Pljuni i zapevaj, moja Evroazijo! (1)

"Da se među mojim čitaocima nađe neki German, očekujem isto koliko da moje delo čitaju medvedi i vukovi", piše helenski lekar Galen iz Pergama u delu De sanitate tuenda (O očuvanju zdravlja). Ako odbacimo anahrono čitanje, inače aktuelno na Zapadu, koje bi nas navelo da osudimo ovu opasku kao "politički nekorektnu", možemo nazreti da nam Galen svedoči o jednoj drugačijoj slici sveta koja je postojala u njegovo vreme, pre nešto više od 1.800 godina.

Naime, Galen je živeo u bizarno bogatom helenskom gradu Pergamu, u maloazijskom središtu jedne od Evroazija koje su obeležile veći deo prošlosti ogromnog pojasa između Pacifika i Atlantika u širem, odnosno Himalaja i Sredozemlja u užem smislu. Danas se procesi koji vode ponovnom uspostavljanju kulturnog, ekonomskog i, delimično, političkog jedinstva tog prostora ponovo zahuktavaju.

Ali, da li možemo razumeti svet koji se pred našim očima ponovo stvara?

Zapadnjaci i "kolonizovani umovi" širom planete nam sugerišu da se istorija "vraća", iako to ne čine eksplicitno.

Prema ekspertskoj analizi Atlantskog saveta, atlantističkog tink-tenka, ruski predsednik traži "Novu Jaltu", a neki sa entuzijazmom opisuju sastanak predsednika Sija i predsednika Putina upravo tim rečima (kao npr. uticajni brazilski novinar Pepe Eskobar). Vremešni Henri Kisindžer, dok sitno broji do svog 100. rođendana, upozorava američku javnost na opasnost od "hladnog rata" sa Kinom.

Bez nagađanja

Niko ne želi da nagađa kada će se završiti rat Rusije i Zapada, delimično i zato što je ideja o miru sa Rusijom proskribovana na Zapadu, ali je čitav buljuk stranih i domaćih "eksperata" spreman da nagađa o prirodi "gvozdene zavese" i mestu na kome će ona pasti.

Ovo je posebna vrsta intelektualne zone komfora, jer iza logike o vraćanju hladnoratovske podele stoji, svesno ili podsvesno, ubeđenost da će Zapad ponovo pobediti. To je sasvim novi vid determinizma, koji ishodi iz neminovnosti američkog trijumfa. Žreci ovog kulta naizmenično najavljuju propast sveta u ratu koji je "izazvala Rusija" i javno "strahuju" da se Rusija ne "udavi" u kineskom zagrljaju, dok upozoravaju na superiornost SAD, kao da svet nije svestan da su jedini koji su zapravo upotrebili atomsku bombu upravo – SAD.

Zato je ključni problem dvadesetovekovne terminologije u tome što je obremenjena određenom semantičkom težinom, simboličkim nabojem, koji smešta aktuelni istorijski trenutak u paradigme jedne epohe koju je ustrojio u svakom mogućem smislu – Zapad. Ali je svet koji se rađa potpuno drugačiji. Istorija se na izvesni način vraća, ali kao bumerang Zapadu u lice.

Zamislimo kakve bi pre tri godine bile implikacije posete prve dame SAD Džil Bajden Najrobiju, koja je došla u Keniju sa namerom da podučava Kenijce o ulozi žene u društvu. Šta su rezultati ove nedavne posete danas? Kakvi god bili po položaj žena, nisu bili dovoljno jaki da Keniju spreče da u bilateralnom ugovoru sa Saudijskom Arabijom dogovori kupovinu nafte za kenijske šilinge umesto za američke dolare.

Evropski problemi nisu problemi ostatka sveta

Vremena kada je narod arabijskog poluostrva bio neraskidivo vezan za svoje prekomorske susede u Africi, davno su prošla. Ali se sada vraćaju. Ustave i brane koje su pet vekova gradili zapadni Evropljani u svojim "civilizatorskim misijama" se ruše. Kenija se jednostavno ne plaši Amerike, kao ni Čad (koji nacionalizuje britanske naftaške magnate i proteruje nemačkog ambasadora zbog "nediplomatskog ponašanja"), Južnoafrička Republika (koja odbija da uhapsi ruskog predsednika po osnovu jednog haškog dekreta, a zapravo najobičnije paškvile), Uganda (koja kriminalizuje LGBT i zavetuje se da će slati vojsku da brani Moskvu) ili Burkina Faso i Mali (u kojima "ruski muzikanti" dovršavaju dekolonizaciju). Koji je domet imperije koja ne uliva strahopoštovanje?

Ništa od ovoga ne bi bilo moguće da nije ostvaren prvi preduslov postojanja Evroazije. Da bi Evroazija kao koncept bila moguća, potrebno je da jedan od njena dva pola, Evropa ili Kina, bude dovoljno ekonomski snažan i stabilan da tu masu kulturne i ekonomske razmene i političkih ideja apsorbuje.

Istorija zna za pet evroazija: Aleksandrovu (odnosno helenističku), hrišćansku (rimsko-persijsku), islamsku (arapsku), mongolsku i rusku. Od svih navedenih, jedino je ruska u dosadašnjoj istoriji bila primorana da gravitira ka zapadnom polu Evroazije.

Nažalost, prostor južnog evroazijskog pojasa, koji se prostire od Himalaja do Sredozemlja, između Kaspijskog jezera na severu i Indijskog okeana na jugu, bio je poligon evropskog imperijalističkog ekspanzionizma, čiji je rušilački zamah po snazi bio ravan samo daleko inkluzivnijem Džingis-kanovom carstvu.

Ne više, jer Kina izlazi iz "istorijske zagrade" petovekovne dominacije Zapada koja je vrhunac doživela u transatlantskoj imperiji SAD.

Vavilonska kula svetske civilizacije se ruši, ali mi još treba da nađemo jezike kojima ćemo govoriti, koji će biti "naši". Rečima dostojnog naslednika ministra Lavrova u diplomatskoj "kući slavnih", indijskog ministra Subramanjana Džaišankara: "Evropa treba da shvati da evropski problemi nisu problemi ostatka sveta".

Istorijsko sećanje 

Ali i ostatak sveta treba da se distancira od autokolonijalnog diskursa i bremena dvadesetovekovnog "kraja istorije". "Hladni rat", "blokovska podela", "gvozdena zavesa", "trka u naoružanju", "slobodan svet protiv autokratije" itd, u kontekstu Evroazije ne znače ništa.

Adekvatnog odgovora iz zapadnog liberalističkog lagera na nastajuću situaciju ne može biti. Rezervoar iz kojeg zapadni "eksperti" zahvataju svoja znanja značajno je sužen, i delimično koristan samo da se razume neizostavno bitna pozicija Zapada u aktuelnim svetskim procesima.

Međutim, treba imati u vidu da je između 2003. i 2013. broj doktorata iz istorije na teme iz epohe pre 1800. godine pao za četiri odsto, dok je broj doktorata na teme posle 1800. skočio za 18 odsto, sa trendom ošteg pada interesovanja srednjoškolaca za istoriju, prema analizi Američke asocijacije istoričara.

U toku školske 2018/2019, broj onih koji su diplomirali na istoriji na američkim univerzitetima je pao za trećinu u odnosu na 2012, spadajući na najniže grane od kasnih osamdesetih. Razlog tome sâm "Njujork tajms" nalazi u kulturnim ratovima u SAD i pokušaju da se reinterpretira epoha kolonizacije i "zapadne izuzetnosti", koja je trajala od Doba velikih otkrića krajem 15. veka do našeg vremena.

Drugim rečima, oni ne raspolažu kapacitetima da osveste istorijsko sećanje kojim se može objasniti aktuelni proces, koji svoje pandane nema u epohi posle pada Carigrada. U suprotnom bi potpredsednica SAD Kamala Haris iskoristila posetu Gani da razgovara sa predsednikom parlamenta koji je javno proziva za vreme njene posete zbog mešanja u unutrašnje poslove, a ne za obilazak tvrđave iz koje su afrički robovi odvođeni u Ameriku, kako bi tu posetu promovisala među svojim afroameričkim biračima.

Najbolji diplomata svih vremena

Čak i da pretpostavimo da Amerika nije na najnižim granama od svog osnivanja, da li Zapad i zapadnocentrični umovi mogu do kraja da razumeju logiku koja stoji evroazijskog poretka čijem rađanju svedočimo?

Za početak, da li se može razumeti da svet ne ide ni prema kakvoj "blokovskoj podeli". Među najglasnijim protivnicima takve logike je upravo ministar Džaišankar, koji vešto balansira između strateškog partnerstva sa Rusijom, osetljivih odnosa sa Kinom i indo-pacifičke inicijative, u okviru koje Indija blisko sarađuje sa SAD.

"Ko je najbolji diplomata svih vremena", pitao je Džaišankar na jednom predavanju. "Mnogi će reći Meternih, a ja ću reći Gospodar Krišna". Kisindžer jeste jedan od najboljih poznavalaca Meterniha na svetu, ali šta to znanje vredi ako ne poznaje Mahabharatu, spev koji opisuje istoimeni rat koji je Krišna, "najbolji diplomata svih vremena", pokušavao da spreči?

Kada je rat izbio, Krišna (reinkarnacija boga Višnua) je pristao da bude kočijaš jednog od zaraćenih gospodara, pa tako u samom sukobu nije učestvovao kao ratnik. Šta ako Indija u ratu za novi poredak ne želi da učestvuje kao ratnik, nego kao kočijaš? Da li je to racio iza Džaišankarove rešenosti da ne prekida ni po koju cenu odnose sa Rusijom, istovremeno odgovarajući na pritiske sa Zapada rečima: "Pogledajte sebe – Evropska unija za popodne uveze energenata iz Rusije koliko Indija za ceo mesec!"

Drugim rečima, da li sve ovo znači da Indija neće ulaziti u rat ("blokovsku podelu"), ali će kupovinom energenata od Rusije u rubljama, rupijama i dirhamima vrlo rado držati uzde kočija koje će se u zapadni lager zakucati u punom jurišu?

Naposletku, sama činjenica da ministar spoljnih poslova poseže za diplomatskim umećem opisanim u mitu deluje potpuno strano aktuelnom zapadnom sagledavanju sveta. Zamislimo Analenu Berbok kako inspiraciju za svoje diplomatske "bravure" nalazi u Odisejevom lukavstvu?! Pre će biti da ih nalazi u Polifemovom slepilu!

Jer treba biti dalekovid i razuman kao kiklop Polifem, pa ne shvatiti epohalnost svega što se desilo u poslednjih godinu dana, i naročito za poslednjih mesec dana.

Zemlje ASEAN-a razmatraju izbacivanje evra, američkog dolara, japanskog jena i britanske funte iz opticaja, dok indonezijski predsednik preti progonom Vizi i Masterkardu, iz predostrožnosti prema sistemu čija se priroda obelodanjuje u zapadnim sankcijama Rusiji. Kina i Brazil su dogovorili trgovinu u svojim valutama. Indija dosledno drži do svojih veza sa Rusijom, otvarajući put ruskoj robi preko Međunarodnog koridora Sever-Jug do "toplih mora". Istina, put od Moskve do Mumbaja je mnogo duži nego od Odese do Carigrada, ali ide preko Irana. Preko Irana, nekada britanske zone interesa, koji se pod okriljem Moskve i Pekinga izmirio sa Saudijskom Arabijom, nekada američkom zonom interesa. Za to vreme, Sirija, zemlja-grb Evroazije, vraća se ruskom rukom vođena u arapsku ligu, dok Izrael obnavlja svoje veze sa Sudanom, a izraelski  ministar nacionalne sigurnosti poručuje američkom predsedniku da: "Izrael nije još jedna zvezda na američkoj zastavi".

Neko će, naravno, postaviti pitanje da li zbližavanje ruske, kineske, persijske, arapske i indijske civilizacije uz svesrdnu podršku Latinoamerikanaca, može "provincijalizovati" Zapad. Odgovor se krije u samom pitanju.

Godine 2017, na samitu Indije i Rusije, američka moderatorka Megin Keli je unakrsno intevrjuišući predsednika Putina i premijera Modija u Petrogradu, pitala indijskog premijera kako komentariše navodno rusko mešanje u američke izbore 2016. godine. Na premijera Modija pitanje je delovalo kao komični odušak, pa je nabrojavši imena predsednika Trampa, Hilari Klinton, kancelarke Merkel i samog ruskog predsednika, parodirajući stereotip o orijentalnoj skromnosti sarkastično odgovorio da "nije podoban advokat u odnosima među tako velikim ljudima".

Da stvar ne ostane nedorečena, predsednik Putin se umešao: "Kad pričate sa Indusom, pričate sa hiljadama godina njihove filozofije". Kolateralna žrtva provincijalizacije Zapada tada je bila Megin Keli. Danas je žrtva dolar.

Da bi se razumela tendencija evroazijskog prostora da se integriše, točak istorije se mora vratiti u praskozorje naše civilizacije. Kao i svaka velika svetska priča, i priča o Evroaziji je potekla sa Balkana. Pre 1.700 godina, naši zemljaci sa jugoistoka Srbije, Agrijanci, jahali su rame uz rame sa Aleksandrom Velikim do Indije, i videli indijske filozofe dok je njihova misao još bila mlada. Tada je skovana Evroazija.

Priča o poslednjoj Evroaziji počela je sa, Dugin bi rekao, "evroazijskih Termopila" – Košara. Duginovu poruku smo razumeli, a sada treba da pokušamo i da razumemo da se vraća svet u kome "nemačka medicina nije najbolja na svetu". Vraća se svet jednog od očeva osnivača medicine, Helena Galena iz Pergama. Άξιος!