Tramp u svom govoru na inauguraciji pompezno izjavljuje: od sad (opet) postoje samo dva pola – muški i ženski. Višedecenijski teror političke korektnosti i povodom famoznih "rodnih uloga", naizgled prestaje.
Veštačka inteligencija i moć kvantnog računara, nova je glavna tema u gradu. Pol kao biološka kategorija, rod kao društvena, Trampa mogu da ne interesuju.
Poštenom čoveku dođe da se usudi i pomisli kako je sve lepo smišljeno, deceniju po deceniju. Sad ih izluđuj rodovima, sad polovima, sad ženskim, sad muškim pitanjem, sad ratom u jeziku na te teme, pravima da se transferuješ rodno, obavezama da druge ohrabriš da se transferuju, pa tamo negde 2025. godine kad onu "staru i prezrenu normalnost" iznova proglasiš za zdravorazumsku – "dimna zavesa" lažnih tema će obezbediti uslove da se neopaženo popljačkaju preostali resursi po svetu i osmisli agenda za naredne decenije i naredne pljačke.
Glavni u promociji "tačnih odgovora" na lažne teme naravno da su holivudski glumci.
Istaknuta Šerliz Teron istaknuto usvaja tamnoputog dečaka koji onda pod uticajem njenog samohranog majčinstva, "samostalno" postaje naglo zainteresovan da promeni svoj pol, čemu ona velikodušno izlazi u susret. Novi statusni simbol među tamošnjim duhovno i idejno pogubljenim, postaje usvojeno afro-dete koje pokazuje znake rodnih konfuzija, euforija i disforija.
Ne može se ne zaključiti da nije tako. Posebno ako se uzme u obzir činjenica da deca Demokratske Republike Kongo rade u rudnicima, pod uslovima nezamislive eksploatacije od strane američkih korporacija, kako bi iskopali kobalt koji je neizostavan u proizvodnji litijum-jonskih uređaja koje koristimo i za to da se njima fotografišemo kako bi drugima nalik sebi od kojih na silu želimo da se razlikujemo, fotografijama društveno-mrežno pokazali sa koliko mi to moralnih "vrlina" raspolažemo.
Sopstvene vrline komuniciraju tako, samo oni kojima svakovrsne vrline upadljivo nedostaju i koji su ponekad čak i polusvesni te činjenice.
Prva zloupotreba afričke dece, dakle, jeste u toj prinudi iskopavanje vrednih metala, eksploataciji njihovog rada. Druga zloupotreba, jeste nevidljiva, lukavija prinuda da baš tamnoputa (usvojena?) deca naizgled autonomno komuniciraju želje tipične za pakao liberalnog života ("eminentnih") odraslih Amerike.
Svako ko je iole psihološki opismenjen, zna da autonomnost želje – ne postoji. Posebno je teško poverovati da su želje petogodišnje dece u vezi sa svojim telom, izraz nekakve njihove rodne suštine.
Realnije, međutim, jeste to da je samohrana majka, glumica, i sama žrtva aktuelnih rodnih propagandi i da je kao takva, nevidljivim pedagogijama podstakla svoje dete da "slobodno" iskaže – opšte-poželjno stanovište u vezi sa telom i rodom. Takvo dete postaje ne samo (majčin) znak toga da se ima dovoljno novca koji je neophodan za rodne preobražaje, već i da se raspolaže svojevrsnom aktuelnom, poželjnom i napadnom "vrlinom" i "emancipovanošću".
Lažni oslobodilac, novi režim rada
Teror političke korektnosti, nametnuo je to da svi moramo izmisliti nešto što nas vređa, kako bismo stekli pravo na "smislen" govor. Olaka uvredljivost je "vrlina" naših dana. Tako je nova neprihvatljiva uvreda za tamošnji svet postalo famozno "dednejmovanje".
Ako nekog ko je promenio pol i rod, makar iz nehata osloviš imenom koje je nosio u periodu pređašnjeg roda svog tela, ti ga time vređaš, omalovažavaš i ponižavaš, dovodeći u pitanje racionalnost i smislenost njegovih odluka u vezi sa telom. Uvređeni zatim počne sa žalbama na društvenim mrežama, i eto tebe blizu mogućnosti da ostaneš bez posla u sferi "kreative" koja je uvek i posao s (prihvatljivim) rečima.
U sferu fizičkog rada bio je proterivan svako ko nije ispovedao razne polit-korektne obzire na svakom koraku. Ako je dojučerašnji Majkl, sada postao na primer gospođica Ešli, onda svako ko želi da – nekad njega a sad nju – konkretno oslovi, dozove ili pomene – mora glavninu svojih mentalnih snaga da upravi na to da ne pogreši u imenovanju, a ne na bilo šta drugo što možda smisleno želi da kaže povodom bilo čega ili koga.
Govor je tako postao moguć samo kao način demonstriranja uspelog ovladavanja raznim polit-korektnim lozinkama ili kao žalba da neko drugi nije uspešno ovladao lozinkama, i kao laž da nas to boli više nego nas zapravo boli. Poražavajuće slično notornom Orvelovom "novogovoru".
Šale su prihvatljive samo ako nikog ne vređaju, iako je glavna poenta svake šale – da je neko uvređen. A bilo je to vreme intenzivnog promovisanja raznih kvazi-sloboda, psiho-seksualno-rodnih prevashodno. To potvrđuje samo onu staru da ono na čemu se mahnito insistira da je slučaj, zapravo nigde nije na snazi.
A sada kada nam je sa tog istog mesta, dalekog i divnog Zapada stigao jedan Maskov "utešni" pozdrav upravo sa Trampove inauguracije, koji promišljeno podseća na otpozdrav Hitleru, mi bismo valjda trebalo da osetimo olakšanje i pretpostavimo kako se nove stare slobode izražavanja napokon naziru.
A nešto smo malo skeptični, ipak. Ako ništa, taj kobalt neophodan za električna vozila i svemirsku industriju vađen je iz zemlje zna se čijim šakama i za čije interese. A zna se i čija je šapa na tim prirodnim bogatstvima. Pravo pitanje, međutim, glasi: Da li to (crnački) rad još uvek nekog tamo "oslobađa"?