"Osvrt" sa Vrzićem: Energetska kriza, Milošević i Đinđić, vojni rok u Hrvatskoj i stranci na KiM
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, nedeljom od 21 čas
Svetska energetska kriza s Bliskog istoka, vojni rok u Hrvatskoj i šta još čeka Srbija, poslednja upozorenja Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića i "stranci" na Kosovu i Metohiji, neke su od tema koje je ove nedelje u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizirao urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Rat za naftu na Bliskom istoku i faktor Putin
Evo jednog podatka koji, kad se pročita s razumevanjem, govori poprilično o perspektivama svetskog rata na Bliskom istoku.
Amerika će, naime, iz svojih strateških rezervi na tržište izbaciti 172 miliona barela nafte radi stabilizacije tržišta.
Razumevanja radi: to je čak 41 odsto njihovih ukupnih strateških rezervi nafte. Koje su, inače, u ovom trenutku na svega 57 odsto maksimuma dostignutog 2011. godine.
Što će reći da sad idu na sve, to jest barem nešto, ili ništa, jer ništa značajnije neće imati posle ovoga.
Da, toliko je ozbiljno.
Štaviše, toliko je ozbiljno da će članice Međunarodne energetske agencije – što uz SAD obuhvata i ostatak Kolektivnog zapada – na tržište izbaciti trećinu svojih ukupnih strateških rezervi. Konteksta radi: najviše ikada.
Kada je, u utorak, ministar energetike SAD Kris Rajt tvitovao da je mornarica SAD uspešno sprovela jedan tanker s naftom kroz Ormuski tesnac, cena nafte na tržištu je momentalno pala usled nade da tržištu slede bolji dani (pa se popela odmah nazad kad je, par sati kasnije, ministar Rajt obrisao dotični tvit jer se ispostavilo da je ono laž).
Par dana kasnije, međutim, posle navedene najave iz SAD i Međunarodne energetske agencije o najvećoj količini nafte iz strateških rezervi u istoriji, cena nafte na tržištu nije pala usled nade da zahvaljujući tome slede bolji dani. Naprotiv, cena nafte porasla je ponovo, na oko 100 dolara po barelu krajem radne nedelje.
"Fajnenšel tajms" objašnjava i zašto: trošenje strateških rezervi tržište ne shvata kao znak da će se situacija smiriti, nego kao najavu da se situacija neće smiriti. Kao najavu da se neće obnoviti normalan tranzit kroz Ormuski tesnac, pa se zato i pribegava (paničnom) pražnjenju strateških rezervi.
Uostalom, sve to može i da se kvantifikuje. Prema podacima pomenute Međunarodne energetske agencije, kroz Ormuski tesnac prolazilo je prošle godine prosečnih 20 miliona barela nafte dnevno (uzgred, to je čak četvrtina ukupnog iznosa u svetu). Ova mera – 400 miliona barela iz strateških rezervi, što više neće moći da se ponovi u tolikom obimu – nadoknađuje svega 20 dana. Ali šta posle toga?
S tim što u okviru toga postoji i jedna nijansa: "Volstrit džornal" javlja da se za sve ovo vreme izvoz nafte iz Irana – kroz blokirani Ormuski tesnac – čak i povećao u odnosu na prethodni period. Kina je najveći kupac iranske nafte, što znači da od ovoga ne stradaju svi u jednakom iznosu. Iran je i Turskoj – pokazujući ko je gospodar (n)ove situacije – dozvolio da kroz Ormuz sprovede jedan svoj tanker; dan pre Turska je obećala da neće Iranu zabiti nož u leđa podsticanjem unutrašnjih nemira i sukoba u toj susednoj zemlji.
Ima pretpostavki da bi Amerika i Izrael mogli da izvedu desant na iransko ostrvo Karg preko koga ide 90 odsto iranskog izvoza nafte – ili da unište tamošnji terminal – ali na takve pretpostavke Iran je uzvratio najavom da će uništiti sve tuđe terminale koji su mu na dohvatu ruke, pa ova pretnja uzajamnim uništenjem održava kakvu-takvu ravnotežu. Utoliko što nije još i gore nego što je trenutno.
S tim što će i ovo trenutno nastaviti da proizvodi posledice sve i kad bi se zaustavilo u ovom trenutku; američko Ministarstvo energetike, naime, upozorilo je da se ni u najboljem slučaju cene benzina i dizela neće vratiti na predratni nivo. Dok "Blumberg" javlja da će i cene gasa ostati visoke čak i kad se rat (jednom) završi.
Najzad, šta je – nego priznanje da im ne ide kako su zamislili – odluka Amerike da suspenduje svoje sankcije za rusku naftu, za početak, do 11. aprila? To je potez koji je komplementaran nafti iz strateških rezervi, sve u pokušaju da se nadoknadi ono što više ne prolazi kroz Ormuski tesnac. I efekat je, više-manje, jednak: neće učiniti mnogo za obaranje cene nafte. Ali će zato Rusija zaraditi još više.
Već pomenuti "Blumberg" predviđa i da bi tromesečna blokada Ormuza cenu nafte sa sto odnela na 164 dolara po barelu. Ne može niko da predvidi to tačno, ali trendovi se ovde računaju. Usled čega će Rusija, kolateralno, zaraditi još i više.
No, nije ni samo nafta, nego je i još mnogo šire.
Opet "Blumberg": samo kratkoročno iranski rat neće značajno poremetiti lance snabdevanja za veštačku inteligenciju. Ovo stoga što je helijum od vitalnog značaja za proizvodnju poluprovodnika, memorijskih čipova i propratnog hardvera, a prestanak proizvodnje tečnog gasa u Kataru povukao je sa sobom i trećinu globalne proizvodnje helijuma. Još par nedelja ove situacije, najavljuje se, pa će već postojeći manjak memorije postati još i znatno dublji.
"Fajnenšel tajms" pak ukazuje na sumpor. Nije ekstravagantno teranje maka na konac nego još jedna nestašica koja proizvodi razne konkretne posledice. Nusproizvod obrade nafte i gasa, sad proizvodi domino efekat u raznim granama industrije. Od proizvodnje mikročipova u kojoj je, u jednoj fazi proizvodnje, nezaobilazna sumporna kiselina, preko obojene metalurgije, do veštačkih đubriva. Što se onda odražava i na svetsku poljoprivrednu proizvodnju.
’Ajmo dalje: sve ovo garantuje rast cena. Inflaciju. Za borbu protiv inflacije koristi se povećanje referentnih kamatnih stopa; iz Evropske centralne banke već stižu najave da će kamatne stope biti podignute ranije nego što se očekivalo.
Naravno, veće kamate na dugove značiće da će (nagomilani) dugovi biti još teže servisirani nego danas; razume se, ne iz realnih prihoda nego novim zaduživanjem. Po dotičnoj, skupljoj ceni, što će reći da će, na primer, francuska fiskalna rupa, iz koje ionako ne znaju kako da izađu, samo postati još dublja. Ili još crnja, kako god.
No i gore je od toga: skuplje zaduživanje, logično, znači i da je manje onih koji će se zaduživati, uključujući ulaganje u privredu. Što po pravilu znači još manji privredni rast od aktuelne ivice recesije koja se – na nivou Evropske unije – statistički izbegava isključivo zahvaljujući zaduživanju Nemačke koje se računa kao plus u BDP-u. Da zamaskira pravo stanje stvari. Koje je takvo da je profit ”Poršea” u prošloj godini opao za – bukvalno, slovima i brojem – 98 procenata u odnosu na prethodnu godinu, dok iz grupacije ”Folksvagen”, tog ponosa nemačke industrije, najavljuju otpuštanje 50.000 zaposlenih u narednom periodu.
Tako da ozbiljno treba razumeti upozorenje – koje prenosi agencija "Rojters" – da preti povratak na zloglasnu stagflaciju iz ’70-ih: kombinacija nikakvog privrednog rasta i inflacije. S tim što Međunarodna energetska agencija već opominje da je ovaj naftni šok još gori od onog naftnog šoka iz 1970-ih godina prošlog veka.
Pri čemu se na oku naročito mora držati visokotehnološki sektor kome sad preti dvostruki udarac (uz onaj perzistentni koga već trpi usled tehnološkog prodora Kine). Pre svega, slede pomenuti poremećaji u lancima snabdevanja, što za sobom vuče i umanjenu profitabilnost, usled najavljenog manjka helijuma, sumporne kiseline i ko zna šta će se još tu pojaviti. A povrh toga i novac arapskih investitora koji je (u značajnoj meri) ulagan i u akcije (prevashodno američkih) tehnoloških giganata, pa je i to izazivalo rast njihove vrednosti. Na čemu – isključivo! – počiva i rast čitave američke berze. Berzanski balon. Koji, kao svaki balon, ima potencijal da pukne. Od pucanja ovog balona eksplodiraće i kompletna američka ekonomija, toliko je naduvan.
Tako da su kapaciteti za kompletan raspad sistema i više nego raskošni. A relativno brz (koliko i neočekivan) prekid sukoba samo bi donekle ublažio njegove posledice.
Dodatni problem, naravno, leži u onome što smo konstatovali i prošle nedelje na ovom mestu: niko nema izlaznu strategiju iz ovog rata. Iranci i nemaju kud, jer je ovo sada za njih borba za opstanak. Donald Tramp bi se možda još i povukao: kad bi mu to Izrael dozvolio i kada to ne bi predstavljalo kapitulaciju američke imperije naočigled čitavog sveta, sve i ako svoj poraz proglase za pobedu kako bi pobegli.
A sat otkucava neumitno. Uključujući i sve manje zalihe raketa, od PVO sistema do "tomahavka", tako da "Fajnenšel tajms" javlja da su već u prvih desetak dana rata potrošene godine proizvodnje svih tih bombi.
I samo da se usled toga ne dosete da imaju i atomsku bombu, da u svoj slom povuku i čitav svet…
Vojni rok u Hrvatskoj i šta još čeka Srbija
Suočena sa svetskom energetskom krizom i napadima Ukrajine s ciljem da je dodatno pogoršaju – od naftovoda "Družba" do gasovoda "Turski tok" – Mađarska Viktora Orbana ušla je u otvoreni sukob s režimom Vladimira Zelenskog. Možda i u naše ime jer je i Srbija na trasi istog "Turskog toka", planira se i naš priključak na "Družbu", a nismo se oglasili kao Orban. Možda nam je Ukrajina van domašaja jer se s njom ne graničimo.
Ali se zato graničimo s Hrvatskom, čija je prestonica u domašaju naših novih kineskih raketa na našim obnovljenim ruskim avionima. Još ako te rakete mogu da se prikače i na francuske "rafale" ako ih jednom dobijemo, neadekvatnost ovih NATO aviona protiv potencijalnog NATO agresora biće kudikamo amortizovana.
S "rafalima" ili bez njih, usled kineskih srpskih raketa u Zagrebu je zavladala nervoza tako da je njihov premijer pripretio da će nas tužiti svojim NATO partnerima.
To su, naravno, isti oni NATO partneri koji nisu samo izvršili agresiju na našu zemlju '99. nego i su i sad pokrovitelji trojnog pakta Hrvatske, Albanije i samozvanog Kosova. Čija meta jedino može da bude Srbija pošto ih jedino to i spaja; savez u kakvom su već bili i između 1941. i 1945. sada se zove NATO savez.
A Hrvatska, dve decenije nakon što je proterala četvrt miliona Srba pa je napokon dovršila svoj san iz '41. do '45, vraća redovno služenje vojnog roka.
Zbog NATO članice Slovenije na svojoj granici? Zbog NATO članice Mađarske na svojoj granici? Zbog NATO članice Crne Gore na svojoj granici? Ili zbog onoga što na njenim granicama nije NATO. A to su Srbija i Republika Srpska. I to dok stvara pomenuti trojni pakt sa Albanijom i takozvanim Kosovom.
Nije li to razlog da se zabrinemo?
Nabavka kineskih raketa dokazuje da jesmo zabrinuti. Sve navedeno dokazuje i da i te kako imamo razloga da budemo zabrinuti.
Istovremeno, baš to znači i da nema nikakvog opravdanja što redovno služenje vojnog roka u Srbiji još nije uvedeno. Naime, šta još čekamo? I neće li postati prekasno kad napokon dočekamo…
Kao što je poznato, redovno služenje vojnog roka u Srbiji ukinuto je u sklopu NATO reformi Vojske Srbije. Koju su rešili da ukinu u miru kad već nisu mogli da je pobede u ratu; u sklopu pretvaranja naše zemlje u njihovu koloniju.
Dok je u svetu još vladao relativni mir, imali smo i luksuz da se pretvaramo da to ne primećujemo.
Sada nam je, međutim, direktno ugrožena bezbednost. I energetska i fizička.
Suverena država mora da se bori protiv toga. Samo suverena država može da se bori protiv toga. Sve drugo je ili okupirana teritorija ili kolonija. Čiji interes, shodno tome, dolazi na poslednjem mestu. Ako uopšte za njega ima mesta.
Poslednja upozorenja Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića
Slučajnošću, koja može da se shvati i kao rečita (i bezmalo namerna) ironija istorije, svake godine u dva uzastopna dana marta – 11. i 12. – Srbija ne može a da se ne seti dvojice svojih lidera čiji su životi završeni tragično.
Šta o Srbiji govore njihove sudbine i naša nesposobnost da vidimo razne nijanse koje su nam pred očima?
Počev od – ispostaviće se, testamentarnog – govora Slobodana Miloševića uoči 5. oktobra. U kome je upozorio da će, s vlašću koju instalira NATO, jer je takav interes NATO-a, teritorija (tadašnje) Jugoslavije biti brzo rasparčana nezavisnošću Kosova i Crne Gore, uz rasprodaju javne i društvene svojine strancima dok domaći manjinski suvlasnici to plaćaju svojom lojalnošću i pokornošću, i sve to uz gubljenje identiteta, prošlosti i tradicije, uključujući jezik. Uostalom, kao u svim marionetskim tvorevinama u kojima se po uzusima Evropske unije donosi Zakon o rodnoj ravnopravnosti da naredi upotrebu rodno senzitivnog jezika; inače, kad smo kod toga, naš rodno senzitivni jezik propisale su izvesne nemačke fondacije, a možda nije slučajno ni što nam Nemci pišu udžbenike u školama za našu decu…
Milošević nam je u tom svom govoru poželeo da se u njegova upozorenja ne uverimo kasno. To ga nije spasilo na vlasti – na kraju, ni na slobodi, ni u životu – ali smo se u ispravnost njegovih stavova zaista uverili, uglavnom, prekasno.
Što važi i za Zorana Đinđića. Mnogi ne bi to da vide: vraćanjem veronauke u škole i donatorskim večerama za Hram Svetog Save, upravo je on postupio u skladu s identitetskim upozorenjem Slobodana Miloševića.
No, i više od toga. Nakon što je Slobodana Miloševića oborio s vlasti i izručio Haškom tribunalu, još i na Vidovdan, Zoran Đinđić je na kraju života – u svom testamentarnom obraćanju, u poslednjem intervjuu "Večernjim novostima" – poručio da ga "ne uzbuđuje mnogo" što ga proglašavaju za "novog Miloševića", a teže optužbe od te tada nije bilo, sve dok su neoborivi argumenti koje je ponudio u vezi s Kosovom i Metohijom.
Kosovo i Metohiju – upozoravao je Zoran Đinđić u potpunom saglasju sa Slobodanom Miloševićem pre njega – njegovi NATO pokrovitelji u tišini prave nezavisnim od Srbije kako bi je stavili pred svršen čin. Dok je on – Zoran Đinđić – nasuprot tome i formalno, zvaničnim pismom stalnim članicama Saveta bezbednosti, zatražio povratak srpske vojske i policije u skladu s Rezolucijom 1244, uz najavu poziva Rusiji i Kini u pomoć u Savetu bezbednosti.
Razumete li kakav je to veleobrt bio, nakon što je na vlast došao kroz revoluciju finansiranu desetinama miliona američkih dolara…
Đinđić jeste pred kraj svog života razumeo ono što je pred kraj svoje vladavine o marionetskim tvorevinama govorio Milošević. Pa je zato, u onom intervjuu u Banjaluci tri nedelje pre nego što je ubijen, opominjao da je – citiramo – "bolesno" da "strance uključujete kao deo svoje unutrašnje politike".
Kao što je poznato, u sklopu procesa EU dezintegracije Srbije Srbija usvaja propise koje su (joj) doneli stranci iz Evropske unije, a i mimo toga u pisanju i sprovođenju zakona, izbornih na primer, učestvuju takozvane nevladine organizacije koje finansiraju vlade iz inostranstva.
Elem, poenta je u sledećem: uz sve što je nesumnjivo razlikovalo, i razdvajalo, Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića, verovatno bi nam bilo mudrije da se fokusiramo na ono što je spajalo ova dva nepomirljiva protivnika. Zato što su na kraju došli do istog zaključka. Da nam je sve vreme protivnik isti. Koji od nas sve vreme hoće isto, počev od Kosova kao našeg grdnog sudilišta…
Tako da za svoj opstanak protiv tog protivnika, neprijatelja, treba da se borimo, umesto da mu idemo u susret zadatim ćorsokakom EU integracija.
Stranci na Kosovu i Metohiji
Ako je, kao što je oduvek i bilo, od cara Lazara preko Njegoša do današnjeg dana, Kosovo naše grdno sudilište, kakva nam je presuda ovog 15. marta?
Srbi kao stranci na Kosovu i Metohiji, nešto ranije ili kasnije, ako se nastavi ovim putem dijaloga Beograda i Prištine pod okriljem Evropske unije.
To je i konačna presuda dijalogu Beograda i Prištine pod okriljem Evropske unije: Srbi kao stranci na Kosovu i Metohiji predstavljaju njegov rezultat. U meri u kojoj ih tamo uopšte preostane.
Pri čemu je Evropska unija čak i prestala da se pretvara da je statusno neutralni posrednik; Glauk Konjufca, prvi zamenik premijera i ministar spoljnih poslova takozvanog Kosova, pohvalio se odlukom Evropskog komiteta regiona – što je neko od tela Evropske unije – da odbaci zvezdicu i fusnotu koje su ovu državoliku tvorevinu razdvajale od normalnih država. Tako to počinje…
Javnost u obogaljenoj Srbije se, ipak, probudila u izvesnoj meri. Da se, uz patrijarha srpskog, više stotina profesora univerziteta, Maticu Srpsku i Kulturno-prosvetnu zajednicu Srbije, oglasila i čitava Srpska akademija nauka i umetnosti a ne samo jedan njen odbor, moglo bi da se konstatuje da se oglasilo sve duhovno i intelektualno što vredi u ovoj zemlji.
Kad se bolje razmisli, možda se i jeste oglasilo sve duhovno i intelektualno što vredi u ovoj zemlji.
I to je nešto iako, naravno, nije i dovoljno. Te otuda i pitanje šta još (konkretno) može da se učini osim ovoga što umiruje savest.
Najkonkretniji predlog do sada izneo je Aleksandar Vulin. U pet tačaka, a pod jedan, da se od Rusije i Kine zahteva da zakažu hitnu sednicu Saveta bezbednosti. Kao što već podsetismo, isto bi, da je poživeo, uradio i Zoran Đinđić. Ili bi Aleksandar Vulin učinio isto što i Zoran Đinđić, iako mu tako nešto inače nikad ne bi palo na pamet; hteo-ne hteo, svako kome je do Srbije, uključujući Kosovo i Metohiju, mora da dođe do istog zaključka.
Ovom pozivu u pomoć Rusiji i Kini se, uostalom, Marija Zaharova u ime Rusije unapred odazvala. Tako da samo treba da ga uputimo.
Predlaže dalje Vulin i originalno rešenje – da Srbija svoju državnu imovinu na Kosovu i Metohiji, uključujući školstvo i zdravstvo, prepiše na Srpsku pravoslavnu crkvu, pa da ih ona dalje vodi u skladu s našim planovima i programima; ovo kao odbrambeno sredstvo od francusko-nemačkog plana da srpsko školstvo i zdravstvo na Kosovu i Metohiji postanu privatne firme u skladu sa zakonima, planovima i programima samoproglašenog Kosova.
I da se prekine dijalog pod Evropskom unijom i suspenduju dosadašnji dogovori dok Evropska unija ne ispuni svoj deo pogodbe.
I tako dalje, uključujući izvesne bezbednosne odredbe.
Sve ovo može da bude akcioni plan čiji detalji mogu dalje da se razrade. Ili ćemo ga čitati kao spisak onoga što smo mogli da uradimo, a nismo.
Ako smo država, poručuje Vulin, onda da postupimo kao država. Na našem Kosovu, tom grdnom sudilištu…
Live
