Jozef Dinuar u svojoj knjizi "Umetnost ćutanja" navodi deset stilova ćutanja, i oni su, redom:
1) Razborito ćutanje (razborit čovek zna kada treba ćutati),
2) Neprirodno ćutanje (koristimo ga lukavo da bismo zbunili druge i prikrili svoje naume),
3) Popustljivo ćutanje (da ne bismo razjarili jačeg i upali u nevolje),
4) Podrugljivo ćutanje (kritika i ironična distanca spram napadno glupog govorljivca),
5) Duhovno ćutanje (odlikuje duhovnu širinu i prisustvo uma i duha; tihovanje),
6) Glupo ćutanje (prikazuje duhovnu otupelost),
7) Odobravajuće ćutanje (radosno ćutanje iz saglasnosti),
8) Prezrivo ćutanje (pokazuje omalovažavanje i hladnoću),
9) Ćudljivo ćutanje (kod ljudi kojima je temperament određujuć) i
10) Političko ćutanje (ćutanje razboritog čoveka koji se kontroliše, ponaša oprezno, koji nije uvek otvoren, koji ne izgovara sve što pomisli... koji ne odgovara uvek jasno ali time, ipak, ne ugrožava prava istine).
Nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, koja je ubila petnaestoro ljudi a dvoje još ostavila u borbi za život, sve nas je najpre snašao sablasni muk koji se unazad mesec i po dana – uspešno i bezuspešno – preobražavao u razna (bolna i druga) ćutanja, pa u počasne i demonstrativne tišine, ali i u želju da se jasnim i tačnim rečima koje će odgovornima na vlasti upućivati mase rešenih da svojim telima stoje iza zahteva – istera na videlo dana ljudski faktor, konkretan krivac, onaj koji, najverovatnije usled brzopletosti svojstvene arogantnim neznalicama koje misle da je svaki isplativ javašluk i opravdan po sebi – time što je isplativ, nije stigao da se pobrine za najvažnije: dobrobit i bezbednost ljudi zatečenih pod javnim svodovima i u javnim zdanjima.
Mladi, stari, empatični, oni koji su bez reči od bola ali i oni vulgarno nametljivi politikanti (na obe – samo naizgled – suprotstavljene strane) – oni koji bi da politizuju tuđu tugu i gnev svojom neprirodnom ćutnjom (2) o takvim svojim motivima, za koju (ćutnju) znaju da ju je lako pogrešno poistovetiti sa tišinom iz poštovanja prema stradalima pa tako – što je svima nama drugačije zaćutalim očigledno i jasno – neprirodno i ćute, oni koji poznaju nekog nastradalog ili nekog bliskog nastradalima, oni koji ne poznaju više ni sebe same usled nemislive tragedije koja nam se desila, tragedije koja je takva da je lako zamislivo da je mogla da se desi svakom, a onim nevinima – nažalost najpre; oni koji bi da kriknu i briznu, jer se osećaju krivim iako ničim realno nisu skrivili taj pad: svi smo na relativno sličan način najpre zanemeli, zatečeni užasom, zatim zaćutali svako na svoj način, utišinali se, zajednički – na raskrsnicama gradskih ulica demonstrativno, svakog dana u pet do dvanaest ili po svojim sobama – nasamo, i sada svi uporno tražimo tačne reči za ono što (nam) se desilo i nekog s kim bismo te reči razmenili s nadom da nas one na nešto ispravno buduće obavezuju.
Na krivičnu odgovornost krivaca – još uvek čekamo.
Prave reči
Potraga za rečima o zajedničkim, društvenim katastrofama koje su nas snašle i budućim, povoljnim ishodima naših suživota kojima, logično, svi stremimo – srce je onoga što se smatra politikom u pravom smislu.
Iskrena potraga za pravim rečima i nesaglasnosti oko toga koje reči više odgovaraju istini, ono je što rađa podele – a podele su dominantan način naših suživota koji su uvek i konfliktni upravo jer je često nemoguće usaglasiti se oko toga šta nam je u zajedničkom interesu.
Mladost je, međutim, prva ustala jer je mladost takva: istinoljubiva, saosećajna i pravdoljubiva, plahovita i nestrpljiva u svojim plemenitim zanosima. Ostali koji to nažalost više nismo, uzdamo se u to da nam je iščezla takva mladost za sobom ostavila kao utehu – kako one razborite (1) tako i one suvisle, političke (2) sposobnosti da na kratko zaćutimo – kako bismo bolje razumeli šta se to s našim društvom dešava i u čijem interesu.
Nije, dakle, svako ćutanje – odobravanje, i valjalo bi zauvek raskrstiti s tim namerno glupim svođenjem za koje smo primorani da ga ispovedamo kao najveću istinu, kako ne bismo bili optuženi da smo saučesnici nepočinstava s kojima objektivno nemamo veze.
Preko noći, naprečac, naša s pravom razjarena i željna pravde omladina, studenti mahom, postala je nadsvedena nekakvim sumnjivo brzo osmišljenim simbolima: bedževima (crvenim/krvavim otvorenim dlanovima) koji im/nam stižu sa zabrinjavajućih adresa, i koji su, ispostavlja se, odavno već spremni, o čemu je podrobnije pisao Nikola Vrzić.
Opšta otimačina iskrenih emocija i premetačina njihovog značenja sa mesta realne empatije na mesto politikantske zloupotrebe tih emocija koja se odvija upravo u tom nadsvođenju upražnjavanog i demonstrativnog pravdoljublja na simbole koje će svojim bedževima – zatim – isticati svoje političke karijere radi, konkretni i već prepoznatljivi (stoga – i ogavni) pretendenti na političke funkcije, kako bi opšte nezadovoljstvo prelili u svrhu ličnog, političkog cilja – glavni je i oproban modus političkog delovanja u uslovima predstavničke demokratije.
To su oni koji među poštenim ljudima koji odaju počast u tišini, neprirodno ćute (2), diskretno ističući bedževe koji treba da postanu simboli opšte borbe i koji, onda, daju legitimnost i značaj svakom budućem javnom govoru onoga koji se zaodene njima. On, tako, navodno, progovara u ime svih nas.
Pravde upravo zbog takvih volšebnih okolnosti i samonametnutih zastupnika koji izvode prve, sitne ali bitne, predizborne (simboličke) krađe – nigde i nikad i nema, i svi smo baš zbog tog njenog permanentnog odsustva – spremni da izginemo u večnoj potrazi za njom koju nikad u takvim uslovima nećemo naći. To je večni paradoks politike i nemoguće ga je izbeći, a zahtevno ga je i promišljati.
Aporije politike i konflikti
Aporija koja ilustruje sve ovo o čemu pišem, desila se baš pre neki dan. Jedan od već prepoznatljivih bedžlija, aspirant na pozicije budućeg odlučivanja o našim sudbinama, zaputio se pred JKP Novog Sada, rešen, besan i naoštren da nađe četvoricu zaposlenih koji su najpre svojim luksuznim automobilima a zatim i fizički naleteli na okupljene ljude koji su u tišini odavali počast stradalima.
U samom obračunu na raskrsnici, istakao se po hrabrosti mladić koji je nasred ulice u polugu uhvatio "batinaša", stajući u odbranu jednog od demonstranata na kog su se ciljno zaleteli. Kad se sve raščistilo, ustao je i razočarano rekao: "Pedesetoro nas je a niko da priđe", na šta je dobio očekivano glup odgovor nekog iz mase: "Ne treba nasedati na provokacije."
Čovek je dakle, doslovno, ležao na asfaltu držeći u poluzi onesposobljenog nasilnika, i tako se izložio da ga ostala trojica napadača bukvalno – gaze, dok su njegovi "saborci", uz par izuzetaka koji su pokušali nekako da mu pripomognu odgurivanjem ovih prilično konsolidovanih napadača – iskreno verovali da "ne treba nasedati na provokacije". Odmah nakon, profesionalni sakupljači simboličkog kajmaka – bedžlije, otišli su na adresu JKP da se požale i zatraže odgovorne. Tamo, međutim, iskrsava istinski paradoks takve politike.
Naoružani bedževima i moralnom superiornošću dvostrukih "žrtvi" – samodoživljavaju se kao oni koji ustaju u ime nastradalih i sada u ime onih koje su tukli batinaši na raskrsnici – na vratima JKP nailaze na jednog od članova porodice koja je nastradala u padu nadstrešnice.
Nakon svih fraza: "Tražimo odgovorne", "Napadnuti smo maločas", usledio je jasnom emocijom intoniran odgovor s one strane ograde: "Ja sam iz porodice poginulih, moji su poginuli." Usledilo je, logično, popustljivo ćutanje (3) bedžlije i pratnje, uzmicanje, kako se bes istinski ganutih ne bi razjario i otvorio prostor za nove, stvarne nevolje, a možda i iz istinske duhovne ćutljivosti (5), koja se – nadam se – na trenutak kod njih javila onda kada se paradoks politikantskog zastupništva ukazao u svoj svojoj snazi.
Stati na rep arogantnim neznalicama
Na naša istinska saosećanja sa porodicama stradalih pušteni su, dakle, razni faktori koji bi da ta društvene okolnosti – zloupotrebe i obezvrede. Politikanti i simbolički profiteri kojima su bedževi već bili spremni, s jedne strane, i "sitno-sopstvenički" nasilnici, ljubi-brat-kvazi-patriote, koji idu i pilje u oči studentima koji hrabro umeju prezrivo da oćute (8) na takve ispade i provokacije.
Ispade za koje nas se sili da samoobmanjivački verujemo kako su oni posledica toga što ovi nasilnici zapravo užasno dobro kapiraju nezgodne spoljno-političke okolnosti u kojima se nalazi Srbija pa ne žele njenu i ovako poljuljanu suverenost – dodatno da ugrožavamo raznim protestima i šetnjama.
Neće biti.
Jedino što može povratiti elementarno poverenje u društvo jeste krivična odgovornost svih odgovornih za nesreće i trajno stajanje na rep arogantnim neznalicama koje bi da nas zatoče u svoj lavirint bez izlaza, koje bi da nas zatvore u svoja nabrzaka sklepana i nebezbedna zdanja i još gore – svoje uske, lakome duhove da proglase za jedinu meru svih stvari.