Fon Trirov "Dogvil": Svet zlih nemoćnika

Davne 2011. godine, na filmskom festivalu u Kanu, Lars fon Trir biva proglašen nepoželjnom osobom jer je na konferenciji za štampu povodom svog filma "Melanholija", nespretno izjavio kako "razume Hitlera". Andreas Brejvik, norveški masovni ubica, samo nekoliko meseci posle toga, javno navodi da mu je omiljeni film "Dogvil", upravo od Larsa fon Trira, i hitlerovski otpozdravlja sudsku presudu koja mu je pročitana.

Fon Trir s posebnim gnušanjem prihvata to sve, budući da je i njemu samom, "Dogvil" njegovo najdraže autorsko delo u čije moći da ispravno društveno-politički edukuje - nije sumnjao. Ipak, mogućnost da je za svoje masovno-ubilačke, terorističke namere koje je nažalost uspešno realizovao, Brejvik kreativno pokriće i inspiraciju našao baš u ovom filmu, nije neznatna, naprotiv.

Fon Trir na kraju i sam bolno priznaje kako je sličnost između masakra na norveškom ostrvu Utoja i završne scene njegovog filma - jedne od najefektnijih završnih scena u istoriji filma uopšte - zabrinjavajuće velika.

Brejvik je pikirao ostrvo Utoja jer je tamo (na ostrvu) podmladak vladajuće Radničke partije organizovao tradicionalni letnji, politički kamp. Obukao se u uniformu policajca i svojeručno ubio 69, većinom mladih, ljudi a ranio njih 32. Prethodno je u Oslu, bombom, ubio njih osmoro. Imao je jasnu političku agendu protiv multikulturalizma, "savremenog levičarstva" i kultur-marksizma o čemu je u svojevrsnom, nepismenom manifestu i pisao.

Ovu omladinu Brejvik je, uprkos njihovoj životnoj dobi, smatrao "legitimnim ciljevima", budući da svesno i svojevoljno - kako on tvrdi - "doprinose savremenom svetu s čijim se vrednostima" - on - "duboko ne slaže".

Svet je, po definiciji, uvek svet ljudi koji su - vođeni (polu)svestima koje su konfliktne i politične - upleteni u odnose, sa (ne)iskrenim željama da zajednički realizuju uslove za lakši i komotniji (su)život i opstanak. Kulturan svet, prema tome, onaj je u kojem postoje - često nepisane ali izvesne - garancije da će svako ko je dobrovoljno pristigao ili zalutao u taj svet, u njega biti lako i uključen kao ravnopravan učesnik, i da će imati slobodu da uživa u blagodetima celokupnih tekovina njegove kulture iako tim blagodetima, do trenutka svog pojavljivanja, nikako nije doprineo.

Nekulturan svet, s druge strane,ne samo da nema upražnjeno mesto za bilo koga Drugog, pridošlog odakle god, već i oni koji u njemu sudeluju živeći, sudeluju samo po prisili, u skladu sa nepisanim i svima jasnim zakonima (fizičke) moći i njome određenom hijerarhijom odnosa. U njemu, slabiji su tlačeni i izrabljivani, a jedini "kulturni kod" koji je u funkciji, jeste nasilje, prinuda i iznuda. Najslabiji u tom lancu takvog sveta, jesu žene i one su nasilju i najizloženije. Uprošćeno, reč je o ne-emancipovanom svetu kog odreda čine polu-svesne jedinke sposobne samo za to da uspešno vrše ili trpe fizičku agresiju. To su osnovne, pojmovne razlike između tzv. kulturnog i nekulturnog sveta.

Upravo je taj naizgled otvoreni, američki, "multi-kulturni svet", svet koji, navodno, sve rado prihvata i u sebe uključuje i koji nam dopušta da u njemu "sanjamo" i ono odsanjano realizujemo, Fon Trir u "Dogvilu" brutalno kritikovao.

Genijalan filmski zaplet i rasplet

U naizgled idiličnom, planinskom, američkom rudarskom mestu Dogvil, u epohi velike ekonomske depresije prošlog veka - očigledno gonjena od strane mafijaških moćnika - Grejs (Nikol Kidman), prinuđena je da potraži utočište. To je sve što nam je na samom početku filma dato da znamo: prelepa, mlada Grejs je u bekstvu i njena glava je ucenjena; ona je, dakle, na milost i nemilost prepuštena siromašnim meštanima Dogvila.

Gladni i prezreni kakvi nisu birali da budu, meštani nisu dugo čekali da pokažu svoje novo (ili pravo?) lice. Opravdano su mislili da je Grejs ucenjena i da zbog toga mora pristajati na sve njihove hirove - da im za crkavicu opere, potegli i posluži i kao dežurni krivac i kao kurva, sve po potrebi. Njenom nepovoljnom pozicijom svi su ubrzo našli način da se okoriste jer je jedan poziv njoj visio nad glavom - poziv na istaknutim oglasima da se za njom traga, i da nagrada u novcu sledi onom ko dojavi gde je.

Fon Trir je svojim maestralnim filmskim jezikom pokazao značenje one naše da je sirotinja i Bogu teška. Tri sata agonije i nezamislive psiho-fizičke torture za koju je često samo sirotinja sposobna da je osmisli, predstavio nam je "velikodušno" kroz hristoliko i ćutko trpljenje Grejs.

Vrhunac je, logično, došao onda kada se o njeno telo nasilno seksualno okoristio i poslednji meštanin Dogvila, simptomatičnog imena: Tom Edison (Pol Betani), lokalni "pesnik i filozof" koji je čitavu tu agoniju kroz koju je u njegovom selu prošla Grejs, hteo da zasnuje u nekom višem poretku smisla, a svoje podlo saučesništvo u svemu - da joj objasni kao možda nesmotren, ali nužan izraz njegove istinske ljubavi. Kada su joj sav kalcijum iz kostiju posisali, dogvilovci su rešili da je, ipak, prijave i da za taj "pošten" i "društveno-odgovoran" čin - skromno ali rado prime obećani novac.

Na njihovu nesreću, ispostavlja se da za Grejs nije tragao niko ko je hteo da joj učini zlo, ono za šta su se dogvilovci pokazali da su (jedini?) u stanju - da je, doslovno, razapnu na krst; iako mafijaš, bogat i moćan, za njom je iz emotivnih razloga jurio njen otac lično, iz čijeg sveta je ona - svojevoljno(!), dakle - htela - da pobegne, i to baš u neko romantično selašce za čije meštane je naivno pretpostavljala da u idili, iskreno nemoćni, pošteno i skromno žive od svog mučnog rada.

Gonjena, zapravo, svojom savešću, Grejs je zalutala u jedan svet (ljudskih odnosa) koji nije slutila da može postojati - u svet zla onih nemoćnih. U poslednjoj, epskoj sceni u automobilu, u razgovoru s ocem, Grejs odlučuje da se vrati kući, ali da joj otac zauzvrat na raspolaganje ustupi svoju mafijašku, oružanu moć. On rado pristaje i svojoj ćerki sugeriše samo jedno - da ne sme biti arogantna već da mora ispoštovati svet zlih nemoćnika - pravednom i strogom osvetom.

Odluka koju je Grejs donela, bila je prosta: pobiti celo selo, učiniti ih dostojnim njene osvete, a sebe, napokon, izlečiti od "arogantnog praštanja i bivanja iznad".

Zadovoljstvo koje gledalac ima da oseti u toj poslednjoj sceni brutalnog nasilja i ubijanja, u svrhu namirivanja pravde, proizvod je Fon Trirove genijalne podmetačine koja od gledalaca pravi emotivne saučesnike u "pravedničkim nastojanjima izazvanom novom zlu".

Ipak, iole emancipovan gledalac - onaj koji ne veruje u "svoje" samopravedničke intuicije - sebe u toj prilici mora da priupita: ako je kod mene, za tri sata, film uspeo da proizvede osećaj zadovoljstva u gledanju scena ubijanja zlih nemoćnika i njihove dece, šta li tek medijsko-propagandno delovanje koje traje decenijama, može proizvesti u cilju podsticanja raznih - lažnih ali ubedljivih intuicija o nekakvoj pravdi?

Film je u celosti odigran na pozorišnoj sceni i omaž je Bertoldu Brehtu. Ali to je manje važno.

Važnije je to zašto ni jedan javni, "levi" mislilac, do dana današnjeg, nije uspeo da u Grejs samokritički prepozna tipičnu levičarsku navadu da se - usled svojih životnih privilegija i njima izazvanih moralnih nedoumica - romantizuje i egzotizuje siromaštvo onih eksploatisanih i takvom iskustvu sveta pripadajuća ljudska svest i odnosi. 

Zapadni levičarski svet, kao da je namerno uvek predaleko od sveta svakog realnog radništva, i kao da je smrtonosno i poročno zaljubljen u svoju "miroljubivu prirodu" ili rodnu kvazi-proizvoljnost. Ali zato je njegov korelat - zapadnjački desničar - zabrinjavajuće blizu svima, na svakom ćošku, neprestano rešen na razne sumanutosti i poročno zaljubljen u (nasumičnu) smrtonosnost kao takvu. A oba su tek lice i naličje jedne iste (polu)svesti nastale u svetu lišenom svakog mogućeg, nekoristoljubivog odnosa prema istini.

Fon Trir je to dobro prepoznao još pre dve decenije i velikodušno nam ponudio svoje delo kao kritiku. "Levica" mu je glupo uzvratila klasičnim etiketama da on kao autor "mrzi žene", spočitavajući mu nekakve motive tog tipa, a "desnica" iz svojih redova ponudila jednog maloumnika instant spremnog na smrtonosnu akciju protiv nevinih omladinaca iz Radničke partije. Sve to, potvrdilo je samo onu Ničeovu da nas više treba plašiti onaj ko nas "razume", nego onaj ko nas ne razume.