Vaskrs - praznik nad praznicima | Dan uveče

Svake godine, u jednom trenutku, ceo svet stane. Sveće se pale. Zvona odzvanjaju. I usred noći, usred tame koja je gusta i stvarna, čuje se jedan jedini glas: "Hristos vaskrse". I svetlost u čoveku, poveruje da smrt nije poslednja reč.

Čudo pravoslavlja: Blagodatni oganj sišao u Crkvu Svetog Groba u Jerusalimu (VIDEO)

Živimo u vremenu koje nas uči da budemo jaki, da ne plačemo, da idemo dalje. Algoritmi nam nude sreću na rate, a mi - iscrpljeni, usamljeni, izgubljeni u buci sopstvenih života - sve češće ne znamo ni ko smo, ni zašto smo ovde. A onda dođe Uskrs.

I kaže: postoji izlaz iz svakog groba. Jer Vaskrsenje nije samo događaj od pre dve hiljade godina, ono je obećanje. Dato svakom čoveku koji je ikada izgubio nekoga koga voli. Svakom ko je sedeo sam u mraku i pitao se da li je vredelo. Svakom ko je ponovio sebi - ja više ne mogu. Hristos nije vaskrsao samo iz kamenog groba - vaskrsao je iz svega što čoveka ubija iznutra.

Vaskrs nije samo praznik radosti, već i središnja tačka hrišćanske vere, jer bez tajne krsta nema ni tajne vaskrsenja. Govoreći o smislu najvećeg pravoslavnog praznika, prezviter i dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, dr Srboljub Ubiparipović u emisiji "Dan uveče" ističe da je reč o događaju koji temeljno određuje identitet svakog hrišćanina: Hristos strada, umire i vaskrsava ne kao simbol, već kao Bogočovek koji na sebe uzima ljudsku prirodu da bi čoveku otvorio put u večni život.

"Reč je o najvažnijem događaju u istoriji spasenja ljudskog roda, odnosno o najveličanstvenijem prazniku koji proslavljamo svečano u pravoslavnoj crkvi. Ako bismo pokušali na najsažetiji način da objasnimo šta prethodi tajni vaskrsenja Hristovog, jeste tajna krsta. To definiše identitet svakog pravoslavnog hrišćana i hrišćanke, odnosno da bez krsta nema ni vaskrsenja. Bogočovek, gospod naš Isus Hristos koji se ovaplotio od Duha svetoga i Marije Djeve dolazi na ovaj svet radi ljubavi. On dolazi istinski stvarno da umre radi nas ljudi, našeg spasenja, dolazi kao nevino jagnje koje nema greha, ali koje na sebe uzima celokupnu ljudsku prirodu u svojoj ličnosti i uspinje se ka gradu Jerusalimu, ka krstu kao znaku božanske ljubavi prema rodu ljudskom, celokupnoj tvorevini", ističe gost televizije RT Balkan.

Patrijarh služio liturgiju u Pećkoj patrijaršiji: Silazak u grob kao izraz ljubavi živog Boga

Ubiparipović naglašava da se upravo u Hristovom stradanju i smrti otkriva suština vaskršnje poruke. Krst, kaže, nije znak poraza, već mesto pobede nad smrću, grehom i propadljivošću. Vaskrsenje, u tom smislu, nije samo događaj iz sveštene istorije, nego temelj vere bez koga bi, kako podseća, sve ostalo bilo lišeno smisla.

"Bivajući razapet na krst, kao jagnje nevino, bez greha i mrlje, šireći ruke grli ceo svet i vasceli ljudski rod. I pošto istinski stvarno umire, ali smrću koja nije bila ispunjena truležnošću kao plod te smrti, dolazi vaskrsenje. To je pobeda nad smrću, nad grehom, nad đavolom, nad propadljivošću. Hristos je pokidao okove smrti, sišao krstom u had i proputio nam put u život večni. To je suštinska poruka vaskrsenja, temelj naše vere bez čega ništa ne bi imalo smisla i bez čega bi naša vera bila uzaludna", objašnjava Ubiparipović.

Govoreći o odnosu Boga i čoveka, podseća da hrišćanstvo donosi radikalnu novinu: Bog ne ostaje daleki sudija kome se prinose žrtve, već sam dolazi među ljude i žrtvuje sebe radi njihovog spasenja. Ta promena, kako ističe, ne tiče se samo verskog obreda, već samog načina postojanja čoveka u zajednici sa Bogom.

"Bog je došao među ljude, postao jedan od nas, postao savremen čoveku da bi čovek postao savečan Bogu. Dolazi da izmeni i unapredi odnos ljudskog roda sa trojičnim Bogom, ali ne ovoga puta kao što je to bilo u Starom zavetu, odnosu koji je bio zasnovan na prinošenju žrtava biljnog ili životinjskog porekla, nego dolazi sam da žrtvuje sebe radi nas ljudi i našeg spasenja, kako bi odnos između Boga i ljudskoga roda koji je bio narušen praroditeljskim grehom Adama i Eve. Dolazi da istinski strada, da bude razapet i da vaskrsne iz mrtvih i da ljudsku prirodu uzvede na tron nebeskog oca i na taj način nam podari jedan apsolutno drugačiji nivo postojanja u zajednici sa trojičnim Bogom", dodaje.

Naučnici došli do zapanjujućeg otkrića: Adam i Eva i Edenski vrt su zaista postojali

Ubiparipović ukazuje i da Hristova misija nije bila politička niti usmerena na ovozemaljsku vlast, već na suštinsku promenu ljudskog postojanja. Upravo zato, Hristos ruši društvene i moralne barijere svog vremena: prilazi onima koje je društvo odbacilo, razgovara sa grešnicima i pokazuje da Božja ljubav ne pravi razlike među ljudima.

"Nije reč o dolasku vladara koji u ovozemaljskom smislu želi da promeni situaciju u državnom, političkom planu, kulturološkom, ovde je reč o suštinskim, korenitim promenama na polju postojanja ljudskog roda. I spasitelj dolazi i na svakom koraku pokazuje da se menja odnos između Boga i ljudskog roda. U više navrata čini ono što je za judejsko društvo bilo neprihvatljivo - provodi vreme sa onima koji su bili prokaženi, koji nisu bili dostojni života - sa grešnicima, sa carinicima, sa bludnicima i za to biva optuživan. Ali on na to odgovara da je Bog došao među grešnike, a ne radi pravednika, odnosno radi svakog čoveka", ukazuje gost "Dana uveče".

Ubiparipović posebno podvlači univerzalnost te poruke.

Božja ljubav, kaže, ne meri ljudskim aršinima, ne deli na dostojne i nedostojne, već poziva sve u zajednicu. Zato je i Hristovo delo, iako istorijski vezano za jedan narod i jedno vreme, u suštini upućeno svakom čoveku.

"Logika ljubavi Božje i ljubavi ljudske je drugačija, postoje razlike. Kao što znamo, Bog jednako voli i one koji su dobri i one koji su rđavi, i kišu šalje i jednima i drugima. Dok bismo mi, shodno ljudskim slabostima i razumevanjima, pravili određene razlike. Ali upravo zbog toga što Bog bezrezervno ljubi, ljubavlju koja nije nama razumljiva, ali je sveobuhvatajuća, tom ljubavlju ljubi čoveka koji je kruna tvorevine, on dolazi radi svih. Zato poziva sve u zajednicu i zato je spasitelj svih, provodi vreme sa svim slojevima društvenim. Njegova poruka je univerzalna i ne tiče se samo judejskog roda, jer je iz tog roda i potekao, već se tiče celokupnog ljudskog roda i Bog ne pravi razlike među ljudima", pojašnjava Ubiparipović.

Kao snažan primer pokajanja i pada, izdvaja događaje Velike srede. Sa jedne strane, tu je žena grešnica koja svojim pokajanjem i ljubavlju pokazuje da niko nije unapred izgubljen. Sa druge, tu je Juda, koji i pored bliskosti sa Hristom pada u izdaju. Tako se, kaže, pred čovekom otkriva i nada i opomena.

"Tokom prethodne sedmice, na Veliku sredu smo imali dva interesantna primera koja govore o tome kako neko ko je neprihvatljiv u društvu može, prinoseći pokajanje Bogu, da zadobije carstvo nebesko. Istovremeno da onaj ko je u najbližem mučeničkom krugu može otpasti od spasitelja. Tu na prvom mestu mislim na ženu bludnicu koja prinosi skupoceno miro i mirom omiva noge Spasitelja i, svojom kosom i svojim suzama, zapravo priprema Spasitelja za pogreb. Spasitelj tada, želeći da pojasni zašto prihvata pokajanje jedne takve ličnosti, kaže da je ona veliku ljubav imala. Svako ko pristupa pokajanju, ko je spreman da otvori srce za Gospoda biva mu umnogome oprošteno. Nikada nije kasno za pokajanje, Jevanđelje je ispunjeno različitim primerima koji govore da je svaki čovek vredan spasenja i ljubavi Božje", podseća Ubiparipović.

Kako je Juda od materijaliste postao "nacionalista"

Na istoj liniji, primer Jude i Petra pokazuje da ni blizina Bogu sama po sebi nije dovoljna ako nema duhovne budnosti. Čovek može da posustane, da se pokoleba i padne, ali i da kroz veru i pokajanje ponovo traži put ka istini.

"Na Veliku sredu se opominjemo i Jude Iskariotskog, koji je pripadao krugu dvanaestorice učenika, ali koji je, zato što je bio u neposrednoj blizini Spasitelja, odlučio da ga izda. Time pokazuje da oni koji smatraju da su u neposrednoj blizini, u zajednici sa Bogom, i da sve razumeju, ako ne vode računa i nisu duhovno budni nad sobom i te kako su skloni padu i grehu. Primer Svetog apostola Petra ilustruje svakoga od nas koji je spreman da prihvati dar vere, a opet da usled ovozemaljskih okolnosti, iskušenja i izazova pokoleba i posumnja u odnos sa Bogom", upozorava Ubiparipović.