Ljudska civilizacija i njena suprotnost: Gde je Srbija u novom svetu ravnopravnih

Rusija i Kina danas predvode ljudsku civilizaciju, koja je na putu trijumfa nad svojom suprotnošću, oličenoj u nelegitimnoj zločinačkoj oligarhiji koju često zovemo "Zapad".

Taj trijumf koji je već nastupio, ali je malo odložen zbog rata u bivšoj Ukrajini, možemo zvati "Novi svet" ili "Svet ravnopravnih", jer će biti oslobođen od nepravde i zločina. Novi svet karakterišu duhovno-moralne vrednosti, ljubav i saradnja, dok u anticivilizaciji sve to nema značaja, ili samo predstavlja paravan, a jedini stvarni princip je vlast pomoću zločina i obmane.

Ako posmatramo Evropu, vekovima je pravoslavni svet glavni nosilac civilizacije, odnosno duhovno-moralnih vrednosti, u kontinuitetu od Romejskog, Dušanovog i Ruskog carstva, do savremene Rusije i Srbije. Srbija i Rusija su stoga vekovima glavna meta Zapada, od krstaških ratova, preko Prvog i Drugog svetskog, do sadašnjih – prvog evropskog (protiv Srba) i drugog evropskog rata (protiv Rusa).

Nemogućnost da se ranije i adekvatnije odupremo proizlazi iz suštinske razlike civilizacije i anticivilizacije.

Opasna iluzija

Agresivni i lukavi, pre svega anglosaksonski Zapad je pet vekova bio ekonomski i vojno najmoćniji deo sveta, namećući svima opasnu iluziju da je upravo zapadna društvena i politička misao najbolji način da se razume svet.

Danas znamo, i mi i Rusi, da to nije tako.

To znanje smo skupo platili, ali ono je omogućilo Rusiji da zauzme sadašnju vodeću poziciju u svetu. Novi svet je pretekao Zapad u svemu, jer je saradnja, a ne zločin – temelj stvaralaštva. U pravi čas, jer jedino trijumf novog sveta u svemu, može sprečiti Zapad da pokrene nuklearni rat. Kada bi zločinačka oligarhija bila sigurna da će ona preživeti, zajedno sa dovoljnim brojem svoje posluge, ne bi se libila da uništi čovečanstvo.

Srbija je bila preteča, vesnik novog sveta. Naš otpor NATO agresiji nije bio očajnički, već duhovno i moralno superioran i zato 19 zapadnih zemalja nisu uspele da nas pobede.

Prvi Kosovski boj, 1389, koji nismo izgubili, učinio je kraj Dušanovom, poslednjem realnom sukcesoru Romejskog carstva. Tek posle toga se uzdiglo Rusko carstvo. Drugi Kosovski boj, u kome je Slobodan Milošević postradao poput Lazara Hrebeljanovića, takođe nismo izgubili. On je otvorio put uzdizanja Putinove Rusije. Može se reći da drugi Kosovski boj, ili njegov epilog, još uvek traje i da nisu slučajno glavne poluge zapadnog pritiska na nas upravo zahtevi da priznamo nezavisnost Kosova i uvedemo sankcije Rusiji.

Pokušaj stvaranja Balkanskog saveza

Rat protiv Jugoslavije, odnosno protiv Srba, počeo je, ne slučajno, odmah posle raspada Sovjetskog Saveza. Srbija je bila duhovno i moralno dorasla iskušenju pred kojim se našla. U najtežim okolnostima, u Srbiji su jačali pravoslavlje, nezavisna ekonomija i socijalna pravda. Iako bez podrške velikih, pariralo se i na geopolitičkom planu.

Neposredni povod za ranije planirani teroristički proksi rat na Kosovu i Metohiji 1998. i direktnu NATO agresiju 1999. bio je samit zemalja Jugoistočne Evrope na Kritu 1997, na kome su Milošević i albanski premijer Fatos Nano dogovorili mirno rešavanje problema KiM. Bio je to u stvari savremeni pokušaj stvaranja Balkanskog saveza, kojim bi se odstranio destruktivni zapadni uticaj. NATO to nije mogao da podnese.

U aprilu 1999. Savezna skupština je donela odluku o pristupanju SR Jugoslavije Savezu Rusije i Belorusije. Iako zbog Jeljcinovog straha nije ostvaren, to je bio najveći iskorak u ostvarivanju vekovnih duhovnih i istorijskih težnji srpskog naroda.

Sutradan, posle početka agresije, 25. marta, Savezna vlada SRJ je donela odluku o prekidu diplomatskih odnosa sa SAD, Velikom Britanijom, Nemačkom i Francuskom, kao najodgovornijim državama u NATO agresiji. Taj predlog je, na jutarnjem proširenom kolegijumu saveznog ministra, iznela moja malenkost.

"Posrednici" u mirovnim pregovorima

Nije slučajno što je ovih dana Rusija odbacila inicijativu Volfganga Išingera da baš ove četiri države budu "posrednici" u mirovnim pregovorima Rusije i Ukrajine. A da je posle 5. oktobra naše obnavljanje diplomatskih odnosa sa ove četiri zemlje bilo ishitreno i preuranjeno, a svakako u slučaju SAD i Britanije, dokazuje i nedavna odluka Republike Srpske da prekine diplomatsku komunikaciju sa ove dve zemlje.

Još su dva krupna primera iz tog doba, koji dokazuju veličinu politike Srbije, dok je bila u punoj meri suverena. U februaru 2000, na 4. Kongresu SPS, Slobodan Milošević je zatražio da se uskrati gostoprimstvo "sramnoj misiji" međunarodne zajednice na KiM, pod čijim okriljem je nastavljen genocid i etničko čišćenje Srba.

U okviru istog kongresa, održana je velika međunarodna konferencija sa predstavnicima više od 100 partija iz celog sveta, u čijem sam organizovanju neposredno učestvovao. Konferencija je svojim geslom "Za svet ravnopravnih" afirmisala glavno pitanje današnjice i anticipirala nastanak Novog sveta.

Savez sa Rusijom, distanciranje od SAD i Britanije (bar dok temeljno ne promene svoju politiku), odustajanje od članstva u EU, oslobođenje Kosova i Metohije, stvaranje novog Balkanskog saveza i sve to u novom svetu ravnopravnih, koji predvode naši prijatelji Rusija i Kina, bile bi odrednice spoljne politike istinski slobodne i suverene Srbije, na šta nas obavezuju i naši pali heroji i civilne žrtve NATO agresije.

Drugi evropski rat, koji Rusija u bivšoj Ukrajini vodi protiv NATO, Zapad je pokrenuo po istoj istorijskoj formuli i obrascu kao prvi evropski rat protiv Srba. U stvari, ta dva rata su jedan isti rat – epilog drugog Kosovskog boja, odnosno egzistencijalni, vaseljenski rat, kako kaže Naročnjicka.

I zato moramo biti zajedno sa Rusijom.

Kada će biti moguće povući koji konkretan potez u političkoj, ekonomskoj i drugim sferama, treba pažljivo izvagati, ali ovo mora biti naša strategija, jer to je uslov našeg opstanka i spasenja.