Dostojevski protiv Nato-levice
Milioni evra ulažu se u to kako ćemo mi u Srbiji "videti svet oko sebe i sebe u tom svetu". Strategije su manje-više proste
Pojam Nato-levice potekao je iz internih prepirki u diskretnim i po opštem političkom značaju zanemarljivim, beogradskim, levičarskim krugovima (koji afektirano postoje na društvenim mrežama prevashodno). Zapaženo je – istina, dosta kasno (!) – da jedna frakcija "levice" (ne)svesno sprovodi NATO agendu, pod krinkom borbe za radnička prava.
Deo ovih koji su to (ispravno!) prepoznali i optužili svoje dojučerašnje saborce za svojevrsnu "nazadnost" pa čak i "kolaboracionizam sa okupatorom", tako je za sebe izmislio nove razloge "moralne izuzetnosti". U ovim krugovima malobrojnih ali intenzivnih jednoumnika koji uzajamno dele čari "intelektualnog pakla međusobnog strasnog razlikovanja" – kao i čari povampirivanja istorijski prevaziđenih pojmova i podela – nikad o bilo čemu drugom i nije moguće da bude reči.
Kad već ne postoji nikakav realan pokret i kad niti jedan realan radnik danas ne misli o sebi u kategorijama "klase, levice i radničke solidarnosti", zašto, onda, ne bi postojale beskonačne podele među samonametnutim zastupnicima "radničkog pitanja", podele na one pravoverne i one otpadnike? Ova strasna uzajamna razlikovanja služe samo kao način postizanja njima ("levičarima") neophodne iluzije da bilo ko od njih bilo šta drugo važno za naš radnički svet – zaista može i zaista želi učiniti. I u ovom slučaju je važeća ona Eliotova: Jeres rađa pravoverje. Linija pravovernosti je postignuta, ostaje ono manje bitno: da se vidi povodom čega.
Zli dusi
U međuvremenu, stvarno radništvo Srbije ostaje omamljeno Elitom 8 (nagrižen ironijom, Mitrović je ovaj program inicijalno nazvao: Zadruga), sedativima, cigaretinama, Đokovićevim uspesima i jutarnjim miomirisima samozapaljivih gradskih autobusa kojima se tela radničke klase isporučuju do svojih radnih mesta. Rečima Valtera Benjamina: "Stepen proizvedene otuđenosti među ljudima toliki je da se svakodnevno samouništenje doživljava kao estetsko iskustvo prvog reda".
Upravo to se i postiže kod eskploatacijom iznurenog stanovništva: estetsko zadovoljstvo prilikom gledanja rijalitija u kojima prepoznajemo "nekog poput sebe" spremnog na sve oblike kardinalnog poniženja, samouniženja i samouništenja – za kukavni dinar.
Poslednju dozu vakcine protiv bolesti "levičarenja" čiji je glavni simptom: lišenost svake stvarne svesti o realnim društvenim odnosima i imaginarno poistovećivanje sa revolucionarnim veličinama iz prošlosti, naime, primio sam sa "Zlim dusima", F. M. Dostojevskog. A prvih (i poslednjih!) 50 evra poteklih iz NVO fondova koji rade na "emancipaciji" našeg radništva tako i samo tako što za novac sluđuju svakog pojedinca koji poželi da stekne elementarnu svest o svom društvu kako bi, nedajbože, postao poštenom inteligencijom – netom pre toga.
Fondaški "revolucionari": izobličavanje istine za novac
Milioni evra ulažu se u to kako ćemo mi u Srbiji "videti svet oko sebe i sebe u tom svetu". Strategije su manje-više proste – i postoje! – i o njima je – svojim povodom – davnih dana pisao jedan od kreatora današnjeg (Zapadnog) sveta, pripadnik Silikonske mafije: Piter Til.
U knjizi Mit različitosti, decidno opisuje učinke koje na američke studentske kampove, još devedesetih godina, imaju razna insistiranja na inkluzijama, na različitosti, na međusobnom pomirenju, priznanju i uvažavanju. Mnogo pre nego Piteru Tilu, Dostojevskom je bilo jasno upravo to da takvim, (afektirano)-pomiriteljskim aktivnostima uglavnom proizvodimo efekte suprotne onima koje verujemo da priželjkujemo. To psihološko saznanje je moglo da nas iznenađuje krajem 19. veka. Danas je ono uveliko sračunato u svaki društveni inženjering.
Ako, primera radi, želiš da perpetuiraš potencijalne, nove ratne sukobe na ozloglašenom Balkanu – neophodno je samo da tamošnji živalj neprestano "miriš", suočavaš, neguješ sećanja na žrtve, itd. Pod izgovorom da se rat nikad više ne ponovi, rat tako može da (im/nam) traje zauvek.
Osnovati i finansirati ne-vladine organizacije koje će "negovati kulturu sećanja na ratne strahote", pokretati "radionice s homofobima", "raditi s ratnim veteranima", "emancipovati radnike da ne tuku svoje žene", "boriti se protiv strukturne mizoginije" – naizgled častan i pristojno plaćen posao – izvestan je i pouzdan način na koji imperijalne sile Zapada utvrđuju svoju ovdašnju dominaciju u polju naših svesti, pre svega.
Eksploatacija dobara Afrike odvija se pod paravanom milosrdne izgradnje tamošnjih saobraćajnica. U našu svest neophodno je instalirati što više kanala za komuniciranje tuge izazvane krivicom za stvari koje nismo počinili – saobraćajnice su nam već izgrađene. Pobeda je apsolutna kada na svakom koraku ne bude moguća ni jedna druga emocija nego ona izazvana samopravedništvom zbog tuđih smrti. Mrtvoljublje, čudna vrsta vampirizma zaodenuta u brigu i pravdu. To mora postati jedini kulturni kod.
Na licima NATO aktivista i aktivistkinja nikada se ne potkrada ni jedan osmejak. Radost povodom života – postao je znak nepristojnosti, gluposti i odsustva stila. Smrtno ozbiljni, jer je u pitanju tuđa smrt i njihov udeo u tome: da se proizvede što više krivih. Kao i svako ko od laži zarađuje za život što veruje da mora biti smrtno ozbiljan kako se ne bi odao u svom poslu – i upravo ga to preterana ozbiljnost i odaje – tako i aktivisti i aktivistkinje ove fele: nikada se ne osmehuju. Vedriji su ljudi na onkologiji od ovih kojima je posao taj da se instalira krivica u našu kolektivnu svest i tako osigura potčinjenost ne samo naših faktički eksploatisanih tela, otuđenih prirodnih resursa, već i našeg duha uopšte.
Kao sekularni sveci: pripadnici ovog sektora protiv svake vedrine – protive se osmesima. Maksima njihovog delovanja je jasna: što više Žena u crnom, što više mraka. Prisetimo se samo tih faca koje su nas unazad tri decenije sa klasičnih medija podsećale na to koliko treba da osećamo krivicu dok su – svaka od tih glava – uživale u svojim životnim privilegijama do maksimuma, baškareći se po ekskluzivnim lokacijama glavnih gradova koje su podveli kao "Kulturne centre".
Zle sile
Osnovati organizaciju, napisati projekat, konkurisati i kao rezultat uspešno potrošenog novca koji dobiješ – podneti izveštaj nastao tako što si išao od vrata do vrata i od svojih komšija sugestivnim pitanjima izmamljivao odgovore koje ćeš vešto predstaviti kao njihovu ispovest. Prosto referisati tamo gde treba: Da, radnici teško žive, ali – oni tuku žene. Ili: Da, radnici teško žive, stavljaju im pelene na radnom mestu, ali toliko su homofobični kad govore o svom anusu i ne razumeju revolucionarnu moć reosmišljavanja njegove svrhe analnog. Neznatne partikularnosti izneti na nivo opšteg i obaveznog, izazvati strahovite emocije povodom toga i proizvesti "istinu": stari posao novinara, demagoga, plaćenika i lažova uopšte.
Dostojevski je ovakvu "duhovnu sklonost" izobličavanja istine opisao kao rad "Zlih sila". Dešavalo se – piše nam Dostojevski, a autor ovih redova pošteno parafrazira – da u takve družine zaluta i poneko iskreno, prosto srce koje je željno opšte pravde. Takvom srcu nije bilo lako da ostane imuno na zaraznu mržnju (bes, naprasitost) koja je kao neka obaveza krasila jezik ovog kolektiva upravljenog ka "opštoj stvari".
Moje, već pomenuto, prvo i poslednje iskustvo u takvom kolektivu, bilo je pre desetak godina u Novom Sadu. Tamošnja organizacija pozvala me je da svojim simboličkim statusom "ludog pesnika sa društvenih mreža", tetovažama i pojavom uopšte svedočim o svom "klasnom poreklu". Tada to nisam znao. Verovao sam da sam pozvan zbog svojih jezičkih umešnosti. Zajedno sa mnom, na poziv se odazvao i neki – takođe "organski" – istaknuti pesnik-anarhista iz Velike Britanije.
Kad je "rad" na zajedničkom prevođenju završen, počeo je neformalni deo, druženje, pijanka, kojom prilikom – potaktnute alkoholom i pritiskom savesti – sve istine ipak žele da isplivaju.
Britanac je počeo da se u anarhističkom stilu posipa pepelom govoreći kako mu je krivo što dolazi iz zemlje koja nas je bombardovala, a velikodušni domaćini – inače zaduženi za pobuđivanje krivice kod svojih sugrađana – ovaj put su svi uglas počeli da ga lišavaju te neprijatne emocije, govoreći sa svoje strane kako je svima nama drago zbog toga, kako smo tim činom postali: "oslobođeni" i kako on, svakako, ne treba zbog toga da se oseća loše.
Pred mojim očima odvijao se klasičan nesporazum ljubavi iz interesa: Britanac je ono što nema davao ovima kojima to ne treba. A ja sam zanemeo i shvatio koliko me zapravo košta tih 50 evra. Naknadno sam – razume se – čitajući "Zle duhe", izumeo za sebe da sam te večeri baš ja bio ono "prosto srce" željno opšte pravde koje je zalutalo u nešto stravično.
