Srećna Nova, gospodine bin Salman

Ukoliko među čitaocima ove kolumne ima pasioniranih ljubitelja sedme umetnosti koje naslov može asocirati na čuveni film "Srećan Božić, gospodine Lorens" – u kome jednu od glavnih rola tumači još čuveniji Dejvid Bovi, moram mu/joj se odmah izviniti zbog (nenamernog) navođenja na pogrešan trag.

Moja današnja kolumna zapravo nema nikakve veze sa velikim temama ovog filma – sukobom Istoka i Zapada, civilizacijskim razlikama, okrutnostima rata, i odnosom pobednika i poraženih. Upravo suprotno. Ovo je novogodišnja kolumna posvećena međusobnom "razumevanju", uspešnom primeru civilizacijskog "dijaloga" i blagodetima "saradnje". I što je najvažnije, ovo je kolumna o jednom "pobedniku", u kojoj – kako i dolikuje novogodišnjim kolumnama, nema mesta za neuspehe i "luzeraj". Ukoliko se pak pomenutim čitateljima učini da ovi redovi imaju prizvuk cinizma, tu ih neću razočarati – upravu su.

Naime, još u novembru sam želeo da napišem tekst o saudijskom princu prestolonasledniku (i de facto vladaru) Muhamedu bin Salmanu i njegovoj poseti Beloj kući.

U tome su me – čak dva puta zaredom, omela ozbiljna zveckanja nuklearnim oružjem koja su zagrejala hladnu zimu ove gospodnje 2025. No, u samom foto-finišu godine rešio sam da se na kratko osvrnem na događaj kojim je "nevaljali" princ najbogatije i najveće arapske petro-monarhije – čini se i "formalno", pomilovan od strane Zapada i vraćen iz "izgnanstva" u najviše ešalone svetske politike.

"Golgota" našeg (anti)junaka – slavnoga MBS-a, kako svetska javnost od milošte zove Muhameda bin Salmana, započela je ubrzo nakon nestanka saudijskog novinara i publiciste Džamala Kašogija. Podsećanja radi, Kašogi – koji je kao politički disident iz Saudijske Arabije prebegao u SAD, nestao je u Istanbulu početkom oktobra 2018. Trag mu se gubi nakon ulaska u saudijski konzulat. Iz istoga nikada nije izašao, a istraga je pokazala da je na licu mesta zadavljen i raskomadan od strane ljudi bliskih MBS-u.

Kašogi je bio oštar kritičar mladog prestolonaslednika, u kome je ostatak sveta video reformatora i modernizatora. No, za njega je MBS bio samo još jedan autokrata i tiranin, odgovoran za smrt hiljade ljudi u Jemenu (stradalih od vazdušnih napada koje su predvodile saudijske snage), utamničenje stotine političkih neistomišljenika i radikalne spoljnopolitičke poteze kakva je bila blokade Katara.

Kašogijeva smrt je ubrzo prerasla u skandal međunarodnih razmera. MBS-ova krivica nikada nije sa sigurnošću dokazana, iako je svetska obaveštajna zajednica – pre svih turski MIT i američka CIA na sve strane "puštala" informacije o njegovoj najdirektnijoj umešanosti. Epilog čitave priče bio je sledeći – Vašington i Rijad su zahladneli odnose (ali oni nipošto nisu prekinuti), za Donalda Trampa, a kasnije i Džoa Bajdena (kao i za mnoge duge zapadne političare) MBS je postao persona non grata (i to je jedina posledica koju je ovaj skandal po njega proizveo), a krivica za počinjeni zločin svaljena je na niže rangirane pripadnike saudijskih bezbednosnih službi.

Pod pritiskom javnog mnjenja MBS je pokajnički izjavio kako se oseća odgovornim za Kašogijevu smrt, jer su počinioci zločina bili državni službenici podređeni upravo njemu, te da se nemio događaj desio dok je on "bio na straži". Uprkos "demonstriranom" kajanju, MBS je ostrahovan iz krugova visoke politike, a lista zapadnih prijatelja koji su mu okrenuli leđa rasla je iz dana u dan. 

Angela Merkel je zaustavila nove dozvole za nemački izvoz oružja Saudijskoj Arabiji i jasno se distancirala od kraljevske porodice. Isto su učinile i skandinavske zemlje, koje su privremeno zamrzle vojnu saradnju sa Saudijcima. Makron je javno kritikovao MBS-a i Kuću Sauda. Tereza Mej i Boris Džonson su se – usled pritiska javnosti i parlamenta, takođe privremeno udaljili od svojih bliskoistočnih partnera. Sa druge strane bare – u Kanadi, istovetno je postupio i Džastin Trudo.

Što se tiče Vašingtona, Trampova administracija je omiljenog princa "stavila na led", ali je nastavila – uprkos "tihom bojkotu" Kongresa, da sarađuje sa Rijadom.

Za MBS-a posebno je bilo neprijatno to što su brojni zvaničnici i biznismeni iz Evrope, Severne Amerike i Azije bojkotovali konferenciju "Future Investment Initiative" (tzv. Davos u pustinji) koja se održava u Rijadu, kao i to što ga je na samitu G20 u Buenos Ajresu, većina prisutnih lidera otvoreno izbegavala.

No, kako sam napomenuo na početku – ovo nije depresivan tekst o neuspehu i porazu, ovo je "optimističan" novogodišnji tekst o uspehu i pobedi (čitati sa jasnim prizvukom cinizma).

Otuda čitalac već može da nasluti da ovde nije kraj priče o našem (anti)junaku. Naprotiv, ona tek počinje. Jer je već u Buenos Ajresu, taj najmračniji trenutak političke karijere MBS-a, nagovestio svetlo na kraju tunela.

Prvi nagoveštaj došao je u vidu njegovog srdačnog rukovanja – izvedenog u maniru "baci petaka", sa Vladimirom Putinom. Bilo je u tom gestu mnogo političkog prkosa i istočne solidarnost, ali pre svega real-politike. I tek tako – Moskva je iskoristila vakum moći i ubrzano počela da popunjava prazan prostor u geopolitičkoj arhitekturi Arapskog poluostrva, koji su joj Evropljani i Amerikanci nesmotreno prepustili. A gde je Moskva, tu je i Peking – i vrlo brzo MBS je stekao nove "drugare".

Ubrzo se čitav slučaj po MBS-a okrenuo za 180 stepeni u njegovu korist.

Novouspostavljene saudijsko-ruske veze doprinele su boljoj koordinaciji dve države u stabilizaciji tržišta nafte (u okviru OPEK+), stvaranju veoma unosnog bilateralnog turističkog koridora, i na posletku – što je za našu priču veoma važno, efikasnijem balansiranju uticaja SAD u regionu. I sa Pekingom je Rijad  vrlo brzo razvio strateško partnerstvo zasnovano na energentima, investicijama i tehnološkoj saradnji. Okolnost koja je posebno išla na ruku brzini kojom se ova saradnja odvijala, bila je činjenica da  Peking – za razliku od Vašingtona, nije uslovljavao uzajamne odnose pitanjima ljudskih prava ili unutrašnje politike.

Ovakav obrt situacije ipak nije učino da Zapad ispadne moralno superiorniji od Rusije i Kine – iako je na trenutak izgledalo da će upravo tako biti. Bez obzira što je tokom svoje predsedničke kampanje Džo Bajden "grmeo" kako će Saudijce postaviti na svoje mesto, i što je tokom prvih meseci svog jedinog predsedničkog mandata teatralno izbegavao MBS-a, nije prošlo dugo dok ga nužda nije naterala da i sam pokuca na vrata njegovog pustinjskog dvorca.

Rat u Ukrajini podsetio je Bajdena na neprolaznu istinitost tvrdnje čuvenog teoretičara međunarodnih odnosa Hansa Morgentaua, da moralu koji negujemo unutar jedne države i društva, nema mesta u odnosima među državama. Ovu istinu MBS-ovi novi drugari – Putin i Si, ni jednog trenutka nisu izgubili iz vida. A kada je se Bajden setio, već je bilo kasno. Njegov pokušaj obnavljanja savezništva sa Kućom Sauda i povratka u frend-zonu MBS-a (a sve to u cilju containment-a Rusije i stvaranja nove "koalicije voljnih" za suprotstavljanje Moskvi), nije samo završen debaklom, već i demaskiranjem licemerja američke politike.

Bilo kako bilo, MBS-ov odgovor na rat u Ukrajini ostao je u okvirima balansiranja američkog uticaja – osudio je sukob, ali je odbio da uvede sankcije Moskvi. Na sličan način postavio se i prema narednoj gorućoj svetskoj krizi – Ratu u Gazi. Verbalno je osuđivao politiku Izraela, tercirajući Palestincima i okolnoj arapskoj braći. Ipak, nečinjenjem ičega konkretnog po pitanju okončanja i ovog sukoba, ne samo da se nije konfrontirao sa Vašingtonom već mu je implicitno slao poruku da je "on hold and ready" za nastavak realizacije Avramovskih sporazuma, čim se za to steknu uslovi.

I to nas dovodi do aktuelnog trenutka, Trampa 2.0. i pobedničke novembarske poste MBS Beloj kući – prve nakon sedam godina. Povod za susret bila je najava američke prodaje lovaca pete generacije F-35 Saudijskoj Arabiji, kao i inicijativa za poboljšanje saradnje u oblasti proizvodnje civilne nuklearne energije. Ipak, pravi motiv rekonstrukcije (privremeno oslabljenih) veza Vašingtona i Rijada krio se u Trampovom nastojanju da Saudijsku Arabiju konačno približi Izraelu, i time "dovrši" jedan od najvažnijih i najambicioznijih diplomatskih poduhvata započetih u vreme svog prvog mandata.

MBS je prilikom posete potvrdio da Saudijska Arabija želi da se priključi Avramovskim sporazumima – istina ne odustajući od podrške rešenju izraelsko-palestinskog sukoba kroz strategiju "dve države" (što nipošto nije smetnja). Uz to je obradovao svog domaćina velikodušnom najavom povećanja saudijskih investicija u SAD. Zauzvrat, Tramp se obavezao na jaču podršku Saudijskoj Arabiji kao "važnom američkom partneru van NATO-a", te je najavio zajedničku saradnju na polju izgradnje AI fabrika u Saudijskoj Arabiji.

Naposletku, ova poseta je iskorišćena je i da se demonstrira Trampova rešenost da sa pleća MBS skine teret afere Kašogi.

Na podsećanje novinarke Ej-Bi-Si njuza, kako je CIA utvrdila MBS-ovu odgovornost za smrt saudijskog disidenta, Tramp je u svom prepoznatljivom maniru optužio pomenutu TV mrežu za kreiranje lažnih vesti i dodao braneći svog gosta:

"Pominjete nekoga [misli na Kašogija] ko je bio izuzetno kontroverzan. Mnogima se taj gospodin o kome govorite nije dopadao. Bilo da ste ga voleli ili ne, stvari se dešavaju. Ništa o tome nije znao [misli na MBS-a], i tu možemo završiti."

I upravo tu – na konferenciji u Beloj kući, čitava priča je, čini se, zaista završena.

MBS se iskupio kupovinom aviona i investicijom vrednom milijardu dolara – koliko iznosi najavljeno saudijsko ulaganje u SAD. Njegova politička rehabilitacija započeta je na crvenom tepihu koji ga je dočekao pred ulazom u rezidenciju američkog predsednika.

Jer kako to primećuje stari lisac Makijaveli – sreća voli vešte i hrabre.

Muhamed bin Salman nam je pokazao da je i jedno i drugo. I što je još važnije, na pragu 2026. godine, pokazao nam je konture sveta u kome ćemo živeti. Sveta u kome se "stvari dešavaju, voleli mi to ili ne".

I zato: Srećna Nova, gospodine bin Salman, biće ovo Vaša godina… i nažalost Vaš svet.