Ekipa s periferije gradova i smisla: genijalci opstanka

Prošlo je već petnaestak godina kako je stariji kolega, iskreno "propali" – a verovatno i jedan od najboljih generacijama unazad – večiti student filozofije s periferije Beograda, naglas podelio svoj uvid s nama, pomnim, tada mlađanim šćućurenicima oko važnih životnih tema i alkoholnih napitaka.

Njegov uvid je glasio: omladina s periferije je avangardnija, pametnija i progresivnija nego ovi iz centra (Beograda, ali i uopšte). U to vreme, još uvek je harao pogubno dosadan i jednouman bauk, bauk o "primitivizmu" mladih, patriotski orijentisanih družina, a takvi – pretežno nastanjuju baš prigradske zone.

Novina tog Miloševog uvida postaje sasvim jasna s obzirom na svest o trenutku u kojem mu se uvid javlja. To su bili dani kada se nas sa periferije gradova i opštih "dešavanja", podrazumevalo kao genocidne tupadžije koji su rak-rana društva od kog se traži da nezaustavljivo srljne u "progres". Očaran njegovim uvidom, saglasio sam se promptno, u punim kapacitetima tadašnje svoje svesti, jer prigradskom meni i budućem "propalom" i večitom studentu filozofije koji sam slutio da ću ubrzo rado postati – baš takav uvid najviše je išao u prilog.

Istovremeno, razni Čanci, Čede, Sonje, Bilje, Nataše, Staše, Borke i drugi, javni para-kulturni delatnici i uposlenici, visoko-centrirani, udruženi u poduhvatu da naruže (ne)radničku omladinu Srbije, (lumpen)proletere s brojanicama obučene u "Nema predaje" majice, osujećenike tranzicije, jednoglasni su bili u dijagnozi: društvo je nagriženo baš na tom mestu i protiv ljudskih pacova neophodno je izvoditi jednu poštenu – permanentnu dekontaminaciju.

Niko od istaknutih u tome nije hteo da vidi klasni i propagandni rat protiv potlačenih – upravo jer i sam nije imao klasni interes za takvim uvidom: prenemaganja protiv većine naše omladine po televizijskim emisijama, početkom dvehiljaditih, donosila su materijalne, simboličke i ego satisfakcije. Stav ničim zaslužene "uzvišenosti" bio je jedino "veruju" sveta koji je o sebi hteo da misli da je "intelektualni nobles", pa se sa takvim umišljajima napadno i nauštrb ostatka poštenijih i osvešćenijih – i saživljavao, i to "veruju" – histerično ispovedao na svakom koraku.

Budući da sam odužio svoj lokal-patriotski dug iskreno i sasvim: bratskom solidarnošću – a neretko i inicijativom – u nasilničkim ispadima koji su imali para-politički karakter, i lošu savest povodom svog mešovitog etničkog porekla - relativno skrasio, nove slobode drznuo sam se da potražim u gradskim zonama, po mestima vajne "prosvećenosti", a najpre: na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na toj svojoj misiji, zalutavao sam i na opasnije adrese, baš tamo odakle je decenijama unazad dopirala povika da se društvo dekontaminira od takvih kao ja što sam i onih – meni sličnih.

Tako je počeo moj intimni projekat koji će se ubrzo ispostaviti kao svojevrsno "ušunjavanje među političkog (i klasnog?) neprijatelja". Dobropoznati i naširoko opisani ketman, čije geslo glasi: kada je situacija nepovoljna za "našu stvar", neophodno je staviti masku (političkog) neprijatelja i pomnošću duhovnih snaga – starati se da ta maska ne postane tvoj stvarni lik – i sačekati na pravi (povoljniji) trenutak za delanje koje je uvek i (kontra)napad.

Izazovi su ogromni, društvena priznanja zahvaljujući nekolicini ustanovljenih (kvazi-anti-fašističkih) "lozinki" – laka i zavodljiva. Ipak, neophodno je sačekati da kucne samotni čas – i da se istina obelodani kako bi se postigli priželjkivani učinci koji nisu ništa drugo nego izumevanje i postavljanje na istorijsku pozornicu istinski revolucionarnog subjekta naših dana.

Revolucionarni subjekt naših dana

Sociolog Pjer Burdije piše o aproprijaciji (sub)kulturnih stilova suživota, ponašanja i zabave koju više klase vrše nad nižim klasama.

Vrhunac te aproprijacije, dešava se onda kada oni koji nisu upleteni direktno u fizički zahtevno reprodukovanje materijalnih uslova neophodnih za odvijanje društvenog suživota, počnu da podražavaju emotivne aspekte niže klase: muke, radosti i nedaće koje su tipične za ljude koji se "ubijaju od (fizičkog) rada" kako bi obezbedili da "sistem (nekako) funkcioniše", pa u predahu – još stignu i da istinski kreativno danu duhom – više klase vešto i brzo prisvajaju samo zbog toga da bi se međusobno – istakli po "novoj, uvek tuđoj "originalnosti"".

Naomi Klajn ima slično zapažanje: Zvezde industrije zabave pljačkaju stilove života nižih klasa, te stilove opevaju kao da ih se oni neposredno tiču, uverljivo kao da su realno proživljeni, a "zauzvrat" – na masama svojih fanova koji se, logično, onda u takvim delima masovne zabave prepoznaju – zarađuju i od poturanja reklama kojima povećavaju potrošnju svakojakih roba, luksuznih zala i dobara. Pun krug je, dakle, zatvoren.

Izrabljivane i tlačene ljudske duše, optužene su za nazadnost, primitivizam, nesnalažljivost i glupost jer jedino tako – ideološka obmana da "svakome pripada shodno količini uloženog truda, pa, prema tome, živimo u pravednom društvu" – ima nekog smisla. Očigledni oskudica ili umor, propušteni kroz neoliberalnu ideološku optiku, nisu više znaci poštenog rada, već nesnalažljivosti ili nedostatka umnih i voljnih kapaciteta.

Zbog klase kojoj pripadaju, unapred su osujećeni u svakom aspektu svog društvenog postojanja – a ponajviše oko pitanja inteligencije; ovi, zapravo – genijalci opstanka, prepuni su ožiljaka od neprestanih i ničim skrivljenih osuda, i na te ožiljke su vremenom postali ponosni. Borba celoživotnog uveravanja da su i oni ljudska bića čistih motiva i namera, pokazuje svoje jasne znake u načinu njihovog govora ili koračanja. Njihov gnev, niko i ništa više ne može psiho-politički (zlo)upotrebiti: jedini stvarni izazov koji im preostaje, jesu, naposletku, njihova duhovna prostranstva i podvizi preobrazbe društvenih užasa kojima su izlagani – u svojevrsnu, praktično neizrecivu vrlinu duha koja se upražnjava u iskustvu najčistije intimnosti.

Ako išta u Srbiji danas postoji, postoji taj duhovni svet genijalaca opstanka koji im je (napokon) nemoguće ukrasti i taj svet tiče se samo njih.

U čast tog sveta!