Neguj mo srbski: "nepismeni" razmak koji nas zbližava

Prvi događaj u agresivnoj kampanji opismenjavanja i edukovanja "primitivne" srpske raje, bilo je "spuštanje" Beogradske filharmonije u "ozloglašenu" Ulicu Strahinjića Bana, na Dorćolu.

Ljubitelji harmonije iznebuha su se pojavili sa svojim instrumentima među 

sugrađanima koje su nasumice optužili za primitivizam i muzički neukus, nabrzaka odsvirali svoje nešto, razapeli transparent sa natpisom "Hvala što ne dolazite!" i nestali u svojoj samodovoljnosti i samobitnosti.

Ima tome više od deset godina. Sledeći podjednako promašen "emancipatorski" projekat usledio je ubrzo i odnosio se na jezik i pismenost. Nosio je naziv "Negujmo srpski jezik".

Čitavi gradovi bili su "ukrašeni" posterima poznatih ličnosti koje u pozama moralne izuzetnosti i superiornosti drže u rukama Rečnik srpskoga jezika, Matice srpske i koje nam velikodušno nude rešenja za česte pravopisne nedoumice.

Sveuzev – rešena pravopisna nedoumica ilustrovana javnim ličnostima koje ponosno drže rečnik – nosila je implicitnu poruku koja glasi: "Hvala vam što se nepismeni – mi nismo".

Protivrečnost koju na ovaj način poslata poruka izaziva nije mogla ostati neprimećena, i nekolicina ljudi na društvenim mrežama koje doživljavaju svoj istorijski procvat u to vreme – koristi zicer. Nastaje projekat Neguj mo srbski, kao pametan ironijski otklon onih ”primitivnih” na lažnu samodovoljnost onih koji bi da su viđeni kao jezička, muzička i druga elita.

Da kultura nije uobraženo izmišljanje sopstvene posebnosti i istančanosti koje uvek traži "primitivnog" drugog da se nad njim ispostavlja kao superiorno, dokazalo se još jednom. Upravo zbog toga, armija pristalica koju je stekla ova ironična stranica organski je rasla preko svake zamislive mere i ovaj bezmalo društveni pokret danas predstavlja jednu od glavnih tačaka na sub-kulturnoj mapi Srbije. Zajedno sa Dnevnom dozom prosečnog Srbende, Neguj mo srbski inteligentnije od većine aktera na "glavnoj" kulturnoj sceni, barata i poigrava se sa svim predrasudama i stereotipima koje imamo sami o sebi.

Tolika popularnost potcrtava nešto što bi svi trebalo da znamo ali nam zbog dominacije onih koji su se nametnuli da nam drsko i tupavo objašnjavaju šta je to kultura umesto da kulturu iznova izumevaju živeći je – nije dato. Kultura, naime, nikako nije u trivijalnom isticanju svojih   "talenata" i "naobrazbi" već je ona način našeg suživota u istorijskom trenutku koji nam je svima pripalo da ga živimo a koji je takav da svako od nas ne teži da ugrozi ovog drugog koji je takođe zauzet "jedenjem iz zajedničkog džaka soli" koji mora biti pojeden. U inat nepismeni, ovim razmakom na pogrešnom mestu okupljeno je više od pola miliona ljudi koji su usled dosadne dominacije elita koje to nisu – izuzev par pojedinaca koji su u tu ”pravopisnu” kampanju zalutali iz nehata – odlučili da oni budu ti koji će imati zaista duhovite ispade na vlastiti račun i živote savremene Srbije.

Kao kakvi moderni jezički reformatori koji progovaraju iz srca svog naroda, ovi negovatelji savremenog, govornog i živog srpskog – baš kao u vlažnom snu svakog prosečnog Srbende – uspešno su monetizovali svoju ideju i u preduzetničkoj areni u kojoj se svi trude da budu originalni dozlaboga prepisujući tuđe modele, s "pola gasa" ostvarili potpunu dominaciju idejom koja je nastala kao reakcija na nedovoljno promišljenu i zapravo logički "nepismenu" jezičku kampanju.

Žurke koje organizuju, neka su od najposećenijih javnih, zabavnih dešavanja na ovim prostorima. Ljudi odlaze na njih ne da bi glumili kako su pali s Marsa i zalutali u odveć zaostalu Srbiju (za koju zalutalost, paradoksalno, uvek im treba sve više "primitivnih Srba" da ih za to terete), već da bi lakše bili oni koji moraju, pa i žele da jesu.

Ironijski otklon spram svega ozbiljnog i dosadnog što bi navodno da opismenjuje a u stvari da dominira nad nekim – oličen je u namernoj nepismenosti i pisanju iznad objava onako kako zvuči da govoriš.

Nijansa ironije, zapravo, još je suptilnija: Neguj mo svoje objave ispisuje ne onako kako neko zaista govori, nego onako kako bi govorio neko ko želi da nervira "gospodu" koja je uobrazila da joj zbog relativne pismenosti, ostatak našeg sveta duguje doživotnu apanažu.

Odavno je Žan Žene, sitan lopov i veliki pisac, francuski pederčić oko čijih se kriminalnih nepočinstava, pozitivno za njega zauzela čitava intelektualna javnost nekad, na čelu sa Žan-Pol Sartrom, ispravno primetio: "Namerno postajem ono što me optužujete da jesam", i ta vrsta inaćenja najtipičniji je čin pobune onih nad kojima bi da se dominira: pismenošću, muzikalnošću, društveno-statusno ili bilo kako drugačije.

Takvo inaćenje prilično krasi sve aktere naše kulture u širem smislu i duboko je upisano u naš kulturni kod. Đoković se tom silom služi na svetskoj fiskulturnoj pozornici tako dobro i tako tačno da nas više od svega raduju ne njegove pobede, nego način njegovog pobeđivanja i njegove ”skromne dominacije” u kojima mu samo sa usana možemo čitati šta to on zapravo misli o tamošnjem svetu.

Deluje kao da Aca Seltik ili muzičar i pisac Marčelo (neka od lica narečene pravopisne kampanje), nemaju nikakve šanse protiv Darka Lazića, iznova rešenog za lude vožnje u nekom kabrioletu, ili Nikolić Tome koji toliko očigledno "bezinteresno" štrajkuje glađu (čest ilustrativni dvojac sa stranice Neguj mo) i to zaista nema veze sa nivoom naše primitivnosti, naprotiv.

U čemu je trik?

Dociranja koja se pozivaju na zdrav (pravopisni) razum tako da istovremeno govore kako je on (zdrav razum) samo ovima koji naočigled njime raspolažu naklonjen, naprosto nemaju prođu i nikoga ne zanimaju. Količina protivrečnosti i ludila u iskazu Darka Lazića kojim on tvrdi za sebe da ništa protivzakonito nije uradio prema saobraćaju i koji odlučuje da u želudac ugradi filter – kao da tu leži izvor svih njegovih iracionalnosti – naprosto je u značenjskom smislu intenzivnija i "punija" nego svako pozivanje na neku zapetu koje nam govori kako nam od njene pravilne upotrebe – život zavisi.

"Nepodudarnost" onoga što se poručuje i načina na koji se to nešto poručuje, glavna je tema i ono je što izaziva naše averzije ili naklonosti.

Kada mrtvi ozbiljni agituju oko jedne zapete, intelektualci i oni koji se tako osećaju, ne mogu računati ni na šta drugo nego na podozrenje, posebno ne onda kada kao konkurenciju za pažnju javnosti imaju jednog Srđana Đokovića s užarenim kuglama neprevaziđenog besa u očima još od dvehiljaditih, ili Nikolu Jokića koji na američkim terenima za košarku deluje mrzovoljno kao da je na njih poslat da odsluži kaznu za propuštene časove fizičkog u Somboru.

Drugim rečima, "nepodudarnost" poruke jednog Marčela koji sa bilborda iz nehata jasno pokazuje da ne zna da li mu je dobro ili loše zbog toga što postoje u našem društvu mnogi nepismeni, očigledna je i nezanimljiva u odnosu na "nepodudarnosti" u naporima Darka Lazića kojima bi da nas ubedi kako mu je savršeno. I to je ono što kod ljudi izaziva naklonost, oduševljenje i radosnu nevericu i na čemu se ekipa oko Neguj mo, "vozi" i "zavozava" tako da nam je svima jasno šta žele da nam kažu, za razliku od poruka onih "pismenih", čiji bi jedini posao trebalo da je to da jasno prenesu svoju poruku, i ni hiljadu Monika Beluči (jedno od lica kampanje) neće svojim autoritetom uspeti da zataška to da taj posao nije obavljen dobro, naprotiv – samo će potcrtati to koliko im ono što se želi postići, nije jasno kako se postiže. Jer – šta to Moniku kvalifikuje da nam drži lekcije o našem pravopisu?

S druge strane, Monikin kolega, Mima Karadžić sa "stomačnim selfi štapom" zatečen kraj nekog bazena, dosta je tačniji izraz svega onoga što glumac predstavlja u našoj kolektivnoj, kulturnoj svesti, i kao da su naspram te slike – uzaludni svi njegovi napori da nam se predstavi u zavidnoj fizičkoj kondiciji pred bokserskom vrećom. Nije mali talenat prepoznati baš to nepodudaranje između onoga što misliš da jesi i onoga što zapravo za društvo jesi, i istaći ga, što Ne govatelji srpskog, vrhunski rade svakome i što predstavlja zapravo oblik pismenosti kada je reč o komuniciranju uopšte.

Ovaj namerno "nepismen" razmak koji nas zbližava i ekipa koja se oko njega dobro zeza, ponavljajući nam onu staru da je poruka način (konzistentnosti) na koji se poruka šalje, odličan je primer toga šta kulturni kodovi u svojoj suštini jesu, a osim toga – čitav ovaj projekat podseća nas i na to da je "pismenost", vulgarno shvaćena, često utočište za razne hulje.