Nobelova nagrada za književnost i nečije sve manje opštilo

Pre nekoliko godina književnik, prevodilac i publicista Muharem Bazdulj, objavio je tekst pod naslovom "Vinaveri iz Klaoničke ulice" u kojem je obelodanio izdavačko-prevoditeljska nepočinstva izdavačke kuće "Kontrast". Ti izdavački entuzijasti, naime, plagirali su prevode sa stranih jezika na srpski i kao autore tih novih "prevoda" navodili izmišljene ličnosti.

Motiv je jasan: zarada od izbegavanja novčanog nadoknađivanja naslednicima autorskih prava. Povodom aktuelne dobitnice Nobelove nagrade, južnokorejske spisateljice Han Kang, slična (možda još znakovitija?!) polemika povela se još 2017. godine. U fokusu je bila sloboda prevođenja, očuvanje verodostojnosti izvornog teksta – da li je ono moguće, da li je nužno? Ali, i prevodilačko iskustvo Debore Smit, ekskluzivne prevoditeljke svih romana Han Kang, koja u trenutku prevođenja svetski najpoznatijeg romana ove Južnokorejke, romana "Vegetarijanka", ima svega nekoliko godina prevodilačkog iskustva iza sebe. 

Srpskoj čitalačkoj publici izdavačka kuća "Dereta" – istina, u prevodu kontroverznog prevoda na engleski, prevodu na sve neugodniji i delikatniji srpski koji je izvela stvarno postojeća autorka i prevoditeljka Ana Marija Grbić – učinila je dostupnim roman "Vegetarijanka" odmah nakon (ili čak uoči?) svetske fame koja je ovaj roman pratila. Kao urednik izdanja – ispostaviće se ponosno – potpisuje se pisac Aleksandar Šurbatović.

To je ujedno i jedini roman ove autorke koji je preveden na naš jezik.

Već na prvoj stranici "Vegetarijanke" izdvaja se rečenica: "Stomačić koji je počeo da se pomalja u mojim srednjim dvadesetim, moje mršave noge i ruke koje su uprkos svim naporima tvrdoglavo odbijale da se ukrupne, kompleks niže vrednosti koji sam imao u vezi sa svojim penisom – što se nje tiče, mogao sam da budem spokojan i nikada neću morati da se uzbuđujem zbog takvih stvari."

Stilsku vratolomiju oličenu i u nepismenom nepoklapanju vremena, neophodno je zanemariti i ostati pod navodno jakim čitalačkim utiskom izazvanim opisom muškarčeve samosvesti povodom svoje psiho-fizičke ništavnosti. Neophodni "mali penis" odmah, sa početne stranice romana prisutan je kao svojevrsna lozinka, kako bismo unapred, dakle, znali kakvu rodnu euforiju i disforiju u sopstvenom (ženskom?) telu možemo očekivati u čitalačkoj kvazi-avanturi kroz podrazumevano i obavezno jednoumlje: muškarci protiv žena, patrijarhalne svinje, šovinisti, mizoginici, psihopate i slično koji su se nameračili na slabiji pol, rod i svet.

Isplativa i popularna tema čija će obrada i paraknjiževni afektirani plasman doprineti oslobođenju realno tlačene žene koliko i lanjski sneg, ali je upravo zbog te neučinkovitosti – važno dizati moralnu paniku i širiti pompu o značaju takve literature.

To da će ove forsirane kampanje protiv maskulinog kao takvog koje se vode na globalnom nivou od platformi HBO-a i "Netfliksa", preko angažovane popularne "literature", pa do reklamnih i drugih ego-industrija, za posledicu imati samo poplavu raznih figura poput frustriranog osnaživača muškosti, notornog Endrua Tejta.

Ispada kao nezamislivo pametan uvid koji, izložen femi-nacistkinjama, u njihovom pogledu, izaziva zabrinjavajuće dugačku sinkopu prisutne svesti, što nam ima ukazati, nažalost, samo na neprirodno spor proces uvezivanja dva i dva, koja usporenost karakteriše uglavnom najglasnije zastupnike i zastupnice ovakve literature i ovih pozicija uopšte. 

Izmišljanje nepotrebnog aktiviteta – prevodom

Ipak, hajp naš nasušni, društveno-mrežne vatre, lažna urgencija koja ima za cilj da zamuti vodu glede stvarnih učinaka nekog teksta, tek su sporedna sredstva kojima se ovakve agende ostvaruju.

Glavna sredstva, naravno, jesu kao i uvek: reči, reči i samo reči. U poslu namicanja značenja, njegovog preinačavanja, "kreativnog dovijanja", muka sa idiomatikom iz kojih se izlazi nalaženjem pouzdanih i proverenih, lakih "rešenja", mnogo opasniji od onih s početka teksta, onih avetnih, nepostojećih prevodilaca koji parazitiraju na nečijem stvarnom misaonom radu zarad profita onog koji se tog parazitiranja pametno dosetio, jesu realno postojeći jezički uposlenici koji u samom procesu prevođenja izvorni tekst adaptiraju i upodobljavaju savremenom dominantno-ideološkom trenutku. 

U tom smislu, već su postojeće podele na one objektivne/tradicionalne i one aktivističke prevodioce i, razume se, /teljke. Prvi se trude da dočaraju kontekst i trenutak, epohu, s obzirom na sve njene specifičnosti, što je gotovo nemoguće i izazovno u isti mah zbog te nemogućnosti, a drugi – neverujući u "esencijalizam" bilo koje kulture – tekst prevode dosta slobodno i "kreativno", u skladu sa dominantnim i aktuelnim verovanjima svojstvenim jeziku na koji se prevodi.

Budući da je engleski jezik prevashodni nosilac neoliberalne ideološke paradigme, sva literatura koja pretenduje da bude popularna na ovom jeziku, u sebi neophodno mora makar implicitno sadržati sva "vjeruju" naših jednoumnih dana. Prevoditeljski motivi i namere u tom smislu nisu relevantni, njihova (nesvesna) sprovođenja agendi su upravo spontana, oni i sami "rade a ne znaju da rade" u skladu sa "svojim" verovanjima izvlačeći iz izvornog teksta onaj smisao koji u tekst učitavaju.

O tome svemu, još 2017. godine baš povodom prevoda romana "Vegetarijanka", vodila se velika polemika u kojoj je profesor prevođenja i književnosti u Seulu – Čars Jun, imao odlučujuću ulogu. Jun je, naime, jasno naveo gde se sve u tekstu mlađana aktivističko-prevoditeljska zvezda prepuštala sili svojih feminacističih agendi.

Stvar je dodatno zakomplikovala činjenica da je sama autorka bila saglasna sa takvim prevodom. Ostaje puka pretpostavka da književnica poznaje engleski jezik u toj meri da može videti takav "suptilan" prevoditeljski posao kao i to da bi joj uopšte smetala ta vrsta značenjskog osnaženja njene literature na engleskom jeziku.

Profesor Jun, između ostalog, piše i o izmišljenoj noti aktiviteta (nasuprot pasivitetu žrtve – što sve jasno spada u deo opšte ideološke povike) koji je u činu prevoda potpuno nasilno pripao glavnoj junakinji romana. Glavna junakinja, naime, odbija da jede meso ali njeno odbijanje u samom prevodu, upravo tim "suptilnim preinačavanjima" predstavljeno je kao trivijalni i – samoubilačko bezuspešni – čin revolta protiv patrijarhalnog ustrojstva, a ne kao izraz opšteg gubitka životne volje.

Zarad u izvornom tekstu nepostojećeg "aktiviteta" u odbijanju hrane, a posebno mesa, ovakvim prevodom izgubila sa ona snaga koju "jarosna ravnodušnost" spram sveta ljudi na koji smo primorani – zapravo može imati, a koju zapadnjačka popularna mahnitost aktivističke pošasti koja mora da se izumeva oko sebe na svakom koraku, uporno ne razume, a na koju je autorka romana možda htela ukazati.

Do trenutka umišljenog postajanja biljkom koje se dešava glavnoj junakinji – što je upečatljiva i intenzivna poetska slika koja dominira ovim romanom a koja je ostala očuvana čak i u prevodu na naš jezik sa sumnjivog prevoda na engleski – pretpostavljeni horor koji junakinja proživljava odražava se upravo i u tome što muž sa ženom koja pored njega doslovno vene – ne zna da opšti drugačije nego frazama.

U prevodu na engleski, taj muž prestaje da bude neosetljivi idiot kojem promiče stradanje bližnje osobe, nego postaje gotovo policijski službenik koji vrši ispitivanja nad nekim, što nije samo netačno, nego je i neuverljivo dozlaboga. 

Profesor Jun koji poznaje korejski jezik za razliku od autora ovih redova, velikodušno nam ukazuje na ovaj važan aspekat književnog teksta i njegovog prevođenja. Autoru ovih redova, međutim, dovoljno je već i ono neophodno, osnovno poznavanje srpskog jezika kojim je prevedena ona jedna gorenavedena rečenica iz romana "Vegetarijanka", da bi mu bilo jasno kako nam se uporno skraćuje i obesmišljava ono najvažnije opštilo sa svetom – naš jezik, pod izgovorom borbe za prava žena i drugih tlačenih.

A, sa defektima u veličini tog opštila, nikakve neophodne dubine nije moguće doseći.