Kulturni rat otvoreno bukti decenijama unazad.
Prvi protiv "druge Srbije" još od 1992. godine, kada se famozni "Beogradski krug" oglasio protiv ratnih zločina uopšte, a posebno ponosno – protiv srpskih zločina.
Memorandum SANU-a, iz 1986. godine, kojim se postavlja pitanje opstanka Srba na Kosovu i Metohiji, u zvaničnom (propagandnom) narativu istaknut je kao dovoljan razlog dramatičnog razaranja Jugoslavije koje će uslediti i koje je bilo neophodno, post festum, predstaviti kao spontan i neminovan proces "raspada" izazvan "velikosrpskom hegemonijom".
NATO agresija 1999. godine, otvoriće nove frontove u kulturnom ratu, za većinu "druge Srbije", to će biti samo zaslužena "intervencija" na koju ne treba obraćati pažnju. Retki su na toj strani bili dovoljno smeli da javno istupe i "intervenciju" proglase "agresijom", a taj rat – zločinačkim.
Jedna od najvećih američkih vojnih baza izgrađenih nakon Vijetnamskog rata van teritorija SAD, nikla je na Kosovu i Metohiji.
U kolektivnoj svesti trebalo je da zaživi narativ da je to sve "za naše dobro". Nakon teritorijalne, usledila je okupacija svesti i duha. Gomile novca uložene su u to da se poseju afekti tuge i krivice.
U ličnost poraženih, neophodno je bilo da se ugradi saglasnost sa svojom "neljudskom, zločinačkom prirodom" koja na svakom koraku mora da pokazuje spremnost na izvinjenje.
Pokoreni, okupirani i potčinjeni, apriori nose teret dokazivanja ispravnosti svih svojih motiva i namera. Nevinost im se ne sme pretpostaviti. Savest okupatora "radi" tako što od okupiranih traži izvinjenje za svoje okupatorske pretenzije.
Na posao uveravanja u neljudsku prirodu nas okupiranih, zadovoljeni novčano i društvenim priznanjem, pristale su mnoge "naše intelektualne zvezde".
Fiziognomske crte ponekih ljudi iz najnižih društvenih slojeva, izolovane i fokusirane kao jedan "očigledan" pokazatelj da nam svima i sa duhom nešto ne valja.
Bezubost, krezubost, nosatost, naruženost – postali su dovoljni "znaci" te naše izvitoperene prirode u koju nam nije ostalo ništa drugo nego da iskreno poverujemo da je takva.
"Ovo samo kod nas ima", "Ko zadnji izađe (iz Srbije), neka ugasi svetlo", "Kasnimo za svetom", "Smrdimo po autobusima", iskazi su koji su jedini garantovali nekakvu iluziju vlastite "izuzetnosti" onoga koji bi ih izgovarao. Takva, nesrećna samosvest, uvek je iziskivala "krezubog drugog" kroz kog bi se konstituisala kao posebna – kakva uobražava za sebe da jeste.
Armija neostvarenih rokera, večno željnih publike i svirki, osvojila je "intelektualnu" scenu. Jedina "igra u gradu" bila je posipanje pepelom za zločine i putem klasičnih medija odašiljanje emocije "radosnog prenemaganja" zbog toga što je tvoj usud taj da si se rodio u "nazadnoj, krezuboj Srbiji" umesto negde u belom (zapadnom) svetu za kojim jedino ti od svih drugih od kojih se tako upadljivo razlikuješ – ne kasniš.
A zatim je nastupila nova intelektualna moda, naizgled samo pošteno inteligentnija, a u svojoj suštini – sasvim perverzna.
Iz redova tih zgađenih svojim narodom kojem tek uzgred i silom slučaja pripadaju, izdvojili su se oni koji su kao objekat novih mržnji i frustracija uzeli svoje dojučerašnje saborce u izrugivanju "običnom" svetu.
Usledila je epizoda intenzivne i histerične egzotizacije "krezubih". Zastupanje prava na tuđu "bezubost", postala je nova "intelektualna" razlika koju je bilo neophodno kod sebe istaći. Privid da je u sada u pitanju poštenija, manje nesrećna samosvest - uspešno je zaživeo.
Načičkani po užem centru Beograda, drugo-srbijanti u novom ruhu, lažni konvertiti, nacionalno naglo hiper-osvešćeni, kao novu odlikovnu crtu svoje "pameti" počeli su da ističu svoje zalaganje za pravo "krezubih na krezubost".
Ova patvorena, lažna svest, način je na koji je drugosrbijanski narativ, lukavo, nastavio da opstajava uvek sa jednim jasnim ciljem: da se odnosi moći, okupacije i eksploatacije - nikad ne postave kao prioritetna tema.
Ne pitamo se o tome zašto naši ljudi nemaju adekvatnu socijalnu i zdravstvenu zaštitu, već, apsurdno, radom propagandne mašinerije, prinuđeni smo da branimo njihovo pravo na takav život, verujući kako time, "patriotski", njima taj život činimo lakšim.
Miljama daleko od svakog iskustva realnog siromaštva i materijalnih iznudica, daleko od prinuda na teške i iznurujuće fizičke poslove, glavni zastupnici prava na tuđu "bezubost" ("bezubost" koja nikad i nije bila samo pitanje "estetike zubnog niza", već uvek znak opšteg životnog blagostanja i zdravog interesa za tim blagostanjem zasnovanog na realnoj mogućnosti da se ono priušti), nastavili su lukavo da postoje među nama – maskirani sada u "klasno osvešćenu, nacionalnu inteligenciju".
Prepoznaćemo ih, međutim, po onoj staroj njihovoj duševnoj navadi: naprasnoj i nezasitoj potrebi da nam potanko objašnjavaju kako to mi zapravo živimo i zašto nismo zaslužili da nam bude bolje.
Koristoljubivi, nametljivi idiotizam, indikativan je način njihovog nastupanja. Zadovoljni i namireni, drugo-srbijanti ne žele, zapravo, nigde iz Srbije. Lagali su nas sve vreme.
Njihov je perverzni, jedini poslovni interes – da ovde neprestano gase svetla, mute vodu i histerično nameću lažne teme.