Edvard Bernajs, otac propagande, jedan je od rodonačelnika (zlo)upotrebe glumačkog poziva i njihovih talenata, u najrazličitije komercijalne, političke i druge svrhe. Tridesetih godina prošlog veka Bernajs je imao tu privilegiju da, kao Frojdov nećak, iz "prve ruke" saznaje kakve to iracionalne sile upravljaju "ljudskim životinjama" i kako te sile koristiti za lične profite. Služeći se tim znanjima postigao je svima nama dobro poznate učinke: od podstrekivanja žena na konzumaciju cigareta, do skidanja s vlasti predsednika Gvatemale.
Formula iz današnje perspektive deluje prosto, jer je korišćena na svakom koraku: unajmiti popularnu i atraktivnu glumicu koja će usred javne manifestacije, iz podvezice izvući cigaretu, pripaliti je i uzviknuti: "Palimo baklje naših sloboda".
Prema poznatom psihološkom mehanizmu poistovećivanja, logikom mimetizma želje, sutradan već, dobili smo armiju ženskih potrošača cigareta. Skinuta je stigma sa žene konzumenta duvana, i od tada – zapaliti cigaretu značilo je samo jedno: umišljaj da si viđena kao "emancipovana". Amerikan Tobako i industrija duvana uopšte, imali su razlog da slave, a Bernajs je lako poverovao za sebe da je genije za odnose s javnošću, koji može štagod poželi sa "glupim masama", kako je voleo da zove mnoštvo kod kog je – nažalost uspešno i lako – proizvodio "objekte želje" kakve je hteo.
Simbol moći i statusa u društvu, po sličnoj propagandnoj logici, za muškarca postao je luksuzan automobil, takođe uz pomoć jeftinih psiholoških trikova poistovećivanja: naočit muškarac drumom juri u skupocenom automobilu, vozi i glumi da ide u pravcu svojih snova, oslobođen društvenih stega i svih obaveza prema drugima. Svi muški moramo poželeti da smo baš on, prema tome – nedostaje nam još samo skupocen automobil, nesnosna želja za njim već je proizvedena.
Sve narečeno, istorija je.
Lavirint, bez izlaza
Proizvodnja želja do dana današnjeg došla je do nezamislivog nivoa. Marketinške agencije ulažu silan trud i kreativne napore, kako bi isprovocirale to šta treba da želimo, a to nije ništa drugo nego proizvodnja jednog umišljaja da ćemo biti viđeni ka Neko, samo ako uspemo sebi da priuštimo sugerisana – baš njihova – "dobra". "Proizvodna potrošnje" se zasniva na trivijalnosti koja je sasvim učinkovita i neodoljivo podseća na realnost simpatičnog Cige iz vica koji se drugaru hvali pokazujući mu "svoju" luksuznu kuću, automobil i prelepu ženu koja je na terasi, da bi na pitanje ovog koji ga sluša, podozrevajući da je to sve ipak njegovo: "A ko je ovaj što ti ljubi ženu?", Ciga odgovorio: "Kako ko, pa to sam ja".
Želja da posedujemo, često je neosvešćena želja da nam drugi zavidi na svemu što imamo. Tek kad drugog uspemo da ubedimo u razne svoje kvalitete, ili da mu te kvalitete nekako nagovestimo, i sami lakše verujemo u vlastitu izuzetnost.
Ljudska samosvest funkcioniše tako, i tu smo uglavnom nemoćni: čovek je ono što misli da o njemu drugi misle. To je lavirint, bez izlaza. Nikada ne možemo pouzdano znati kao ko smo viđeni, međutim uvek moramo slati nekakve znake: svojim ponašanjima, svojim odelima svojim rečima. Signaliziramo svoje vrline i na to smo tragično osuđeni, bez mogućnosti da znamo da li ti naši znaci igde stižu i da li su ispravno protumačeni. Kjerkegor tvrdi da ogromne i uzaludne napore čovek ulaže u to da bude zagonetan drugima, ali da je tragična činjenica to da nikog i ne zanima da ga odgoneta.
Čuvena je sentenca: Čovek koji za sebe umišlja da je Napolen, lud je. Međutim, i sam Napoleon, koji za sebe veruje da je Napoleon, ludak je. Šta to znači? Prosto je – Napoleonom se postaje tek sa protokom vremena. Neophodna je istorijska distanca da bi se neko ispostavio kao Napoleon. Ili kao bilo ko.
Izluđeni raznim pritiscima na originalnost, usiljenim obavezama da budemo posebni, svoji, da budemo Neko, svi smo neprestano u ulogama osoba za koje priželjkujemo da jesmo.
"Istorijske veličine"
Posedovanje luksuznih dobara na koje nas se primoravalo, i koje je gradilo naš imidž, više nije dovoljan znak izuzetnosti. Neophodno je imati pažljivo izgrađen personaliti. Prema tome, razni "osobenjakovići", "Napoleoni" i oni koji se tako osećaju, na svakom su ćošku. "Istorijske veličine" su neprestano među nama, a one najupornije, svoje postojanje i svoja razna (patološka) ubeđenja o sebi, čine sveprisutnim na medijima putem kojih nam velikodušno i rado demonstriraju lepeze svojih simptoma i udesa svojih ličnosti.
So na rane naših, medijiskim sadržajima onespokojenih svesti o sebi i društvu u kom živimo, opet sipa onaj soj ljudi kojem učešće u "Industriji zabave i Ega", predstavlja najslađi porok: glumci, ti istorijski gospodari floskula, tuđih reči i misli, večito zarobljeni u ulogama "hipertalentovanih sebe".
Ako su nas u jednom istorijskom trenutku, za novčane nadoknade, uspešno ubeđivali da moramo pušiti jer su cigarete "baklje naših sloboda" i odraz naše "emancipovanosti", za skoro sto godina usavršavanja svog ego-zanata, stvar je postala beznadežna: oni su i sami sebe ubedili da "znaju naš pravi put" jer su, eto, jedan Regan i jedan Brando, dokaz da je moguće biti u takvoj izuzetno povoljnoj okolnosti za svoju sujetu.
Ako su nam nekada sugerisali šta treba da trošimo i kojoj banci da verujemo u njen nehumano "povoljan" kredit, danas nas glasno i napadno ubeđuju da znaju kako treba da izgleda naš politički život.
Rastrzani poistovećivanjima sa Reganom i Brandom, a u konstantnoj obavezi prema svom egu koji im traži aplauze: pozornice i prilike vide na svakom koraku. Simpatije naroda i simboličke tekovine koje su pobrali ljupkim ulogama na malim ekranima ili po pozorištima, uoči političkih izbora ulažu u kampanje u kojima se silno trude da izgledaju kao da znaju šta govore, i kao da zaista i stoje iza izrečenog, kao da nisu tu zalutali zbog onih nasušnih im aplauza i pažnje.
Naravno, i zbog apanaže. Jer njihov i njima samima nesnosni talenat i jeste u tome da nas ubede u to da im verujemo da iza onog što govore, postoji minimum spremnosti, doslednosti i nekakve svesti o učincima izrečenog.
Očekivanje aplauza
A narod ko narod, i njemu se mučenom sve brka: čas je na predizbornom mitingu, u revolucionarnom afektu, kao sledbenik ovog kom radosno želi da veruje, čas na predstavi, kao publika, opijen i sam činjenicom da pred sobom gleda poznatu personu koja se celoživotno unosi u tuđe reči bez ikakvog stvarnog odnosa prema njihovom značenju.
Onog dana kad izborna kampanja prođe, nezavisno od rezultata, dobri naši glumci, samonametnute moralne i svakovrsne vertikale našeg društva, povlače se nazad u onaj svoj bezbedni i komforni identitet "hipertalentovanih, apolitičnih sebe", naprasno izlaze iz svoje "reganovske" faze, i društvenu realnost za koju su nas još juče ubeđivali da im je užasno važno da je promene nabolje zbog svih nas - opet žive kao idealnu: Sergej spokojno šetka psa, Laza uživa u pogledu iz bazena, dobro ostareo kao vino, Bjela emotivno odustaje od replike da je "grad malo i njegov" i vraća se u pouzdane rediteljske vode u kojima pliva ko pravi.
Jer zavisnicima o aplauzima, zaista, faktički i životno – i jeste svejedno. Prilika da im se upute neki novi aplauzi, sa prvom predstavom je tu. Serž je onomad umalo stradao u ulozi hipertalentovanog sebe po plažama Splita.
Kad si glumac, ceo svet je tvoja pozornica a svi ljudi: publika za tvoj i tebi samom nesnosni "talenat". Ipak, nesretni Serž završio je u kandžama hrvatskih vlasti koje su nad njim htele da pokažu kako su i koliko talentovane za sprovođenje zakona.
Jedan takav, ovima sličan, svirač klavira, kolega iz ukrajinske "Industrije ega i zabave", na svoju žalost, previše se zaplivao u tim nemirnim vodama politike.
Poistovetio se sa svojom ulogom u višku, i sad mu nema nazad.
I njega je ego naveo da u sebi, pogrešno, prepozna Napoleona.