Srbija i Balkan
Hitlerova agresija: Dan kada je Jugoslavija ušla u rat | Dan uveče
U situaciji u kojoj su rane još bile sveže od okupacije tokom Prvog svetskog rata, koja je usložnjena i neprijateljskim okruženjem na Balkanu, racionalna odluka bila je osuđena na propast i dovela je do uvlačenja Jugoslavije u novi rat, smatraju istoričari Gulić i Radojković
Odluku da Kraljevina Jugoslavija pristupi Trojnom paktu, koja je potom dovela do puča, a onda i nemačkog bombardovanja i razaranja Beograda, knez Pavle Karađorević bio je primoran da donese zbog izuzetnih pritisaka nacističke Nemačke, saglasni su sagovornici televizije RT Balkan.
Istoričari dr Milan Gulić i dr Stefan Radojković, na godišnjicu napada Trećeg rajha na Jugoslaviju, u emisiji "Dan uveče" analizirali su period neposredno pre bombardovanja Beograda i poteze koji su do njega doveli.
U bombardovanju, koje je počelo u ranim jutarnjim časovima i koje je trajalo čitavog dana, u nemačkim udarima stradalo je preko 2.200 ljudi, dok je u vazdušnim borbama život izgubilo i 11 pilota.
"Odnosi Kraljevine Jugoslavije i nacističke Nemačke bile su vrlo intenzivni u godinama koje su prethodile uvlačenju Jugoslavije u Drugi svetski rat i tom napadu koji je počeo 6. aprila. Odvijali su se u vrlo intenzivnoj privrednoj razmeni, naročito dok je premijer bio Milan Stojadinović. Dve zemlje su imale komplementarne privrede", počeo je istoričar Milan Gulić.
"Jugoslavija je Nemačku snabdevala sirovinama pre, ali i kada je rat počeo, a Nemačka je Jugoslaviju snabdevala proizvodima svoje industrije. Problem je bio to što je Nemačka ekspanziona politika došla do jugoslovenskih granica", dodao je.
Povod je bio Martovski puč kojim je, zbog pristupanja Trojnom paktu, sa čela Kraljevine Jugoslavije svrgnuto tročlano kraljevsko namesništvo predvođeno knezom Pavlom Karađorđevićem.
"Uoči početka Drugog svetskog rata, Jugoslavija nema puno saveznika, saveznici su suviše daleko, a Nemačka je suviše blizu", objasnio je Stefan Radojković.
Kako kaže, odnos elita u to vreme najbolje se vidi iz memoarskih zapisa Vladimira Vauhnika, koji je bio ataše tadašnje ambasade Jugoslavije u Berlinu.
"On je rekao da među političkom i vojnom elitom, zapravo ima mnogo glava koje su vatrene, koje razmišljaju suviše emotivno, a ne racionalno. Znao je da prosto ima jedan korpus i oficira između ostalih, koji nisu želeli Trojni pakt, a sa druge strane nisu imali planove šta kad se odbije Trojni pakt. Tu baš misli na generale Mirkovića i Simovića, koji su suštinski izveli puč 27. marta", naveo je Radojković.
Gulić se nadovezao rečima da je poznato pod kolikim su pritiscima bili i knez Pavle, i kasnije premijer Dragiša Cvetković, i ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar Marković.
"Tome najbolje svedoči razgovor kneza Pavla i Adolfa Hitlera, u kojem je Hitler ubeđujući Pavla da prihvati pristupanje Trojnom paktu, rekao da će Vas za šest meseci vaš narod blagosiljati, na šta je Pavle uzvratio, što i sada znamo, rečima: 'Ako sada ovo potpišem, neću biti na vlasti ni šest dana'", podsetio je Bulić.
Nedugo posle 27. marta, usledilo je šestoaprilsko bombardovanje. Uništeno je 800 zgrada, teže oštećeno oko 2.000 objekata. Među najteže gubitke tokom napada na Beograd spada Narodna biblioteka Srbije, koja je u požaru nestala zajedno sa više od 350.000 knjiga. Razaranje Beograda nije bilo samo materijalno – ono je predstavljalo i udar na kulturu, identitet i pamćenje jednog naroda.
Radojković je otkrio da je Vauhnik izvestio da su u Trećem rajhu postojale dve struje uoči 25. a onda i 27. marta, koje su imale dva scenarija za Jugoslaviju.
"Pripadnici nacističke stranke, SS i Gestapo, oni su bili za rasparčavanje Jugoslavije odmah. Vojska, odnosno Vermaht, smatrao je da je Jugoslaviju trebalo pridobiti ako ne za Trojni pakt, onda da bude blizak saveznik i ekonomska jedinica, koja će zapravo omogućavati sirovine, da bi mogle da se vrše operacije na Istočnom frontu", kazao je.
Dodao je da je već tada bio isplaniran napad na Sovjetski savez.
"Odluka da se napadne Sovjetski savez je doneta na jesen 1940. godine i u tom smislu se računalo, da desni bok tog Istočnog fronta, gde se mislilo pre svega na Balkan i jugoistok, bude pacifikovan i neutralisan u najvećoj mogućoj meri, tako što će Mađarska i Rumunija pristupiti Trojnom paktu, a Jugoslavija ako ništa drugo biti barem neutralna i integrisana u ekonomsku sferu Trećeg rajha".
Gulić je podsetio da je Jugoslavija imala Nemačku na svojim granicama, sa članicama Trojnog pakta oko sebe, u veoma neprijateljskom okruženju i izuzetno teškom položaju, ali to nije bilo sve.
Istakao je i one unutrašnje probleme – hrvatsko pitanje, koje je stvaranjem banovine Hrvatske samo umireno, ali ne u potpunosti rešeno. Kako kaže, u takvim okolnostima treba razumeti zbog čega su se oni koji su tada vodili Kraljevinu Jugoslaviju odlučili da pristupe Trojnom paktu.
"To je probudilo kod ljudi bolno sećanje na okupaciju iz vremena Prvog svetskog rata. Treba podsetiti da je od okupacije prošlo tek nešto više od dve decenije. Rane su zaista bile sveže, antinemačko raspoloženje je bilo veoma izraženo", zaključio je dr Milan Gulić.
Live
