Da, Srbija pobeđuje. Evo kako:
Srpski narod je jedan od utemeljivača i stubova pravoslavne civilizacije. Nadahnjujući se dostignućima Romejskog carstva i učenjem Svetog Save, stvorio je moćnu, i u duhovnom i u materijalnom smislu, državu na Balkanu, kojom su upravljali svetitelji Nemanjići i koja je pod Dušanom, zakratko, ponela svu veličanstvenost pravoslavnog sveta i onda je predala najmoćnijem nosiocu, Rusiji. Ali svojim podvigom, Srbija je zauvek ostala najpouzdaniji stub pravoslavne civilizacije na Balkanu – kolevci Evrope, a time i jedan od najznačajnijih u Evropi i svetu.
Srpski podvig je, o čemu svedoče i naša epska narodna i novovekovna lirska poezija, ponavljan bezbroj puta, jer je smisao svetitelja i stubova upravo u tome da uvek sačuvaju svoju čvrstinu.
Pravoslavna civilizacija je jedini dosledni i trajni nosilac evropskog humanizma i kulture. U dugotrajnim istorijskim suprotstavljanjima, čija su paradigma Prvi i Drugi Kosovski boj, 1389. i 1999, Srbija je odolela najvećim jeretičkim projektima savremene istorije – Otomanskoj i najgoroj od svih, Angloameričkoj imperiji, koje su pokušale da unište pravoslavni svet, i trasirala put za njihovo konačno rušenje.
Da, Srbija pobeđuje, ali kao slobodna, a ne kao zavisna od onih koji su pokušavali da je unište, i duhovno i fizički.
Srbija pobeđuje, ali samo zajedno sa braćom, saveznicima i prijateljima, u ljubavi sa bližnjima, a nikako zavisna od onih koji moć zasnivaju na uništavanju i zloupotrebi ljudi.
Nezavisnost nije ekvidistanca između dobra i zla.
Srbija, kao i Rusija, ali i čitav svet, u današnjem vremenu najčvršći oslonac ima u Velikoj Pobedi nad fašizmom, kojoj su dale tako veliki doprinos. Ta pobeda je stvorila duhovne, moralne, socijalne i pravne temelje Novog, pravednog sveta i predstojeće konačne pobede nad nosiocima oligarhijske diktature koji su stvorili fašizam i koji ga ponovo oživljavaju u naše vreme – fašizam, sa kojim je Srbija ratovala 90-ih, a Rusija ratuje danas.
Ovo su pitanja razuma, časti, istorijske istine i opstanka – ne samo našeg, već i čitavog čovečanstva. Ona se ne smeju zamagljivati. O njima ne sme biti spora.
Duhovne, moralne, socijalne i pravne tekovine Novog sveta su visoko uzdigli glavni nosioci Velike Pobede – SSSR, SFRJ i NR Kina. Čvrsto oslonjene na te tekovine, Ruska Federacija i NR Kina danas predvode Novi svet, čekaju da im se pridruži vesnik Novog sveta – Srbija, i spremne su da joj pomognu da zaleči rane i ispravi nepravde koje joj je nanela zapadna agresija.
Srbija pobeđuje kada prestane da bude deo neokolonijalnog sistema EU u kome se nije uzdigla ni jedna od zemalja Centralne i Istočne Evrope, a pogotovo od onih pravoslavnih. Sarađivati sa EU na osnovama principa demokratije, zaštite ljudskih prava i vladavine prava – da, naravno! Ali izvan neokolonijalnog sistema koji sa navedenim principima nema nikakve veze! A pogotovu nema sa osnovnim principom suverene jednakosti država, garantovanim u Članu 1. Povelje UN.
Kada nas uteruju u neokolonijalni EU tor, usput nas podsećaju da su ratovi strašni. Jesu, bez sumnje i treba ih izbegavati, ali ne po svaku cenu.
Jugoslavija je uoči Drugog svetskog rata imala blizu 16 miliona stanovnika, a za 4 ratne godine je izgubila 1,7 miliona. Taj gubitak je u socijalizmu nadoknadila već za prve 3 posleratne godine, da bi do svog nestanka 1991, narasla do blizu 24 miliona, tj. za gotovo 50 odsto!
Procenjuje se da je u ratovima 90-ih u celoj SFRJ poginulo do 140.000 ljudi. A samo stanovništvo Srbije se u prvoj četvrti 21. veka (otkako idemo "evropskim putem") smanjilo za 1,3 miliona! Svake godine u Srbiji umre 36.000 ljudi više nego što se rodi (osim za vreme kovida, kada je umiralo još više). Srbija svaki dan ima 100 ljudi manje!
Dakle, može li nešto biti gore od ratova? Može, položaj neokolonije, ili kako se to danas lepše kaže – biti na "evropskom putu"!
Tačno je, što su potvrdili najviši tadašnji predstavnici Stejt Departmenta, NATO agresija na SRJ/Srbiju je izvršena zato što nismo hteli da budemo kolonija, tj. da stavimo svoju državu, privredu, finansije i resurse pod kontrolu Zapada. Međutim, danas kada su Rusija i Kina ojačale (a i mi smo, u saradnji sa njima, ojačali svoju odbranu), takva agresija više nije moguća.
Dakle, baš hoćemo da pobedi Srbija! Da skine sa svog vrata ponižavajuće haške i evrounijatske omče, da ponovo slavi svoje heroje, da obnovi svoju duhovno-moralnu snagu i socijalnu pravdu, da krene u ubrzani napredak i razvoj i zauzme svoje zasluženo mesto u prvim redovima slobodnog i pravednog – Novog sveta, rame uz rame sa bratskom Rusijom i prijateljskom Kinom.
Za Srbiju – do pobede!