Negde je "sevnulo", a nije Diogen

Prva, laička, iskrena, nevina, naivna i već pomalo cinična, opšta predstava o filozofu i filozofiji jeste ona o Diogenu Kiniku, filozofu "psu", nastanjenom u buretu, u dronjke odevenom, koji je - takvim sobom - podrivao i provocirao društvene konvencije svog vremena, odustavši od pridržavanja svih naloženih normi življenja i opštenja. Poneko "upućeniji" pomisli odmah i na čuveni mit o Diogenovoj masturbaciji u javnosti, koji u tom buretu, okružen psima, blagim pa intenzivnim trljanjem intimnih zona posvedočava o još jednoj činjenici od koje, voljama i umom, otkad raspolažemo samosvešću - uzalud bežimo; činjenici da je čovek samo takva ljudska životinja i da mu nema pomoći pred naletima njegove animalne prirode.

Današnje mnjenje o filozofu - mni da je u pitanju jedan besprizorni, pažnje željan masturbator, voljan da živi mimo pravila, ali tako da drugima nabija na nos njihovu spremnost da se istim tim pravilima priklanjaju. Ko izmišlja zapletene i delikatne svojinske odnose, samo da bi negde imao, skriven od očiju javnosti, priliku da u privatnosti svoja (!) četiri zida, upražnjava intimne radnje - budala je; to svetina misli da prosečan filozof - misli, i onda sasvim nasumični primerci iz te svetine, nekog ko se izlane pa im se poveri o svom interesovanju za filozofske teme, spopadnu sa podozrivim i zajedljivim "retoričkim" pitanjem: "Ti si ko onaj što je živeo i drk...o u buretu?".

Pitanje je zapravo veoma indikativno, i upućeno mi je nemali broj puta. Jasno sam svaki put razaznavao da motivi za njegovo formulisanje i postavljanje jesu kombinacija dve neosvešćene emocije kod "radoznalog" sagovornika: emocije prezira i zavisti prema bilo kome ko se odvažio da ne ispoveda obavezna uprošćavanja, nakaradna poopštavanja koja samo stvaraju povoljne uslove za neprestano kruženje klišea na razne teme, i jednoumnih, napadnih stavova čija mera napadnosti jeste korelativna - stepenu nepromišljenosti. Poenta takvih "razmena" nije u bilo kakvoj razmeni, nego u napadnoj saglasnosti; crno-belo ili nikako, a ko okleva da pristane na ponuđene opcije: kukavički je, javni "drkoš" koji "muti vodu" i "previše filozofira" kako bi izbegao da bude svrstan u neki od tabora, jer je izjašnjavanje o pripadnost nekom od tabora - jedina poenta svakog opštenja.

Diogen je, ipak, svojom filozofijom i načinom njenog ispovedanja hteo nešto savim drugo; skandaloznim stilom života, naumio je da upriliči jasno očitovanje istine svojih životno-filozofskih načela. Ono kako je živeo, stil života kojim se opredelio da živi - saopštavalo je više istine od bilo čega što bi mogao da o sebi i (svojoj - a opštoj) istini - prenese putem reči.

Čovekova priroda je animalna a najveći moćnik tog vremena - Aleksandar Veliki - sve što može da učini za Diogena, prema čuvenoj anegdoti: jeste da mu ne zaklanja sunce. Istina saopštena na taj način, upućena moćniku - podrazumevala je hrabrost, pre svega, i svojevrsnu "opkladu" da moćnik i sam ima minimalne sklonosti ka filozofiji. Autentična hrabrost, dakle, bila je neupitna odlika antičkih filozofa i kinika.

Današnji cinizam, društvene mreže i iznenadna fotografija jednog falusa

Današnji cinizam, slab i nikakav naslednik izvornog kinizma, nad nevinima vrši se mahom na društvenim mrežama. Ako je kinizam nekada bio način da se svojim životom posvedoči o istini - današnji cinici svojim društveno-mrežnim angažmanom neprestano svedoče o odsustvu svake istine za koju bi vredelo živeti i kojoj bi bilo vredno - načinom svog života svedočiti.

Oko odsustva svake istine, oni se društveno-mrežno "okupljaju", usaglašavaju i raduju, onoliko koliko im snage i kvaliteti njihovih cinizmom nagriženih volja to dopuštaju.

Oni ljubomorno nasrću na svakog ko nastoji da stvori nekakvu "idejnu oazu", izrugivanjem stvarajući lažni konsenzus istomišljenika koji osim što su jednoumni, nikakvim istinskim interesom za istinom ne raspolažu.

Filozof Peter Sloterdijk, upravo na temelju razlikovanja antičkog kinizma i današnjeg cinizma, piše o savremenom čoveku koji je usiljeno ravnodušan u vlastitom idejnom beznađu, osuđen na cinizam kao jedini vid (iluzije) otpora mučnoj besmislenosti života u svetu lišenom svakog idejnog ukotvljenja. Iako ne veruje u bilo kakvu ideju - savremeni, post-moderni čovek svoj život provodi rukovodeći se onim idejama koje "sistem" nudi i podrazumeva, uračunavajući mu, čak, i mogućnost da prema takvom sebi - stvori ciničnu distancu za koju će uobražavata da je izraz nekakve osobenosti. Odlika savremenog životnog stila, prema tome, jeste upravo život proveden kao život koji tek treba da počne zaista, što je ključna razlika u odnosu na antički, kinički životni stil koji je demonstrirao da život neprestano i očigledno - već jeste u punim svojim snagama.

Danas je neophodno toliko odvažnosti za život u skladu sa iskrenošću - koja se (iskrenost) uvek nepogrešivo oseća pri pomnom motrenju na kvalitet rada naše volje. Epoha cinizma čoveka izlaže strahu da ne ispadne: glup, naivan, lakoveran, ili - naprosto bespotrebno i banalno dobar. Odsustvo svake hrabrosti za istinom - očituje se kao "pametan oprez", a pouzdan znak tog odsustva jeste društveno-mrežni cinizam koji je zarazan, sveprisutan i opšti.

Pre nekih desetak godina, jedan filozofiji sklon pesnik, polupijan, okačio je fotografiju svog falusa na Fejsbuk "zid". U našoj maloj književnoj zajednici, još uvek se rado pominje taj čin, sa podrazumevanim neiskrenim gnušanjem. Fotografija je, promptno, "stvorila" nekolicinu agresivnih "feministkinja" koje su se odlučile na doživotnu zgađenost kao izraz svoje "istinoljubivosti". Mnogima je potrebno tako malo. Pesnik je razume se "kenselovan" naknadno - kad su se za takve emotivne udese kreirali pojmovi i opšte raspoloženje.

Antički čovek i njegov "Diogen", tog dana su na Fejsbuku - zauvek otišli na smetlište istorije. Za njima su ostale samo uvređene ljušture i gomila tipova bez vrlina srca, da nešto sude, dižu moralne panike i uobražavaju duhovitost.