Linč, Jugoslavija, Tvin Piks i atomka

"Neki ljudi otvaraju prozore na kućama, a ja volim unutrašnjost - nije me briga za prozore", u jednom razgovoru istakao je Dejvid Linč. U (auto)biografiji "Soba za snove", od važnih eksterijera za svoj umetnički univerzum Linč ipak navodi - prostranstvo šuma.

"(...) Šume su zaista važne. One su ogroman deo priče. I tu je i Vatrogasac i tu je i žaba-moljac, potekao iz Jugoslavije.  Kada smo Džeki Fisk i ja bili u Evropi, seli smo na Orijent ekspres u Atini kako bismo se vratili za Pariz, dakle prolazimo kroz Jugoslaviju i stvarno je, stvarno mračno. U određenom trenutku, voz se zaustavio i tu nije bilo stanice, ali smo mogli da vidimo ljude kako silaze iz voza. Išli su do nekakvih platnenih šatri sa prigušenim svetlašcima, gde su pili ta obojena pića - ljubičasta, zelena, žuta, plava, crvena - a to je bila samo šećerna vodica. Kada sam izašao iz voza ugazio sam u tu mekanu prašinu koja je, čini se, bila dvadeset centimetara duboka i duvalo je, a iz zemlje su poiskakali ti ogromni noćni leptiri, kao žabe, i leteli su i izvrtali se i opet bi se vraćali dole. Dakle, to je bio žaba-moljac. Stvari se samo nekako pojave u svetu Tvin Piksa."

U "Tvin Piksu" žaba-moljac - "potekao iz Jugoslavije" - predstavlja otelovljeno, materijalizovano zlo. U osmoj epizodi treće, poslednje sezone, nakon što se žaba-moljac izlegao iz jajeta nastalog posle prve nuklearne test-eksplozije 16. jula 1945. godine, u čuvenom "Menhetn projektu", deset godina kasnije, on ulazi u usta mlađanoj devojčici koja se nalazi u blizini testnog područja - i koja je najverovatnije baš Sara Palmer, majka čuvene Lore Palmer čije ubistvo je osnovni zaplet čitave serije.

Ubica se ispostavlja da je njen otac, Leland Palmer koji je obuzet Bobom, natprirodnim, duhovno-parazitskim entitetom koji je kasnije upriličenje zla - prvobitno oličenog u pomenutoj letećoj žabi nastaloj nakon prvih testova nuklearnog oružja. Zlo je prema Linču, dakle, izum ljudske (urođene?) volje za moć, zarazno je, širi se, nastanjuje nas kroz telesnost naših duša i kroz uzajamnost naših tela putem kojih želimo da spajamo - i naše duše. Ako su nam duhovne volje udružene oko takvog cilja - zlo živi kroz nas koristeći naša tela za sopstvene svrhe.

Implicitna teza Dejvida Linča prisutna u trećoj sezoni "Tvin Piksa", teza o kojoj se dosta raspravljalo, jeste da je cepanjem atoma - pocepano i vreme, i da ljudski svet nakon "izuma" nuklearnih fisija - radikalno i zauvek promenjen. Neki tumači "Tvin Piksa", ubedljivim argumentima poentu još više zaoštravaju tvrdeći da je njegova umetnička opomena sasvim očigledna: duhovi i razni (zli) entiteti prošlosti, navalili su na ljude, a čitav svet nastao nakon atomskog doba radikalno je promenjen otkrićem šokantnih moći koje je ljudski um stvorio prčkajući po jezgru atoma.

Da je svet radikalno promenjen, neupitna je istina, i za to ne postoji bolja ilustracija od one Fon Nojmanove hladnoratovske, patološki racionalno osmišljene garancije za budući opstanak čovečanstva koja počiva na - po shvatanje ljudske prirode poražavajuće bednoj - maksimi: niko ne sme prvi upotrebiti atomsku bombu protiv nekog ko takođe poseduje atomsko naoružanje, jer će to neminovno značiti i njegovo sopstveno uništenje; čuvena Uzajamno-garantovano (samo)uništenje sentenca, jeste jedini horizont svih mogućih političkih odnosa takozvanih velikih sila - do dana današnjeg.

Mi koji nismo obezbeđeni takvim moćima, nismo sračunati kao relevantan svetsko-politički subjekt i možemo samo da se nadamo kolateralnim koristima ili da strahujemo od neskrivljenih šteta.

O svetu koji počiva na neprestanom strahu od samouništenja i koji na takvom strahu - bazira svaku moguću "racionalnost odlučivanja" - Linč je "Tvin Piksom" napravio svoj izuzetan umetnički komentar. U naizgled idiličnoj varošici, u šumi je portal "Crna loža" kroz koji ulaze nečiste sile u ovaj svet. Ta ideja mu je pala na pamet na pauzi, u proputovanju kroz Jugoslaviju, negde na jugu Srbije otprilike, kuda je i išla pruga tadašnjeg "Orijent ekspresa".

Uzajamna jasna veza moći umetnosti, metafizike i jakih unutar-atomskih sila, ovde se, međutim, ne završava.

Triniti test ili (Sveto) Trojstvo na američki način

Robert Openhajmer je ovaj nuklearni test-projekat na koji Linč jasno referiše u trećoj sezoni "Tvin Piksa" (čime zaokružuje priču koja je trajala punih dvadeset i pet godina) i koji sasvim ispravno označava kao početak nove, radikalne, metafizičke faze zla u čovečanstvu, odlučio da nazove Triniti, po pesmi Džona Dona (1572-1631): Slomi mi srce, Trojstvo Sveto. Konkretna pesma u mom relativno slobodnom prevodu za potrebe ovog teksta, glasi:

Slomi mi srce, Trojstvo Sveto

Slomi mi srce, Trojstvo Sveto

Jer ti kucaš, dišeš, sijaš -

tražeći da me obnoviš;

Da bih ustao i stajao, obori me

i silom savij da puknem, uništi i spali,

i učini me novim.

Ja sam poput grada zaposednutog drugima,

Trudim se da te primim, ali ne mogu;

Razum, tvoj izaslanik u meni, trebalo bi da me brani,

Al’ zarobljen je sobom, slab, i izdaje me.

Ipak te volim, čeznem da budem voljen,

Al’ veren sam tvom neprijatelju.

Razvedi me od njega, razveži, il’ preseci taj čvor u meni,

Uzmi me sebi, zarobi, jer ja,

Osim ako me ne porobiš, nikada neću biti slobodan,

Niti nevin, dok me silovitom ljubavlju ne uništiš.

A kada je ugledao prvu "pečurku" probne eksplozije koja je značila da je nepojmljivo velika destruktivna sila uspešno oslobođena iz prirode, Openhajmer je svoj naučnički doprinos čovečanstvu dodatno osmislio citatom iz Bhagavad Gite: "Sada sam postao smrt, uništitelj sveta", tešeći se neminovnošću sila prirode koja sebe uništava da bi sebe opet stvarala, u čemu je on svoj umni udeo video kao uzgredan i neminovan.

Umetničko i duhovno oko Dejvida Linča, zagledano je bilo samo u ovakve neumoljive (ne)ljudske sile. Ostvarenjem "Tvin Piks", diskretno je ukazao i na "naše" skromno mesto u njegovom nadahnuću koje je imalo svetske konsekvence. Koliko je prašina sa juga Srbije kriva za ono što je Linč video u njoj, ostaje enigma.

Iskusniji ljubitelji njegovog dela, međutim, kažu da je čitava Jugoslavija pomno odgonetala ko je ubio Loru Palmer, tik uoči razaranja koje će je snaći: iznutra i spolja, sasvim po logici nečistih sila.

Njegov glas dodavao je nijansu nadnaravnog svemu o čemu je on kao svedok saopštavao. Ne postoji običan svet ako gledamo linčovskom optikom oko sebe. Sve je sablazno, seksualno ili somnabulno, a spokoj nije vredan zapažanja. Internet tvrdi da njegov prepoznatljiv glas već odjekuje Crnom rupom, negde u beskonačnosti "horizonta događaja". Tamo je misteriozni, sveznajući narator opet. Čitava epoha koju je on sobom i svojim delom predstavljao - napokon je ovekovečena i okončana. U kolektivnom sećanju mali je zapis njegovih osmeha: imao je izraz lica kao da je neprestano zagledan u užase dvadesetog veka koji se tek sa njegovom smrću - zaista završava.

Ispravno je znao: svi smo još uvek zblanuti intenzitetom sila prirode koje smo oslobodili silama koje nismo znali da su u nama. Glas razuma - rana na našim dušama - bespovratno ustanovljava svoju svetsku prevlast i sva "nejasnost" Linčove poetike, bila je tek upozorenje na skrivene razloge iza onog "razumnog".

Dejvid Linč je poslednja žrtva eksplozije atomske bombe koju smo izumeli logikom na kojoj počiva i ova monstruozna java na koju smo primorani. Veselije teme, ostavio je drugima. Ne mogu ni da zamislim kakav počinak ide uz onakav duh.