Najuvreženiji mit današnjice meritokratski je mit. On glasi: trud plus inteligencija daju uspeh. Njegove smo žrtve svi odreda, bilo da smo toga svesni ili ne. U granicama tog mita mislimo o sebi i drugima i donosimo važne životne odluke.
Prema Klodu Leviju Strosu, mit svoje poreklo ima u čovekovoj potrebi da sebi objasni razliku koju je teško objasniti: razliku između sveta ljudskih i sveta neljudskih životinja. Meritokratski mit, s druge strane, tu je da nam u svet ljudskih životinja uvede još jednu, suštinski ne tako neophodnu razliku: podelu na pametne ljude i one koje krasi nedostatak svetog faktora današnjice - i-kua (IQ), količnika inteligencije.
Da je priča oko inteligencije forsiran, propagandni mit a ne nekakva "objektivna realnost", odavno je već nagovešteno. Nedostaje još da minu manije i usiljena, propagandna verovanja neoliberalnog sveta - sveta koji napokon odumire! - pa da globalno osvestimo i tu činjenicu: razlike među nama mnoge su i ogromne, ali one nikako nisu suštinske na način na koji se mi kao ljudi razlikujemo od ostatka ne-ljudskih životinja. Najbolji argument tome u prilog, izneo je francuski filozof Žak Ransijer. Parafraza njegove misli glasi: Da su razlike među ljudima toliko velike i drastične - kao što mit o inteligenciji podrazumeva - one bi se već drugačije "manifestovale" i ne bi bilo neophodno da nas se u to neprestano ubeđuje, otprilike onako kao što nikoga nije neophodno posebno ubeđivati u kvalitativnu različitost "misli" čoveka i majmuna.
Mi, dakle, živimo u svetu prožetom propagandom o "inteligenciji", svetu prožetom implicitnim, sveprisutnim, globalnim, mitskim verovanjem u suštinske razlike među nama, upravo jer stvarni razlozi za verovanje da se baš toliko kao ljudska vrsta međusobno razlikujemo - ne postoje. Svrha takve propagande jasna je: ona služi da opravda užasno velike socio-ekonomske razlike među ljudima, koje uglavnom nastaju kao rezultat ne tako pametnih procesa sticanja i akumuliranja besmisleno velikog bogatstva od strane pojedinaca nauštrb mnoštva "običnih".
Naša "optika" kojom gledamo na svet, podešena je tako da neprestano oko sebe "prepoznajemo" ove nametnute, propagandne "istine". Toliko je "zdravorazumski" postalo misliti da postoje samo pametni i glupi ljudi, da je to "najočiglednija istina naših dana". Takvo je, po definiciji, dogmatsko verovanje i ono je zasnovano na slepom poverenju u nekakav naučni konsenzus koji je negde tamo, na mističnom mestu nauke u koju verujem, a koju ne poznajem - utvrdio da je "objektivna istina" to da: postoje samo manje-više pametni i odveć glupi ljudi.
Sledeći "pogrešan" korak u takvom "logičkom" kretanju kroz svet, takođe je nužan i imanentan logici mitskog stanovišta: upravo ja sam taj pametni - jer aktivno ispovedam veru (u svoj mit, za koji pogrešno mislim da je jedina istina i da je ona - ekskluzivno moja istina), a glupavi je neko Drugi. To je struktura mita koja mu omogućava njegov život u mišljenju i verovanju ljudi: svako se oseća uključenim i priznatim, i za to priznanje iziskuje konstituišućeg Drugog kog će nasumice optužiti da je on taj, za moje postojanje neophodan - glupan.
Korifeji ovog mitskog verovanja naših dana, njegove napadne apologete i promoteri, jesu notorni i dosadni u svojoj "bogomdanosti" da o svemu znaju sve: prosvećeni ateisti. Po samorazumevanju "najpametniji", oni često uprazno koketiraju sa (kvazi)naučnom mišlju, iznose opšta mesta iz fizike, tupavo se oglušujući o misterij sveta i postanka, zarad instant priznanja na društvenim mrežama ili uživo koja stiču tako što neprestano ponavljaju fraze o "objektivnoj realnosti" koja je, razume se, samo njima dato da bude spoznata kao "lišena bilo čega Božanskog".
U osnovi, njihova misao uglavnom ne dobacuje ni dotle da razlikuje jezičku i vanjezičku "realnost" i njihov međuodnos. Osnovno filozofsko pitanje: kako je moguće jezikom "zahvatati" objektivni svet i o njemu - smisleno komunicirati?, nešto je do čega svojevoljno ne dobacuju. Radosni ateizam koji propovedaju na svakom koraku, kao kakvi proroci tog "obaveznog neverovanja naših dana", uvek se izražava kroz narugivanje nekom izmišljenom "religioznom primitivcu". Religiozan čovek, po njima, veruje u strogog čikicu s bradom na nebesima, dok oni ispravno i samozadovoljno "poznaju" velike tajne kosmosa i Crnih rupa.
Pitanje religioznosti, međutim, onda kada je postavljeno u okviru jezika kojim komuniciramo kvalitete i intenzitete vlastitih doživljaja sveta, spada u domen antropologije religije, pre nego u domen paranaučnog, dogmatskog mišljenja današnjice koje ponavlja fraze o "objektivnom svetu" i njegovim neumoljivim zakonitostima. U tim okvirima, pitanje nije da li Bog (objektivno) postoji, nego šta to da Bog postoji ili ne - znači za naš ljudski život koji nam je ničim izazvano pripalo da provedemo svi zajedno na Zemlji? Tako pitanje religioznosti nasrpam zatupljujućeg, dogmatskog, ateističkog objašnjavanja o "naučnoj" objektivnosti koje ima najmanje veze sa bilo kakvom naučnošću - postaje istaknuto društveno-političko pitanje.
Religijski fanatizam čijem porastu svedočimo, često je samo prkosan odgovor na glupavu i sveprisutnu arogantnost "prosvećenih ateista" koji su - uglavnom a da to i ne znaju - najiskreniji uživaoci mitske slike sveta, i to onog najuvreženijeg mita koji nas tiho obavezuje da ga ispovedamo na svakom koraku: mita o meritokratiji. Pitanje potrebe ljudskih srca za postojanjem višeg Bića kojim bi se u nekakvom poretku smisla zasnovala misterija života, idiotski i tendenciozno predstavljeno je kao "primitivizam" od strane onih kojima život nije nikakva misterija, koja ne bi mogla biti "objašnjenja" zadovoljenjem taštine koje se postiže naivnim ubeđenjem i insistiranjem da ne samo da Bog izvesno ne postoji, nego da su svi oni koji u njega veruju - ljudska bića nižeg reda.