaju da nas parališu.
Sada je vreme da u sebi kažemo ne, ne pristajem, ja sam slobodna osoba, ja sam rođen/a za slobodu, ja sam rođen/a za sreću, za širenje radosti!
Sada je vreme da u sebi, i glasno, kažemo NE.
Samo reci NE PRISTAJEM da bilo šta od toga dejstvuje na mene, ne pristajem da upijam taj otrov, ne pristajem da se sklanjam u rupu! Svaka ćelija moga tela reaguje na to neprihvatanjem i odmah se uključuje zaštitni mehanizam koji filtrira sve štetočine.
Duboko verujem da postoji još mnogo nivoa smisla života svakog živog bića. Pored nagona za samoodržanjem, postoji u svim živim stvorovima nagon za lepotom, za dodirom, nežnošću, odanošću, osećanje neizrečeno, ali vidljivo.
Svi zajedno, nošeni smislom i ljubavlju kao kosmičkim pogonskim gorivom, tvorimo ovu jedinstvenu tkanicu života. Strah je samo greška u štrikanju iste. Naučimo da ne preskačemo petlje, gušeći se u strahu. Hajde da se svako trudi da diše ma kakav vazduh.
Dišimo i usredsredimo se na pažljivo pletenje smisaonog tkanja života.
(autor je klinički psiholog)
