"OsvRT" sa Vrzićem: Zakon SAD za Zapadni Balkan, izbori na KiM, prodaja NIS-a i šta nas čeka 2026.
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, nedeljom od 21 čas
Šta predviđa Trampov zakon za Zapadni Balkan, zašto su Mađari najbliži NIS-u, održavanje izbora na Kosovu i Metohiji u svetlu priznavanja i otpriznavanja lažne države - šta smo preturili preko glave u 2025, a šta nas čeka u novoj godini, neke su od tema koje je u novoj epizodi emisije "OsvRT", analizirao urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Tekst autorske emisije prenosimo u celosti.
Trampov zakon za Zapadni Balkan koji je napisao Bajden
U čitavom vojnom budžetu Sjedinjenih Američkih Država za narednu godinu, koji iznosi 925 milijardi dolara i napisan je s gotovo 600 hiljada reči da opravda toliki trošak, reč Bajden pojavljuje se samo jednom. U pododeljku 8332/19, u sklopu Zakona o demokratiji i prosperitetu na Zapadnom Balkanu, gde se u pohvalno-aktivističkom tonu beleži kako je predsednik Bajden – a ne automatska olovka kakvom ga smatra predsednik Tramp – u martu ’22. pokrenuo Inicijativu evropske demokratske otpornosti. Koja pored ostalog uključuje i podršku onlajn fektčekerima – internet cenzorima na braniku duboke evroatlantske države i njenih interesa kojima Tramp sad ukida vize za Ameriku. U sklopu njihove šire borbe za kontrolu interneta, no, o tome nekom drugom prilikom.
Nego, ovaj zakon o Zapadnom Balkanu, koji je umetnut duboko u vojni budžet Amerike, spominje i proteste u Srbiji posle izbora u decembru ’23. Ali ni rečju ne spominje proteste posle pada nadstrešnice u Novom Sadu koji više-manje traju već godinu dana i nesumnjivo predstavljaju značajniju političku okolnost od onih postizbornih protesta koji su bili pa prošli još pre dve godine.
I povrh toga zagovara ulazak zapadnobalkanaca i njihovih država, uključujući državoliku tvorevinu, u Evropsku uniju. Štaviše, traži se bliska koordinacija s Evropskom unijom o još nekim pitanjima. A uz to i ulazak svih ovih država, uključujući državoliku tvorevinu, i u NATO.
Zašto baš ovi detalji sad privlače naročitu pažnju? A ne bi privlačili toliko naročitu pažnju da je neko drugi predsednik Amerike, a ne Tramp.
U najkraćem: zato što je sve pobrojano u direktnoj suprotnosti s nedavno ustanovljenom – Trampovom – Strategijom nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Američkih Država.
Koja Evropsku uniju proglašava za neprijateljsku strukturu umesto da se zalaže za bilo kakvu koordinaciju i saradnju s njom.
I traži da NATO prestane da se širi; pa čak i da izgleda da hoće da se širi, dok je ovde zalaganje za to izričito.
A da i ne govorimo o Trampovom odnosu prema pospanom Džou Bajdenu, to jest automatskoj olovci koju je stavio u ram umesto njegovog portreta u predsedničkoj galeriji koju je ustanovio u Beloj kući.
Zakon o demokratiji i prosperitetu na Zapadnom Balkanu kao da je napisan tom, automatskom, a ne Trampovom olovkom.
Što nas vraća i na spominjanje srpskih protesta iz ’23. i nespominjanje svih potonjih – kao indicija da je ovo o Zapadnom Balkanu i napisano još tada, a ne sada. Ali se zakulisnim lobiranjem i traljavim kopipejstovanjem to iz neke prethodne godine i administracije našlo u Trampovom vojnom budžetu za narednu godinu.
Što je možda (donekle) olakšavajuća okolnost za Trampovu reputaciju među Srbima, ali je i pokazatelj traljavosti srpskog lobiranja kod Trampa; uostalom, Bajdenovu je svojevremeno, a ne Trampovu preporuku, dobio naš ambasador u Americi, a to naš slučaj verovatno nije preporučilo u Trampovom okruženju.
Ali je zato, sudeći po odredbama Zakona o demokratiji i prosperitetu na Zapadnom Balkanu, za nas ostalo zaduženo ono što je bilo zaduženo i tada. Od zapovesti o međusobnom priznanju Srbije i samozvanog Kosova do zapovesti o ulasku u Evropsku uniju (i NATO) onoga što preostane od Srbije u skladu s geopolitičkim interesom Ursule fon der Lajen o kome je na ovom mestu bilo reči prošle nedelje.
Uz eliminisanje ruskog i kineskog uticaja s ovog prostora, kako bi nam se oduzeli ti stubovi naše suverene politike u cilju našeg stavljanja pod isključivo njihov uticaj.
No, ako je i jasno šta se sve hoće ovim zakonom, još nije sasvim jasno koliko će truda biti odvojeno u Vašingtonu za njegovu primenu u praksi. Zabrana izvoza "Linglong" guma u Ameriku, zbog tobožnjeg ropskog rada kao izgovora, predstavlja zabrinjavajući indikator da nas neće zaboraviti. A dodatno zabrinjava i to što (po već viđanim scenarijima) ovaj zakon za naš slučaj predviđa i uvođenje personalnih sankcija pod bilo kojim izgovorima. Što će ukupan pritisak samo dodatno povećati.
Na nama je u narednom periodu da Trampu nekako objasnimo da je to Bajdenova, a ne njegova politika. Primeri Milorada Dodika i Viktora Orbana pokazuju da je i to moguće.
Kosovski izbor između priznanja i otpriznavanja
Ne može da bude proizvod slučajnosti što su četiri države u ovoj godini priznale lažnu državu Kosovo.
A niko to nije učinio još otkako je to učinio Izrael pre pet godina, na žalost, na osnovu Vašingtonskog sporazuma.
Nisu se, dakle, sad najednom setili Bahami, Kenija, Južni Sudan i Sirija da priznaju samoproglašeno Kosovo. Nego je neko izlobirao za to. Uprkos Vašingtonskom sporazumu koji je predviđao recipročno suzdržavanje od rada na priznavanju i otpriznavanju kosovske državolike tvorevine.
Sada čak ni Vašingtonski sporazum više ne sprečava Srbiju da nastavi s radom na otpriznavanju. I kad, ako ne sad, da se izvuku određene stvari iz sefa koje je spomenuo predsednik države na ambasadorskoj konferenciji, najavljujući intenziviranje borbe za naše Kosovo i Metohiju.
Alternativna opcija je, naravno, odustajanje od te borbe, shodno odredbama Briselsko-ohridskih sporazuma pod pokroviteljstvom Evropske unije koje profesor Vladan Petrov u "Politici" pre neki dan ispravno opisuje kao sporne sa stanovišta Ustava Srbije i međunarodnog prava; dok u jednom svom nedavnom stručnom radu precizira i da navedeni sporazumi predstavljaju de fakto priznanje kosovske državnosti. Koja bi time od lažne postala prava.
Kao što je poznato, Briselsko-ohridski sporazumi postali su deo pregovaračkog Poglavlja 35 o pristupanju Srbije Evropskoj uniji.
Uslov za Klaster 3. Posle čega će doći neki novi uslovi o kojima ćemo tek biti obavešteni.
Do tada, međutim, ostaje nepoznato i na koji su tačno način Briselsko-ohridski sporazumi postali deo naših EU integracija. Zato što je Evropska unija proglasila tajnim sam tekst Poglavlja 35. Što je, uzgred budi rečeno, jedini takav slučaj u svim dosadašnjim pregovaračkim poglavljima svih dosadašnjih kandidata.
Izbori na Kosovu i Metohiji pak – u kojima je deo kampanje bila i desetogodišnja zatvorska kazna za Slađana Trajkovića za zločin koji nijedan svedok nije video – najviše što mogu da donesu jeste vlast koja će biti u stanju da formira Zajednicu opština sa srpskom većinom. Sa statutom u skladu s evropskim, francusko-nemačkim, nacrtom. Koji predviđa gašenje srpskih zdravstvenih i obrazovnih institucija na Kosovu i Metohiji. Tako da nastavni programi budu odobravani u Prištini, dok će Beogradu pripasti prilika da to finansira.
Koliko će srpske dece na Kosovu i Metohiji, i njihovih roditelja, to moći da podnese, nije teško ali je zato mučno predvideti.
Ali to je posledica evropskih integracija Srbije.
I pogotovo one pogubne odluke pre petnaestak godina da se pitanje Kosova i Metohije iz Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija prebaci u nadležnost Evropske unije.
Rusija je još pre skoro dve godine pružila punu podršku inicijativi da se pitanje Kosova i Metohije vrati tamo gde mu je i mesto, u Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, kako bi se i samo Kosovo i Metohija vratilo tamo gde mu je i mesto, u skladu s važećom Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Još samo da se takva inicijativa i pokrene. Pošto ćemo se u suprotnom, u sklopu EU integracija, neminovno suočiti sa situacijom koju je opisao profesor Petrov.
Zašto su Mađari najbliži NIS-u i kakav je plan ambasadora Velike Britanije
U onome što je (p)ostalo od NIN-a ambasador Velike Britanije u Srbiji Edvard Ferguson opisao je nedavno ono što njegova zemlja smatra poželjnim rešenjem pitanja NIS-a.
Podsećanja radi, on je plaćen da zastupa interese Velike Britanije a ne Srbije te je, s tog stanovišta, kritikovao Rusiju što "nije spremna da ponovo proda NIS Srbiji" iako bi to, dodaje, "bilo očigledno rešenje".
Očigledno bi to bilo rešenje koje je poželjno za njegovu zemlju. Ali ne nužno i za Srbiju. Niti za Rusiju.
Možemo i da pretpostavimo zašto bi to bilo poželjno za ambasadorovu zemlju. Naime, nije teško zamisliti da bi svojim tradicionalno perfidnim metodama onda prinudili Srbiju da NIS preproda nekom još adekvatnijem kupcu. Sa stanovišta britanskog interesa, razume se. Te u tom kontekstu valja primetiti da je londonski "Fajnenšel tajms" u svojim izveštajima isticao varijantu preko kompanije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
A valja primetiti i da su, u skladu s navedenom ambasadorovom voljom, poslanici prozapadne opozicije tražili da NIS od Rusa Srbija preuzme više-manje silom. Isto su, inače, kako je ne jednom ukazao predsednik države, tražili i neki ministri u Vladi Srbije. Što je zanimljiv, srećom i neuspeo, primer ostvarenja (anti)nacionalnog jedinstva u težnji da se ispuni želja ambasadora Velike Britanije.
Rusija je, suočena sa ovakvim perspektivama, srećom po nas, blagonaklono odlučila da ne konzervira svoju imovinu u Srbiji do nekog povoljnijeg trenutka i time je sačuva za sebe – što bi za Rusiju bila najjednostavnija opcija, ali ne i za nas – te je pristala da nam izađe u susret i proda tu svoju imovinu. Samo, ne onome koga će Britanci označiti kao očigledno rešenje.
Jer Rusi hoće da pomognu nama kao svojim prijateljima, a ne svojim neprijateljima.
Pa se otuda i kao logično, makar i ovako iznuđeno, rešenje pojavio mađarski MOL o kome se govori kao o najizglednijem kupcu.
Uostalom, Mađarska je od Amerike dobila energetsko izuzeće kakvo Srbija nije. A i mađarski su zvaničnici putovali na dogovore u Moskvu. Uključujući, povrh ovoga o NIS-u, i dogovore o izgradnji nuklearne elektrane Pakš 2, sve sa pozivom Vladimiru Putinu da prisustvuje svečanom trenutku u Mađarskoj. Ne treba ni napominjati koliko bi nam energetske sigurnosti doneo poziv ruskom predsedniku sličnim povodom i iz Srbije.
Što se toga tiče, produžen je i gasni aranžman s Rusijom. Ali samo na još tri meseca, do kraja marta sledeće godine. Toliko su, otprilike, i Amerikanci produžili rok za NIS. Teško je jedno ne povezati sa drugim.
Pri čemu treba imati u vidu i nedavnu kalkulaciju "Nove ekonomije" da smo samo prošle godine, i samo na razlici u ceni ruskog gasa i narednog najpovoljnijeg, azerbejdžanskog, uštedeli 300 miliona evra, što je "više nego što Evropska unija donira godišnje Srbiji u procesu priključenja". A suma od 300 miliona štete u suprotnom scenariju bila bi i još znatno veća kad bi ruski gas, shodno volji Evropske unije i Velike Britanije, bio eliminisan pa nadoknađivan još skupljim od azerbejdžanskog – tečnim gasom, iz prostog razloga što azerbejdžanskog nema dovoljno.
A da i ne podsećamo da se još pre par godina, kad je Evropska unija odlučila da ruski gas zameni azerbejdžanskim, pa je Ursula fon der Lajen putovala tamo da se dogovara i bila mnogo zadovoljna dogovorenim, ispostavilo da Azerbejdžan – jer svojeg gasa nema dovoljno – Evropskoj uniji u stvari preprodaje ruski gas. Uz svoju proviziju, normalno. Tako da Evropska unija nastavlja da kupuje isti ruski gas, samo ga plaća skuplje. Pa bi tako nešto moglo da snađe i nas kada bi se samo Evropska unija i britanski ambasador, srpski ministri i prozapadna opozicija, o tome pitali.
Evidentno je da nam od Rusije zavisi mnogo više nego što su svi oni spremni da priznaju jer ih baš briga za nas. Pa je stoga od naročitog značaja što je Jurij Pilipson, direktor Drugog evropskog departmana u ruskom Ministarstvu inostranih poslova, u intervjuu TASS-u Srbiju opisao kao "nesumnjivog i objektivnog strateškog partnera Rusije". Te je, štaviše, na pitanje o onoj zlosrećnoj epizodi izvoza srpske municije u Ukrajinu, potvrdio da "zabrana izvoza municije sumnjivim kupcima (koju su uvele srpske vlasti) ostaje na snazi" i da Moskva "poštuje principijelnu poziciju srpskog rukovodstva u ovom pogledu". "Brižljivo osmatramo situaciju i pružamo savete kada su potrebni", dodao je, što je od naročitog značaja za učvršćivanje međusobnog poverenja dok nam – usred onako važnih pregovora o gasu i NIS-u – razni Britanci nude očigledna rešenja na našu štetu zarad njihovog interesa da Srbiju razdvoje od Rusije.
A nekako istovremeno i drugi ovdašnji zagovornici istog interesa u Skupštini Srbije podnose zahtev za zatvaranje Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu; šta će nam i humanitarni centar kad smo već dobili Milosrdnog anđela. I još se svi oni koji se nazivaju proevropskom opozicijom – koju treba razlikovati od patriotske opozicije – sastaju u Evropskom pokretu u Srbiji da rade na koordinaciji aktivnosti prema Evropskoj uniji.
Koja s Velikom Britanijom, shodno već pomenutom geostrateškom imperativu Ursule fon der Lajen, teži da nas regrutuje za svoj rat protiv Rusije.
Tako da nam tek predstoje izazovi da im se odupremo koliko god možemo. Počev od energetske diversifikacije. Tako da ne zavisimo od onoga što ionako nemaju da nam ponude, a uz to je i skupo.
Šta nam se dogodilo u 2025. i šta nas čeka sledeće godine
Janis Varufakis ističe tri šoka koja su potresla svet tokom 2025. godine i time skršila svetski poredak ustanovljen krajem 20. veka, to jest pobedom Kolektivnog zapada u Hladnom ratu.
Prvi je, piše, predstojeća pobeda Rusije u Ukrajini nad svojim zapadnim neprijateljima. Predvidljiv ishod koga je Tramp samo ubrzao, ocenjuje bivši i najdosledniji grčki ministar finansija.
Drugi šok: trijumf Kine u trgovinskom ratu protiv Amerike. I to dvostruk. Em je Kina dokazala Americi da ne postoji (kao tehnološka, industrijska ili vojna sila) bez retkih zemnih sirovina koje Kina kontroliše u iznosu od skoro sto odsto. Em je američki tehnološki napad na Kinu – Kinu naterao da ubrza nacionalni rad na sticanju algoritamskog suvereniteta i tehnološke nezavisnosti. Što je i postignuto, takođe, u navedenoj meri od skoro sto odsto.
Dok je treći Varufakisov šok, iako je ponajmanje šokantan, lakoća s kojom je Tramp pobedio Ursulu fon der Lajen u trgovinskom ratu Amerike protiv Evropske unije. Ovaj pogubni sporazum, uveren je Varufakis čiji je stav teško osporiti, formalizovao je tranziciju Evropske unije od industrijskog konkurenta do prosjaka.
Uostalom, ako iko smatra da nedavno zatvaranje "Folksvagenove" fabrike u Drezdenu, prvi put u 88 godina postojanja, predstavlja najavu dolaska prosperitetnih vremena i rezultat analize da će tražnja biti veća a ne manja, trebalo bi da porazmisli ponovo.
Štaviše, čak i u svom najboljem razmatranom scenariju, Bundesbanka predviđa pune tri i za njima četvrtu godinu skoro recesije u Nemačkoj, uz rast od maksimalnih 0,6 odsto u odnosu na onoliki dotadašnji pad. I to sve sa zaduživanjem od najavljenih bilion evra da našminka brojke i poveća BDP, jer se BDP prikazuje kao uvećan i zahvaljujući zaduživanju. Što se više zadužite, BDP će biti još veći. Drugo je pitanje ko će to da plaća…
To se još i više odnosi na Ameriku, sve i ako pljačkom Evrope za toliko odlaže ono što je inače neumitno, s obzirom na dug od 38 i po hiljada milijardi dolara koji samo nastavlja da raste zbog sve skupljeg otplaćivanja kamata i rastućeg deficita budžeta. Zbog koga dug postaje još veći.
Tako da se Džordž Jeo, koji je u Vladi Singapura proveo gotovo četvrt veka, s dobrim razlogom pita kako, uopšte, pozicija američkog dolara može da ostane održiva s obzirom na takav rast duga. Realnost je, kaže, da, ako s poteškoćama čak i servisirate dug – dok o otplati glavnice nema ni govora – nemate izbora nego da štampate novac. Koji, naravno, time gubi vrednost. Zbog čega i raste cena zlata. A zemlje BRIKS-a za to vreme ubrzavaju izgradnju svog platnog sistema, nezavisnog od američke kontrole, koji će potrebu za dolarom učiniti još manjom.
Ovo će pak nastajanje novog finansijskog poretka – koje će umanjiti i moć dolara kao najmoćnijeg američkog oružja za masovno uništenje – dodatno ubrzati i uspostavljanje novog svetskog poretka.
Za Srbiju je, naravno, već na srednji rok je to izuzetno povoljna vest pod uslovom da u predstojećem kratkom roku uspe da preživi. Za početak, narednu godinu.
Već i stoga što nam na naplatu stiže svaka od prethodnih 25 godina ekonomske politike vašingtonskog konsenzusa kojoj je prevashodni cilj predstavljao profit stranih investitora. Da ga iznesu iz zemlje, samo prošle godine, u iznosu od 4,3 milijarde evra.
Odavde su već počeli da odlaze, da zatvaraju fabrike. Zbog krize koja se odande preliva ovamo – kome će ovdašnji kooperanti da prave delove kad se postrojenja zatvaraju i tamo – zbog relativnog rasta nadnica tako da ni ti troškovi nisu niski kao što su bili, zbog završetka perioda državnih subvencija. A doneti su zakoni da mogu da odu kad hoće. Što i čine.
I činiće još i intenzivnije kako vreme bude odmicalo. Ne obazirući se, naravno, na ekonomsku štetu koju nam time nanose. O nezaposlenima i njihovim porodicama, naravno, da i ne govorimo.
I to u godini u kojoj će biti i nekih izbora. U društvenom raspoloženju koje je i inače već isuviše dugo napeto da bi to bilo simptom zdravlja.
Tako da čestitka Đorđe Meloni slobodno može da se prevede i na srpski slučaj. Ovo je bila teška godina, ali, bez brige, sledeća će biti još teža. Srećno.
Live
