"OsvRT" sa Vrzićem: Svetski rat na Bliskom istoku, nemački plan za Srbiju i šta predstoji na KiM
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, nedeljom od 21 čas
Kako je američko-izraelski napad na Iran prerastao u svetski rat na Bliskom istoku, kako se to odražava na energetsku bezbednost Srbije, šta je nemački plan za srpske studente i šta smo sve uradili — a šta nismo — uoči 15. marta na Kosovu i Metohiji, neke su od tema koje je ove nedelje u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizirao urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Svetski rat na Bliskom istoku
Postoje dva pitanja uz čiju pomoć može da se nasluti kuda ide ovaj svetski rat na Bliskom istoku.
Prvo pitanje: zašto su Amerika i Izrael napali Iran?
Drugo: Ima li plana u svemu tome?
Što se tiče prvog pitanja – zašto – od različitih američkih zvaničnika dobili smo različite odgovore. Da se Iran spremao da napravi atomsku bombu; da se Iran spremao da napadne Izrael običnim bombama; da se Izrael spremao da napadne Iran, pa bi Iran uzvratio po Amerikancima, te su oni uzvratili – udarili – preventivno.
Svi ovi ponuđeni odgovori su izgovori koji služe samo da pokriju jedini pravi odgovor: Amerika je napala Iran zato što je to hteo Izrael. Jer Donaldu Trampu, s obzirom na antiratno raspoloženje njegove baze i izbore u novembru, rat protiv Irana nije bio potreban ni najmanje.
Što dovodi do drugog pitanja. Ima li plana?
U najboljem slučaju, prema onome što za sada može da se zaključi, postojao je samo plan A: blickrig. Brza pobeda kroz obezglavljivanje iranskog režima i potom masovnu pobunu naroda, uz uspostavljanje nekog poželjnijeg režima od postojećeg.
To se nije dogodilo i zato sada – u nedostatku izlazne strategije, jer je možda postojao samo taj plan A – idemo ka produženom konfliktu sasvim neizvesnog ishoda po sve njegove učesnike. Obe strane poručuju da nemaju o čemu da razgovaraju, svaki novi udar koji ne izazove kapitulaciju protivnika izaziva protivudar i tako unedogled, a portal "Politiko" – da to kvantifikuje u danima rata koji tek predstoje – otkriva i pripremu Pentagona za rat koji će potrajati (bar) do jeseni…
U pogledu plana, međutim, postoji i još lošije objašnjenje od ovog. Naime, nije to (samo) njihov (izraelsko-američki) plan, nego je sve ovo deo božanskog plana. Preciznije, njihovog tumačenja TV propovednika, onih televanđelista koji profesionalno skupljaju donacije uz pomoć teatralne molitve, da je Bog to isplanirao za njih: Treći Solomonov hram, Otkrovenje Jovanovo, izazvati Armagedon i uništiti svet jer će to Hrista naterati da se vrati, i tome slično.
Da li su (kvazi)religiozni fanatici iz ovakvih razloga, ne-racionalnih, ne od ovog sveta, pokrenuli rat?
Lindzi Grejem otvoreno kaže da je ovo religiozni rat.
Pit Hegset je još pre nekoliko godina javno zagovarao čudo izgradnje Trećeg Solomonovog hrama u Jerusalimu, na mestu džamije Al Aksa. Pri čemu treba imati u vidu i da je glavni sponzor potpredsednika Amerike Džej Di Vensa – Piter Til – nedavno održao serijal predavanja o Antihristu. Međutim, iza zatvorenih vrata, tako da ne može pouzdano da se utvrdi da li ga je prizivao.
A američka Fondacija za religijske slobode primila je već u prvih par dana rata 110 pritužbi vojnika i oficira iz 40 različitih jedinica da su im nadređeni na brifinzima objašnjavali kako je Donalda Trampa "miropomazao Isus Hrist da zapali signalnu vatru u Iranu i izazove Armagedon i označi njegov povratak na Zemlju". I da svojim potčinjenima objasne da je rat – u kome će možda izginuti – deo božanskog plana, uz citate iz Otkrivenja Jovanovog koji tobože to potvrđuju.
Sačuvaj Bože. Tim pre što poseduju i nuklearno oružje, a ko zna šta bi još mogli da im došapnu ti glasovi koje čuju u svojoj glavi…
Prvi stepenik ka daljoj eskalaciji je, ipak, pokušaj kopnene invazije ove zemlje od 90-ak miliona stanovnika. Uz pomoć Kurda i Azerbejdžana ako budu pronašli dovoljno samoubica za to.
No, kako god. Propali blickrig kao njihov jedini plan, ili nije njihov nego božanski plan, tek, već su prvi dani rata pokazali da ovaj rat nije kao onaj 12-dnevni prošlog juna.
Evo i nekih bitnih detalja.
Amerika i Izrael su ponovo iskazali moć da ubiju najviše – religijske, političke i vojne – zvaničnike Irana. Iran je, međutim, pokazao da to nema mnogo veze, jer je uprkos tome nastavio funkcioniše. I, štaviše, da uzvraća udarce. Tako da deluje da bi samo iznenadni – i, kako stvari stoje, neočekivani – kolaps mogao to da zaustavi.
U pogledu uzvraćanja, takođe, nekolicina novih okolnosti koje dodatno svedoče da je ovo sada nešto što nije bilo nikada do sada.
I dok trpi ozbiljne udarce iz vazduha, Iran zadaje ozbiljne udarce, u okviru čega se naročito ističu napadi na američke baze svuda po regionu. Ne samo što su se Iranci usudili da ih napadnu (u samoodbrani), nego to čine i uspešno. Tako da su im razneli u paramparčad i radarske instalacije plaćene milijardama dolara, no znatno je veća (od materijalne) šteta naneta sposobnosti američke vojske da uoči šta se dešava.
A pritom Iran tvrdi da još nije ni upotrebio najubojitije što ima u svom arsenalu, nego pre svega ono najjeftinije – dronove. Dok Amerika i njeni prevareni saveznici u Persijskom zalivu po ubrzanom tempu – i sa uspehom koji je dovoljno ispod 100 odsto da to izaziva znatnu štetu – na obaranje iranskih napada jeftinim dronovima troše skupe rakete za ”patriote” i ostale sisteme. Kojih uz to, po svoj prilici, nema dovoljno za dugotrajan sukob ovog tipa i intenziteta. Ovo iz prostog razloga što veći proizvodni kapaciteti (od svega nekoliko desetina do tek nekoliko stotina komada godišnje u najizdašnijim slučajevima) u ovom trenutku ne postoje.
Tako da će jedan od ključnih faktora za nastavak rata biti izdržljivost. Ko će prvi pasti od iscrpljenosti svojih zaliha? I na kakvu će se eskalaciju odlučiti ako ne odluči da se pomiri sa sudbinom poraženog, jer elegantnije izlazne strategije, kako rekosmo, u ovom momentu nema ni na vidiku.
No, iscrpljivanje nije isključivo vojno – računajući i ljudske žrtve – nego je i ekonomsko. I zato što magazin "Atlantik" prenosi preliminarne procene Pentagona da se za potrebe rata troši čitava milijarda dolara dnevno – dok "Volstrit džornal" ukazuje i na procenu da je za prva četiri dana utrošeno čak 11 milijardi – ali i zato što je još i znatno veća šteta naneta zalivskim petromonarhijama na čijoj su teritoriji pogođene američke baze, uključujući i provaljena skrovišta po obližnjim hotelima.
Šteta će postajati i još veća ako se ispostavi da je izdržljivost iranskih napada veća od izdržljivosti odbrane od njih.
A povrh toga i faktičko zatvaranje Ormuskog tesnaca koje, lančanom reakcijom usled gomilanja zaliha i nedostatka kapaciteta za skladištenje, dovodi do prekida eksploatacije nafte i gasa čak i bez direktnih pogodaka po postrojenjima za njihovu eksploataciju. Uz abnormalnu materijalnu štetu koju to nanosi i pogođenim zalivskim monarhijama i njihovim naftaškim partnerima iz zapadnog sveta.
"Fajnenšel tajms" otkriva da izvesne tri od četiri najbogatije zalivske monarhije – Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Kuvajt i Katar – razmatraju kako da se izvuku iz investicijskih sporazuma u, prevashodno, zapadnom svetu. Jedan detalj u okviru tog otkrića – da je ova mogućnost privukla pažnju Bele kuće – govori da ovo može da se protumači i kao njihova pretnja Americi da prekine rat protiv Irana kako zna i ume, ili će usled više sile targetirane petromonarhije povući svoj novac iz američke ekonomije.
Koja će ionako biti dobrano uzdrmana – kao i skoro sav ostatak sveta – poskupljenjem (i propratnom nestašicom) nafte i gasa na svetskom tržištu. Već poznati mehanizam: to će izazvati inflaciju, inflacija će izazvati nuždu da bude suzbijena višim kamatnim stopama, više kamatne stope značiće još težu otplatu nagomilanih dugova, i bilo šta će moći da posluži kao okidač za novu, razornu, ekonomsku krizu.
I još jedan poremećaj povrh toga. Sve do sada je Amerika predstavljala garant bezbednosti petromonarhijama koje, zauzvrat, nisu samo svoju naftu pretvarale u američke dolare nego su i dopuštale okupaciju delova svoje teritorije američkim bazama. Sada se, međutim, ispostavlja da Amerika u zamenu za to nije sposobna da ih odbrani. I još gore: upravo se zbog Amerike one sad nalaze na meti i trpe svu pomenutu štetu. Amerika nije garant bezbednosti, nego uzrok propasti.
Tako da, uz Kinu koja je ipak udaljenija, Rusija ostaje jedina sila koja ima dovoljno dobre odnose sa svima u regionu da bi mogla da se pojavi kao faktor mira i stabilizacije kad (i ako) situacija postane dovoljno adekvatna za to.
A i povrh toga – ciničnom logikom geoekonomskih realnosti na koje nije uticala – Rusija izvlači korist usled povećane potražnje za njenim energentima. I to po ceni za koju "Blumberg" otkriva da je viša od tržišne, jer je takav u praksi zakon ponude i potražnje.
I još nešto: sve što od oružja (i pažnje) bude potrošeno na rat protiv Irana, neće moći da bude potrošeno na njihov rat protiv Rusije posredstvom Ukrajine.
Što znači da bi agresija na Iran mogla da proizvede razne neželjene posledice po one koji su je započeli. A mi da se pomolimo da je ne završe u skladu sa onim svojim apokaliptičnim vizijama o kraju sveta.
Energetska bezbednost Srbije
Putanja jednog tankera sa tečnim gasom iz Nigerije, i njegov zaokret za 180 stepeni negde usred Atlantskog okeana, pokazuju energetsku budućnost sveta koji gas mora da kupuje na svetskom tržištu.
Dotični tanker bio je do pre neki dan na putu za Francusku, ali se okrenuo i otišao put Azije jer je odande stigla bolja ponuda. Dopunska ironija sastoji se u tome što je tankeru ime – "Brisel".
Evropa je – usled svoje zavisnosti od uvoza energenata, i izvoznog tržišta koje je ograničila Rusijom – na pravom putu da postane najveća kolateralna šteta napada Izraela i Amerike na Iran.
Tim više što su, na izmaku nešto hladnije zime u odnosu na nekoliko prethodnih, evropska skladišta gasa praznija nego inače u ovo doba godine; sada su na 30 odsto popunjenosti, dok prethodni petogodišnji prosek iznosi 45 odsto.
Što znači da im je potrebno još više gasa nego inače kad je na tržištu još manje gasa nego inače. Ali je zato još skuplji nego što je inače.
Predvidivo, poskupeo je i prevoz tečnog gasa (koji je u startu znatno skuplji od gasa iz cevi jer mora da menja agregatna stanja): sa 40.000 na 300.000 dolara dnevno, što je povećanje od 650 odsto.
Te nije ni čudo što Evropi osim energetske preti i ekonomska kriza.
Naravno da ne bi Evropu ovoliko pogodila – i tek će je pogoditi – obustava izvoza tečnog gasa iz Katara, koji je ionako uglavnom išao u Aziju, da se Evropa prethodno nije odrekla gasa iz Rusije. A sada se svi navedeni uvoznici otimaju oko manje količine gasa, pa zato s nestašicom raste i njegova cena.
Usled visokih cena gasa u Evropi se već odvija deindunstrijalizacija. Emanuel Makron nedavno reče "Zidojče cajtungu" da se ovaj proces naročito ubrzao u poslednjih godinu i po dana. Pre ovog potresa, koji taj proces može da ubrza samo još više.
Svoje odricanje od ruskog gasa nazvali su diversifikacijom. Eto im sad diversifikacija. Diversifikovali su puna u prazna skladišta i novčanike. Tako im i treba kad su umesto jeftinog koga ima izabrali skupi kojeg nema.
Pa sada norveški ministar energetike razumno poziva da se porazmisli o održivosti zabrane uvoza ruskog gasa. Norveška je, pritom, glavni dobavljač Evropske unije naftom i gasom. Ali se ne pribojava ruske konkurencije nego je, naprotiv, priziva. Jer je izračunao kolika je potreba koju ne mogu da zadovolje. Eto koliko je ozbiljno.
Zato što zna koliko je ozbiljno, mađarski šef diplomatije Peter Sijarto putovao je u Moskvu da svojoj zemlji obezbedi rusku naftu i ruski gas.
Vladimir Putin je zauzvrat obećao da će Rusija nastaviti da sarađuje sa onim svojim partnerima koji su se dokazali kao pouzdani partneri. Pa je u tom smislu istakao samo Mađarsku i Slovačku.
Sve ovo još jednom dokazuje da ni Srbija neće moći da podnese diversifikaciju u ime Evropske unije i svog ćorsokaka do tamo. Nema drugog gasa osim ruskog, a i nafta je povrh toga sve skuplja.
Srbija, kao što je poznato, ima otvorenu ponudu Rusije da obnovi dugoročni gasni aranžman umesto ovih kratkoročnih produžavanja zato što nam Evropska unija ne dopušta više.
Nadolazeća energetska kriza još jednom pokazuje koliko su pogubne evropske direktive iz Brisela. Zato je Sijarto po naftu i gas i otišao u Moskvu, a ne u Brisel.
Ako je mogao on, verovatno je krajnje vreme da se tamo u istoj misiji zaputi i neko nadležan iz Srbije. Koliko god se u Briselu ljutili zbog toga. Valjda je važniji od toga interes naroda – i privrede – ove zemlje da prežive sa što manje posledica.
Nemački plan za srpske studente
Sve očevidnija postaje borba za spoljnopolitičko opredeljenje onih srpskih studenata koji bi da postanu važan politički faktor u zemlji. I hvala "Dojče veleu" što nas je nehotice obavestio o tome; skoro pa Danke, Deutschland.
Potpuno je razumljivo, to jest očekivano što onaj inostrani faktor koji nam je obogaljio zemlju nastoji da utiče na političke subjekte u ovoj zemlji kako bismo se s fantomskim bolovima od amputacije pomirili na što prihvatljiviji način. Za njih, naravno.
Pokušavali su, i uglavnom uspevali, da utiču na sve političke partije u zemlji – o čemu nam je "Vikiliks" ostavio žalosno koliko i ubedljivo svedočanstvo – pa zašto onda ne bi pokušali da utiču i na parapolitički pokret (studentski) koji ima znatniji potencijal od većine postojećih političkih opcija.
Tim pre što nam se univerzitetima i njihovim ljudskim resursima već decenijama bave one nevladine organizacije zadužene za (para)političko subverzivno delovanje koje se ne usuđujemo da zakonski definišemo kao strane agente finansirane iz inostranstva.
Usled toga smo na ovom mestu već postavili pitanje da li se za izbore sprema studentska lista, ili će se samo tako zvati lista, takoreći, Dinka Gruhonjića koji joj je unapred pružio blanko podršku. Podrazumeva se, sa stanovišta svojih poznatih geopolitičkih očekivanja.
U takvom kontekstu nastupa i "Dojče vele" nedavnim prilogom o učešću neidentifikovanog spoljnopolitičkog tima "Studentske liste" – predstavnika beogradskog, novopazarskog i niškog univerziteta – na jednoj diskusiji zatvorenog tipa u Berlinu; da je neka delegacija studenata zaista bila u Berlinu, inače, potvrdio je i poznati (ne po dobrom za nas) novinar "Frankfurter algemajne cajtunga" Mihael Martens.
U svakom slučaju, na berlinskom sastanku sa predstavnicima nemačkog vladinog i civilnog sektora, kome je prisustvovao i novinar "Dojče velea", ovi studenti rekli su sve što se od njih očekivalo da kažu da bi dobili podršku Berlina: uverili su sagovornike da proteste nisu preuzeli nacionalisti, ogovarali su Ruse i Kineze, i izgovorili ključnu rečenicu: "Mi smo po treći put u Berlinu. Bili smo u Briselu, ali sigurno nećemo ići po savet u Moskvu".
Nakon toga se, međutim, demantijem oglasio glavni nalog studenata u blokadi na društvenim mrežama, uz tvrdnju da nijedan predstavnik studentskog pokreta nije učestvovao u opisanom razgovoru, te da ne i ne postoji organ – spoljnopolitički tim – koji je tamo opisan.
Tako da nema spora da su neki predstavnici studenata bili da se ponude Nemcima, dok se neki drugi tome protive. Kako su anonimni i jedni i drugi, teško je sa strane proceniti ko preovlađuje.
Premda nije nimalo teško proceniti ko ima više šanse da prevlada. Makar zato što ima više resursa i iskustva u takvim radnjama.
U sklopu istog onog nastojanja koje je opisano u "Vikiliksovim" depešama američke diplomatije u vreme pokušaja puča unutar DSS-a Vojislava Koštunice: da imamo i proevropsku vlast, i proevropsku opoziciju. Pa neka se smenjuju do mile volje u takvom okviru.
U DSS-u im protiv Vojislava Koštunice to, tada, nije uspelo.
Nevolja se sastoji u tome što je to bio jedan od retkih poduhvata koji im nije uspeo.
Šta sve nismo uradili uoči 15. marta na Kosovu i Metohiji
Već je poznato da evropske integracije Srbije znače dezintegraciju Srbije, sve i ako nisu svi detalji poznati jer je Poglavlje 35 u Pregovaračkom okviru sa ostatkom Srbije Evropska unija proglasila za tajnu čim ga je dopunila Briselskim sporazumom i Ohridskim aneksom. Koji, podsećanja radi, prema tumačenju Ursule fon der Lajen znače faktičko srpsko priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova.
Pa u sklopu toga čekamo i 15. mart i početak primene Zakona o strancima kojim će Aljbin Kurti udariti na Srpsku pravoslavnu crkvu i na Republiku Srbiju u obliku njene dve preostale institucije na Kosovu i Metohiji, zdravstvenog i obrazovnog sistema.
I to će Aljbin Kurti učiniti uz podršku Evropske unije, jer, kako je primetio – štaviše, ispravno, iako jalovo – šef srpske diplomatije, ukidanje restriktivnih mera Evropske unije on će – Kurti – protumačiti kao signal da je u redu to što radi.
Naravno da će tako protumačiti kad svi oni to rade zajedno. U duhu pomenutih sporazuma iz Brisela i Ohrida.
Pa je stoga sva prilika da će i brifing u Misiji Srbije pri Evropskoj uniji u Briselu doneti rezultata koliko i saopštenja Kancelarije za Kosovo i Metohiju kad se tamo dogodi nešto loše po preostale Srbe. A sve je lošije po preostale Srbe. Kojih preostaje sve manje.
Ako nešto ne donosi rezultat, možda bi trebalo razmisliti o promeni pristupa. Ako hoćemo da promenimo onakav rezultat. Koji odavno ne iznosi 5:0 za nas.
Možda će u tom pogledu nešto promeniti pritisak javnosti. Ako ga bude. Akademska javnost se oglasila, pa čak i Odbor za visoko obrazovanje Srpske akademije nauka i umetnosti. Doduše, ne i sama akademija; koja je svojim mučnim institucionalnim ćutanjem postala žalostan simbol procesa o kojima govorimo zato što – zbog naroda, njegove istorije i budućnosti – ne smemo da ćutimo.
I to je, više-manje, sve što možemo. Makar ne mogu da se optuže država i javnost da su ćutke pristali na gašenje ostataka Srbije na Kosovu i Metohiji. Evo, nešto je i rečeno. Što će reći da samo nije preduzeto ništa konkretnije od toga, s odgovornošću za to jasno raspodeljenom shodno nadležnostima i ovlašćenjima.
Ostalo je još samo sedam dana da se pokuša da se to ispravi. Razume se, ako već nije kasno za to.
Live
