Rusija
Još jedna žena-heroj iz zone SVO otkriva: Koji mi je bio najteži trenutak
Nosilac medalje "Žukov" Jana Andrejevna Vervejina obezbeđivala je neprekidnu i stabilnu vezu i razmenu informacija između komandnog punkta i jedinica padobransko-desantnog puka. Uvodila je nove sisteme veze, vršila remont i dijagnostiku sredstava veze u jedinici
Komandir voda (US PU) čete veze gardijskog padobransko-desantnog puka i nosilac medalje "Žukov" Jana Andrejevna Vervejina za učešće u Specijalnoj vojnoj operaciji kaže za RT Balkan da je na liniji fronta najteže prilagođavanje na potpuno nepoznate i nove uslove.
"Ali, na kraju se na sve naviknete. Meni je bilo najteže da se prvih dana orijentišem na lokaciji gde smo bili stacionirani. Kasnije je problem bila i komunikacija, jer se dešavalo...Ovde internet radi dobro i brzo, a tamo je sve komplikovanije", rekla je Vervejina za emisiju "Intervju".
Ističe da je bilo i teško održavati kontakt sa porodicom.
"Nisam smela sve da im kažem. Inače sam otvorena i iskrena, ali morala sam mnogo toga da prećutim da se ne bi brinuli", dodala je.
Vervejina je i diplomac Rjazanjskog gardijskog višeg vazdušno-desantnog komandnog učilišta, dva puta odlikovanog Ordenom Crvene zastave i Ordenom Suvorova, koje nosi ime generala armije V. F. Margelova.
Tokom učešća u SVO obezbeđivala je neprekidnu i stabilnu vezu i razmenu informacija između komandnog punkta i jedinica padobransko-desantnog puka. Uvodila je nove sisteme veze, vršila remont i dijagnostiku sredstava veze u jedinici.
Na pitanje koji je najteži ili najkritičniji trenutak u zoni Specijalne vojne operacije, kaže da nije lako odgovoriti na to.
"Verovatno mi je najteži trenutak bio kad su mi rekli da treba da se vratim. Nisam to želela", naglasila je.
Govoreći o odlikovanju "Žukov", Vervejina je rekla da ga je dobila, jer je za potrebe svog puka izvršavala zadatke na organizaciji veze, kao i za bespogovorno izvršavanje naređenja.
Na pitanje, kakvi su u narednim godinama njeni ciljevi, Vervejina odgovara da bi volela da se više bavi svojim interesovanjima i hobijima.
"Posle nekih događaja u životu zainteresovala sam se za psihologiju. Ne mislim na čitanje knjiga, kako bi se, na primer, tokom razgovora, kao što je ovaj, uvidelo kakav je neko čovek i zašto nešto radi. Konkretno me zanima
klinička psihologija. Ta oblast je na granici s psihijatrijom", istakla je ona.
Govoreći o ženama u vojsci, da li postoji neka vrsta predrasuda ili nepoverenja ili je to u Rusiji uobičajeno, kaže da je muškarcima teško da prihvate ženu u ovoj ulozi.
"Mnogi muškarci i dalje misle da ženi nije mesto u vojsci. Ali to mogu da razumem i nikad se ne ljutim zbog toga. Muškarac je po prirodi onaj koji štiti slabije. Osim toga, on zarađuje. A žena se tradicionalno smatra čuvarem porodičnog ognjišta. Zato im je često teško da prihvate ženu u ulozi koju smatraju za mušku", objasnila je ona.
Kako kaže, ipak, mnogi momci iskazuju poštovanje i razumevanje, ali da ponekad dođe i do rasprava ili sukoba.
"To se dešava u svakom kolektivu, u svakoj grupi. Tu nema ničeg neobičnog. Ponekad moraš i da dokažeš, uz sve dužno poštovanje, da svoje zadatke možeš da obaviš jednako dobro kao i oni", rekla je ona.
Govoreći o svojoj poseti Srbiji, rekla je da joj je to bilo prvo putovanje u inostranstvo.
"Mi smo kao vojna škola bili u zvaničnoj poseti. Za mene su Srbi veoma blizak i bratski narod. Obično sam pomalo skeptična prema ljudima, uvek sam spremna na nekakvu neiskrenost. Ali tamo su nas ljudi dočekali raširenih ruku. To je zaista ostavilo jak utisak. I danas smo u kontaktu", rekla je.
Naglašava da se povremeno čuje sa nekim ljudima koji su studirali na Vojnoj akademiji.
"Mislim da su do sada već diplomirali. Bili smo u Beogradu. Grad je lep i čist, pomalo me podseća na Sankt Peterburg, pa sam imala osećaj da nam je veoma blizak. Iskreno, volela bih da ponovo posetim Srbiju", dodala je.
Jana Andrejevna Vervejina trenutno se bavi obukom vojnika na redovnom služenju vojnog roka iz opštih vojnih disciplina, a radi i kao instruktor padobransko-desantne obuke.
Live
