Kolumne i intervjui
Iranska nokturna: hronologija ukradenih revolucija (2)
Dikensovski rečeno – od velikih očekivanja malo je koje bilo ispunjeno. Iranci su od revolucije ipak očekivali više
Po okončanju "dešavanja naroda" 1979. godine, Iran je umesto slobode i pluralizma dobio teokratsko-revolucionarnu državu. Umesto političke liberalizacije usledilo je novo disciplinovanje društva. Revolucija koja je srušila autokratiju šaha ubrzo je proizvela sopstveni sistem kontrole i represije, u kome su upravo oni društveni slojevi koji su je izneli – studenti, intelektualci, liberali, levičari i nacionalisti, postali prvi gubitnici.
Dikensovski rečeno – od velikih očekivanja malo je koje bilo ispunjeno. Iranci su od revolucije ipak očekivali više.
Prvi pokušaji promene unutar same Islamske Republike pojavili su se već tokom devedesetih godina. Nakon smrti Homeinija, predsednik Akbar Hašemi Rafsandžani pokušao je da sistem postepeno liberalizuje kroz ekonomsku modernizaciju i oprezno otvaranje prema Zapadu. Njegov naslednik, reformista Mohamed Katami, otišao je korak dalje, najavljujući "dijalog civilizacija", jačanje građanskog društva i širenje političkih sloboda. Katamijeva pobeda 1997. godine probudila je novu nadu, posebno među mladima i urbanim srednjim slojevima.
Međutim, oba reformistička pokušaja naišla su na otpor konzervativnih struktura moći – Revolucionarne garde, šiitskog pravosuđa i verskog establišmenta. Reformi je bilo, ali su ostale ograničene, dok je sistem u ključnim pitanjima ostao nepromenjen.
Otuda je savremena istorija Irana obeležena ciklusima masovnih protesta koji su izbijali u različitim društvenim, ekonomskim i političkim okolnostima i koji su težili daljim korekcijama sistema.
Tri najvažnija talasa demonstracija u poslednjih petnaestak godina bili su protesti nakon izbora 2009. godine (tzv. Zelena revolucija), protesti izazvani ekonomskim nezadovoljstvom i poskupljenjem goriva 2017–2019 (često nazvani "benzinska revolucija"), kao i protesti pokrenuti 2022. godine nakon smrti Maše Amini, poznati po sloganu "Žena, život, sloboda".
Prvi u nizu pomenutih protesta izbili su tokom juna 2009. godine. Povod za erupciju građanskog nezadovoljstva bila je sumnjiva pobeda Mahmuda Ahmadinedžada na predsedničkim izborima.
Njegovi protivkandidati, posebno lideri reformističkog krila opozicije – Mir Hosein Musavi i Mehdi Karubi, javno su osporavali rezultate, tvrdeći da je došlo do masovne izborne krađe. Ubrzo su ulice Teherana, Isfahana, Mašada i drugih gradova bile preplavljene hiljadama građana koji su zahtevali poništenje izbora.
Bili su to najveći protesti u Iranu od Islamske revolucije 1979. godine.
Naziv "Zelena revolucija" potekao je od zelene boje koju je koristio Musavi tokom kampanje i koja je ubrzo postala simbol protesta. Pored ponavljanja izbora, demonstranti su zahtevali veću političku slobodu i ograničavanje moći uleme – verskog establišmenta. Protesti su bili naročito izraženi među urbanim srednjim slojevima, studentima i obrazovanijim delovima društva.
Iranske vlasti su na ova društvena previranja gledale kao na pokušaj podrivanja Islamske republike i poništavanje Homeinijevog versko-političkog legata. Očekivano, reagovale su represijom. Snage bezbednosti, uključujući Revolucionarnu gardu i paravojne formacije Basidž, nasilno su razbijale demonstracije, hapsile aktiviste i ograničavale pristup internetu i društvenim mrežama. U krvavom uličnom metežu ubijena je studentkinja Neda Aga-Soltan, a snimak njene pogibije kao i frejmovi koji prikazuju njeno beživotno telo velikom brzinom su obišli čitavu planetu. Neda je postala šehid (mučenik) Zelene revolucije, njen heroj i nemi govornik ispred više desetina ubijenih, i nekoliko hiljada uhapšenih Iranaca. No, baš kao i njen život, do kraja 2009. godine protesti su u potpunosti ugašeni. Lideri opozicije Musavi i Karubi stavljeni su u kućni pritvor. Ovom potonjem kazna je ukinuta krajem prošle godine, dok Musavi – nakon 15 godina odsluženja kazne, i dalje ostaje u pritvoru.
Izlazak na ulice 2009. godine Iranci su skupo platili. Revolucionarna garda i šiitsko sveštenstvo su još čvršće stegnuli dizgine vlasti i u budućnosti će pokazati sve manje sluha za reformske zahteve. Ipak, protesti su na videlo izneli da ima nečega trulog u državi Danskoj – odnosno Iranu, te da demokratija (čak i ona islamska) teško cveta u senci minareta. Zelena revolucija ogolila je duboke pukotine u iranskom društvu, ali je i jasno demonstrirala koliko su slabe šanse za reforme unutar same Islamske Republike.
Drugi veliki talas protesta počeo je krajem 2017. godine, i po svome karakteru bio je značajno drugačiji od prethodnih. Dok su protesti 2009. imali politički fokus i podršku urbanih srednjih slojeva, protesti 2017–2018. bili su pre svega socijalno-ekonomski i počeli su u manjim gradovima.
Među "kolovođama" ponovo su se našli nezadovoljni trgovci sa iranskih bazara. Ovoga puta protestovalo se zbog nezaposlenosti, inflacije, korupcije i opšteg pada životnog standarda. Posle nekog vremena, protesti su utihnuli sami od sebe, ali samo privremeno. Već 2019. godine, nakon najave vlade da će cena benzina biti uvećana za oko 50% do 200%, došlo je do njihovog ponovnog rasplamsavanja. Demonstracije su izbile u više od 100 gradova i brzo su eskalirale.
Protesti – koji su popularno nazvani "Benzinska revolucija", oslanjali su se na raznovrsne taktike građanske neposlušnosti, mahom blokade puteva i državnih institucija, ali su zabeleženi i slučajevi vandalizma poput paljenja banaka. Vlasti su reagovale oštro.
Internet je isključen na nekoliko dana, kako bi se sprečilo širenje informacija. Prema procenama organizacija za ljudska prava, tokom represije koja je potom usledila ubijeno je više stotina demonstranata, dok su hiljade uhapšene.
Benzinska revolucija pokazala je da Islamska republika nije imuna na širenje nezadovoljstva među siromašnijim slojevima društva, koji su do tada bili čvrsta baza podrške režimu. Za razliku od 2009, protesti 2017. i 2019. nisu imali jasne lidere, niti jedinstvenu političku platformu, što je otežalo njihovu koordinaciju i u samome startu znatno umanjilo njihove šanse za uspeh.
Treći veliki talas protesta započeo je u septembru 2022. godine, nakon smrti 22-godišnje Maše Amini. Ona je uhapšena od strane tzv. moralne policije u Teheranu zbog navodno nepravilnog nošenja hidžaba. Ubrzo nakon hapšenja, Amini je preminula u bolnici. Vlasti su tvrdile da je uzrok smrti zdravstveni problem, dok su porodica i svedoci tvrdili da je pretučena tokom pritvora.
Njena smrt izazvala je masovne proteste, najpre u kurdskim regionima Irana, odakle je Amini poticala, a zatim i u ostatku zemlje.
Ove demonstracije je obeležio slogan "Žena, život, sloboda", koji je postao i zvanični naziv novonastalog anti-vladinog pokreta.
Protesti su se brzo proširili i uključili različite društvene grupe: žene, studente, radnike i pripadnike etničkih manjina. Jedan od najupečatljivijih elemenata protesta bilo je javno skidanje hidžaba od strane žena, što je predstavljalo direktan izazov državnim pravilima o obaveznom pokrivanju. Proteste su obeležili štrajkovi, studentske demonstracije i sukobi sa bezbednosnim snagama.
Islamska republika je i ovoga puta odgovorila silom. Bezbednosne snage koristile su suzavac, gumene metke a u pojedinim slučajevima čak i bojevu municiju. Prema procenama međunarodnih organizacija, tokom protesta poginulo je više stotina ljudi, uključujući maloletnike. Hiljade demonstranata su uhapšene, a neki su osuđeni na dugotrajne kazne zatvora. Protesti su trajali mesecima i bili su najdugotrajniji izazov vlastima u poslednjih nekoliko decenija. Iako su demonstracije vremenom izgubile na intenzitetu, pokret je imao dugoročan uticaj. U nekim gradovima žene su nastavile da izlaze bez hidžaba, uprkos riziku od drakonskih kazni.
Sva tri pomenuta talasa protesta bila su međusobno različita po povodima i društvenoj bazi na kojoj su ponikli.
Protesti 2009. bili su 100% politički i vezani za spor oko izbornih rezultata. Protesti 2017–2019. izbili su usled ekonomskog nezadovoljstva i pada životnog standarda. Protesti 2022. otvorili su pitanje društvenih sloboda, pre svega položaja žena i odnosa države prema privatnom životu građana. Vidljiva je promena i u samoj strukturi protesta. Demonstracije 2009. imale su prepoznatljive lidere i politički okvir. Kasniji protesti bili su decentralizovani, spontani i bez jasnog vođstva.
Ipak, to ne znači da su protesti bili bez zajedničkih imenitelja. Svaki talas je iznova razotkrio duboko nezadovoljstvo Iranaca stanjem u državi. Uz to, svaki je jasno ukazao i na nespremnost sistema na kompromis. Na posletku, svaki je okončan istovetnim obrascem – represijom, hapšenjima i kontrolom informacija, uključujući ograničavanje interneta.
To nas dovodi do poslednjeg talasa protesta – onoga koji je prethodio Zalivskom ratu kome trenutno svedočimo.
Poslednji protesti iz januara ove godine fundamentalno su se razlikovali od svih prethodnih. Za razliku od ranijih talasa, koji su bili pretežno građanski i nenaoružani, ovog puta zabeleženi su i incidenti sa vatrenim oružjem, kao i napadi na pripadnike snaga bezbednosti. Pojedine grupe demonstranata delovale su organizovanije, sa jasnijim taktičkim obrascima i koordinacijom na terenu.
Posebnu pažnju izazvalo je paljenje džamija i verskih objekata – fenomen koji ranije nije bio karakterističan za proteste u Iranu, čak ni u periodima najdubljeg nezadovoljstva.
Istovremeno, proteste je pratila intenzivna internet kampanja koja je otvoreno pozivala na svrgavanje Islamske Republike i povratak monarhije, odnosno dinastije Pahlavi. Takva retorika bila je znatno izraženija nego ranije, kada su zahtevi uglavnom ostajali u okvirima reformi sistema ili proširenja spektra građanskih prava.
U tom kontekstu, u iranskom političkom i bezbednosnom diskursu ponovo su se pojavile tvrdnje o mogućem angažovanju spoljnog faktora, pre svega Izraela, ali i drugih protivnika Teherana. Iako za takve tvrdnje nema javno potvrđenih dokaza, kombinacija nasilnih incidenata, paljenja verskih objekata i koordinisanih kampanja iz inostranstva dodatno je podstakla sumnje da su protesti, barem delimično, indukovani spolja.
Bilo kako bilo, hronologija iranskih pobuna u poslednjih 120 godina pokazuje kontinuitet nezadovoljstva i gotovo neuništivu istrajnost Iranaca u suprotstavljanju različitim oblicima autokratije. Ustavna revolucija, Mosadegov pokušaj demokratizacije, Islamska revolucija, kao i savremeni protesti – svi, uprkos različitim epilozima, svedoče o istom impulsu jednog naroda: težnji ka političkom učešću i slobodi.
Iako nijedan od ovih talasa nije doveo do trajne demokratske transformacije, a mnoge revolucije su se završile razočaranjem ili su, na različite načine, "ukradene", iransko društvo uvek iznova pokazuje da u svom nacionalnom kodu nosi neutaživu želju za demokratijom.
Pre ili kasnije, za nju će se izboriti sami. Za to im nisu potrebne ni američko-izraelske bombe, niti povratak šaha – tog bledog potomka tiranina, čiji je portfolio opran egzilom na Zapadu. Potrebno im je samo vreme, a civilizacija poput iranske barem toga ima napretek. Vreme je, uostalom, jedino što im niko ne može ukrasti.
Live
