"OsvRT" sa Vrzićem: Rađanje petrojuana na Bliskom istoku, kad je teško – Rusija i srpski izbori
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, nedeljom od 21 čas
Opasne špekulacije na Bliskom istoku i rađanje petrojuana, kad je teško – Rusija i srpski izbori, samo su neke od tema koje je u svojoj autorskoj emisiji "Osvrt" analizirao urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Opasne špekulacije na Bliskom istoku
Od ranije je poznato da je rat nekome – brat, ne samo zato što se rimuje nego usled poznate i žalosne koliko i konstantne pojave ratnih profitera. S tim što u našem slučaju ima previše i antiratnih profitera iz takozvanog NVO sektora – strani agenti koje ne smemo da zakonski obeležimo njihovim pravim imenom i svrhom – no to je neka druga tema.
Elem, predsednik iranskog parlamenta Muhamed-Bager Galibaf ne prestaje da razotkriva na Iksu i ovu dimenziju američko-izraelske agresije na njegovu zemlju. Vrhunsko internet trolovanje kao svedočanstvo nedostojanstvenog vremena u kome živimo.
Pratili smo tok novca, napisao je u jednom postu: prošle nedelje, šačica bankara i menadžera hedž fondova sastala se i odlučila da uzme za taoca vašingtonsku politiku rata protiv Irana. Da li da objavimo imena, pitao je svoje pratioce uz ponuđenu anketu u kojoj 70-ak odsto kaže da.
Citati izvađeni iz konteksta, poručio je dalje, plus veštački kreirani strah od propuštene prilike – takozvani FOMO (Feare Of Missing Out) kao kategorija ekonomskog ponašanja – jednako ratno profiterstvo jedan kroz jedan. Istražite sami…
Pa upozorenje: Takozvane vesti ili postovi na mreži Trut – očigledno aludirajući na Donalda Trampa – često su samo priprema za grabljenje profita.
(Bar) jedan takav slučaj, uostalom, već je uočen. Banalna podvala, istina, merena u stotinama miliona dolara.
Samo 15 minuta pre nego što će, jednog prošlog ponedeljka prilično rano ujutru po njujorškom vremenu, Donald Tramp objaviti da odlaže ultimatum Iranu od 48 časova, neko je prodao naftne fjučerse – ugovore za buduće isporuke nafte – u vrednosti većoj od pola milijarde dolara; 580 miliona, da budemo precizni.
Mehanizam se sastoji u sledećem: Trampova objava momentalno je – shvaćena kao predznak deeskalacije – izazvala pad cene nafte.
Onaj što je prodao 15 minuta ranije, svoju naftu prodao je po višoj, umesto po nižoj ceni. Normalno da je teže poverovati da je takav profit ostvaren pukom slučajnošću, nego dojavom insajdera. Neko je dojavio, pa se na tome i zaradilo.
Otkrilo se i da se broker ministra rata Pita Hegseta uoči izbijanja rata kod BlekRoka raspitivao o multimilionskoj investiciji u ratnu industriju. Kojoj je rat takođe brat. Možda je ono na njih mislio predsednik iranskog parlamenta, videćemo…
Kako god, obrazlaže takođe Galibaf, zasuli su svet s toliko lažnih vesti kako bi oborili cene energenata da je tržište otupelo od toga. Samo nastavite, niko više ne veruje. Realne cene će se svejedno pokazati.
I zaista: dok se pomenuti fjučersi, buduće transakcije koje su podložnije opisanim špekulacijama, tvrdoglavo vraćaju na vrednosti od oko 110 dolara po barelu nakon što malo padnu, krajem ove radne nedelje Si-En-Bi-Si javlja da je cena stvarnog barela – nafta koja se u ovom trenutku fizički isporučuje – već prevazišla vrednost od 140 dolara po barelu. To je najviše još od svetske ekonomske krize 2008. godine. Pre 28. februara ovih 140 iznosilo je svega 60-70 dolara po barelu, eto koliko je u stvari poskupelo.
Ova kriza, međutim, raspolaže raskošnim potencijalom da bude i znatno razornija. Ne samo zato što su dugovi u međuvremenu drastično uvećani – američki državni dug je od 2008. bukvalno učetvorostručen sa 9 i po na 39 hiljada milijardi dolara – i ne samo zato što je ovaj naftni šok već u ovom trenutku (prilično egzaktno kvantifikovano u milionima nedostajućih barela nafte dnevno) duplo gori od najgoreg do sada, onog s početka sedamdesetih godina prošlog veka.
Naš izbor
Hoće li postati još gori? To zavisi od daljeg razvoja rata u kome iranski vojni kapaciteti – uključujući PVO koja nastavlja da obara američke avione – očigledno još nisu vraćeni u kameno doba kao što saopštavaju američki ministar rata i njegov vrhovni komandant. Jer se njihovi avioni ne obaraju kamenicama. A Si-En-En, štaviše, javlja o obaveštajnim procenama da je (ugrubo) čak polovina iranskih lansera raketa još upotrebljiva – što znači da ih je bar toliko, to jest više nego dovoljno – a uz to raspolažu i hiljadama dronova.
Ima, međutim, izvesnih detalja koji u tom pogledu zaslužuju posebnu pažnju.
"Vašington post" javlja da "iranske rakete buše – prodiru kroz – izraelsku odbranu" pa izazivaju sumnje u njenu pouzdanost i efikasnost. "Blumberg", na istom tragu, opominje da, ako i ispaljuje manje raketa nego pre, Iran sad pogađa svoje ciljeve sve preciznije. Što zbog sve novijih tipova raketa koje se koriste, što zbog prethodno uništenih američkih radara za njihovo otkrivanje.
"Njujork tajms": baze američke vojske u regionu toliko su izbombardovane da se u njima više ne može boraviti. Pa su zato američki vojnici prinuđeni da se kriju po obližnjim hotelima. Koji su tako i postali mete.
Nema sumnje da u svim ovim uvidima ima i standardne zluradosti u odnosu na Donalda Trampa, no, to ne menja slike – uključujući satelitske – uništenih američkih baza na Bliskom istoku koje čitav svet može da vidi.
S tim što izgleda ima i još komplikovanijih problema. Američki nosač aviona "Džerald Ford" – najmoderniji, najveći, najskuplji nosač aviona na svetu – povukao se usred rata iz Crvenog mora na Krit posle (tobožnjeg) požara u perionici veša, pa odatle u Split, a sad valjda kreće nazad.
Međutim, američki "Blumberg" – pozivajući se na oficijelni izveštaj Pentagona – javlja i o čitavom nizu drugih problema koji imaju ili nemaju veze s tobožnjim požarom i stvarnim povlačenjem: najmoderniji, najveći i najskuplji bojni brod ikada napravljen, po ceni od 13,2 milijarde dolara, ima upitnu "operativnu prikladnost", što podrazumeva i radare i diskutabilnu "sposobnost da nastavi da funkcioniše u slučaju neprijateljske vatre". Tako da – citat – "nije jasno koliko je ’Ford’ u stanju da detektuje, prati ili presretne neprijateljske avione, protivbrodske rakete ili dronove", a takođe je nejasno – nastavak citata – "kako bi se sistemi ponašali pod ratnim naporom kontinuiranih uzletanja i sletanja" aviona.
Sve su ovo, inače, poželjne osobine bilo kojeg ratnog broda, odnosno nosača aviona, a kamoli najmodernijeg, najvećeg i najskupljeg u istoriji. A Tramp je prošlog vikenda u jednom momentu izbrbljao da je najveći nosač aviona na svetu bio napadnut iz 17 pravaca odjednom. Pa su možda tako i detektovane njegove pobrojane manjkavosti.
Sve je ovo, razume se, utoliko važnije što Amerika nastavlja da dovlači vojsku na Bliski istok. "Njujork tajms" očekuje čak 50.000 vojnika tamo, a javljaju i da se duplira eskadrila aviona A-10 za podršku kopnenim trupama. Kolika je verovatnoća da sve to ide tamo da ne bude upotrebljeno?
Pri čemu treba imati u vidu, pod a) da je Iran već demonstrirao svoju sposobnost da razori američke vojne baze. A negde treba smestiti onolike vojnike, što predviđa skoru budućnost između logističkog košmara i masakra.
Pod b) treba imati u vidu i da je Iran odavno napravio planove za reagovanje na američki desant na ostrva Harg, Abu Musa, Veliki i Mali Tunb, a sva su ta strateška ostrva u Persijskom zalivu i na ulazu u Ormuski moreuz prilično mala (Harg je sa svojih dvadesetak kvadratnih kilometara površine duplo veći od Abu Muse i Velikog Tunba, a Mali Tunb već u skladu s imenom). Što će reći da američki marinci neće imati gde da se sakriju pred iranskim udarom.
A to je naredni problem, pod c). "Volstrit džornal" i "Frankfurter algemajne cajtung" još ranije su otkrili poražavajuće ishode prošlogodišnjih NATO vojnih vežbi i na kopnu i na moru gde nisu umeli da se odbrane od – pogađate – napada dronovima. Koje Iran poseduje – i koristi – u hiljadama smrtonosnih komada. Pa i to najavljuje krvavi masakr.
Upravo zato naročitu pažnju privlači iznenadna smena načelnika Generalštaba američke kopnene vojske Rendija Džordža. Da li je, možda, odbio da pošalje svoje vojnike u izvesnu smrt, na osnovu procene koja počiva i na navedenim pretpostavkama? U svakom slučaju nešto bitno mora da je posredi kad se dogodilo baš sada, u ovakvom trenutku. I malo je verovatno da to nema veze s iranskim ratom.
U svakom slučaju, iz navedenih izvesnosti pod a, b i c proizlazi i d). Oko za oko, zub za zub, most za most i tome slično. Iran se za uništavanje svoje infrastrukture sveti uništavanjem neprijateljske infrastrukture. To već rade, tako da ne treba sumnjati da hoće, i da mogu to da urade.
Naftna i gasna postrojenja i polja, postrojenja za desalinizaciju, čitav Bliski istok leti u vazduh. Sa svim propratnim posledicama po ekonomiju; generalni direktor "Šela" već najavljuje da će se – i bez ovog katastrofičnog a zamislivog scenarija – Evropa već kroz mesec dana suočiti sa nestašicama goriva. Cena avionskog goriva već se udvostručila iako se pravi udar očekuje tek od maja. A komesar za energiju Evropske unije Dan Jorgensen preko "Fajnenšel tajmsa" najavljuje dugotrajni energetski šok i racionalizaciju – ograničavanja – potrošnje goriva.
Uz jedan posebno zanimljiv detalj u sklopu asimetričnog rata koji je Iran poveo protiv svojih agresora.
Akcije Velike sedmorke američkih tehnoloških giganata izgubile su od početka ove godine više od 3 biliona – hiljade milijardi – dolara svoje berzanske vrednosti usled prekomerne potrošnje na infrastrukturu veštačke inteligencije, zbog visokih kamatnih stopa koje poskupljuju njihovu prezaduženost, te geopolitičkih tenzija.
Akcije te Velike sedmorke giganata (kao što su Amazon i Envidija) nose vrednost čitave američke berze.
Iran je napao data centre Amazona i Orakla a isto je namenjeno i svima ostalima u regionu.
Već i to će dodatno uticati na pad njihove vrednosti. Kao i još više kamatne stope usled još više inflacije zbog rasta cene goriva, đubriva, hrane… O produbljenim geopolitičkim tenzijama kao faktoru koji obara vrednost ovih kompanija – i ruši čitavu američku ekonomiju – da i ne govorimo.
Ali i u okviru toga postoji još jedna dodatna nepovoljna nijansa. Naime, veliki ulagači u Veličanstvenu sedmorku su vlasnici zalivskih monarhija.
Poznati ekonomista Muhamed El-Erijan u "Fajnenšel tajmsu" zbog toga ukazuje na sledeći problem: samo u poslednje četiri godine oni su generisali suficit od 800 milijardi dolara. Što su uložili (prevashodno) u veštačku inteligenciju Veličanstvene sedmorke i američke hartije od vrednosti. Oni sada povlače te investicije jer više ne zarađuju nego samo troše. I sigurno u dogledno vreme neće investirati kao što su dosad, iz prostog razloga što neće ni zarađivati kao dosad.
Javlja se i da centralne banke širom sveta, iz potrebe za likvidnošću i nužde da energente nabave po višim cenama dok ih još ima i dok nisu još više, rasprodaju američke državne obveznice. Amerika, kao što je poznato, živi na prodaji svog duga – otuda onih 39 biliona duga. Sad će morati da ga prodaje još skuplje da bi privukla neke kupce. Pa će dug ubrzano postajati sve veći.
Ali nevolja nikad ne ide sama, pa tako ni najavljeni pad berze uz rast duga da to pogorša. Naime, petrodolar i definitivno dobija konkurenta. I to, naravno, u najosetljivijem trenutku.
Govorka se već izvesno vreme, ali sada je to – na osnovu nekolicine konkretnih slučajeva – utvrdila i britanska osiguravajuća kuća "Lojds": tankere kroz Ormuski moreuz Iran propušta uz plaćanje u juanima. Ne može u dolarima. Strateg "Dojče banke" to opisuje kao "katalizator erozije dominacije petrodolara i početak petrojuana".
Petrodolar – isključiva prodaja nafte za dolare kojima naftne monarhije onda kupuju američke državne obveznice, to jest dug – nastao je na formuli nafta za bezbednost. Amerika im je garantovala bezbednost, oni su zauzvrat prodavali naftu u dolarima. Čime su Americi i omogućili da živi na dug, jer su dolari potrebni svima kojima je potrebna nafta.
Amerika im, međutim, više nije garant bezbednosti. Naprotiv: upravo su zbog Amerike na meti Irana i trpe ovolike udare od kojih Amerika nema snage da ih zaštiti. Ni vojne ni ekonomske.
Sledeća kockica ove slagalice koja se pomalja sastoji se u tome što se Kina još pre par godina sa Saudijskom Arabijom dogovorila o prodaji dela saudijske nafte u juanima umesto u dolarima. Mehanizam, dakle, već postoji.
Štaviše, i namera, jer, i ono što naplaćuje Iran u juanima nije moglo da bude sprovedeno bez nekakvog dogovora s Kinom.
Kina je posle prošlogodišnjeg 12-dnevnog rata – ako je verovati pisanju medija pre nego što je ovaj rat započeo – Iran snabdela dronovima, PVO sistemima i protivbrodskim raketama. Što će reći da ga je ojačala upravo za ovakvu situaciju, pošto mu nijedna druga nije ni pretila.
A sada se, putem Pakistana, Kina pojavljuje kao mirovni posrednik. Garant svačije bezbednosti. Umesto Amerike. Ako budu dovoljno pametni da se dogovore.
I ako Amerika bude dovoljno pametna da stane dok još može. Ako joj se to može…
Kad je teško – Rusija
Kad je već pomenuti evrounijatski sekretar za energiju Den Jorgensen rekao "Fajnenšel tajmsu" kako Evropska unija "nije u krizi snabdevanja, još", ali da pravi planove borbe protiv "strukturnih, dugotrajnih efekata" rata, zapravo je priznao da kriza snabdevanja stiže – neće biti dovoljno goriva, ali će zato biti preskupo ono kojeg bude, shodno zakonu ponude i potražnje – i to će imati dugotrajne i, povrh toga, strukturne posledice.
Što znači da će duboka kriza potrajati sve dok se ne pronađe rešenje koga nema ni na vidiku.
Uostalom, možemo samo da zamislimo koliko je zapravo ozbiljno kad komesar – kome je, kao i bilo kojem političaru, u opisu radnog mesta i širenje optimizma – u tom svojstvu kaže i da "još nisu stigli" do "najgoreg scenarija". Ako je to najutešnije što ima da izjavi…
No kako da izjavi nešto utešnije kad tvrdoglavo – samoubilački – u Evropskoj uniji ostaju pri odluci da se, posle jeftinog ruskog gasa, iz gasovoda, odreknu i skupljeg (tečnog) ruskog gasa. Dok je tečnog (još skupljeg) gasa s Bliskog istoka usled rata sve manje. A ni tečni američki ili bilo čiji drugi gas ne može da nadoknadi sav manjak koji je nastao, pa je zato i sve to još skuplje nego inače.
Što se Evrope tiče, ne postoje alternativne mogućnosti za dobijanje gasa. Ako je neko radio na diversifikaciji, to je bila Evropska unija. Pa evo gde je sad. Štaviše, baš zbog toga je tu gde jeste.
Uključujući onaj tragikomičan pokušaj diversifikacije Azerbejdžanom. Pa se ubrzo ispostavilo – otkrio je to briselski "Politiko" – da azerbejdžanskog gasa uopšte nema u potrebnim količinama. Nego im Azerbejdžanci preprodaju ruski gas, skuplje za onoliko koliko se ugrade plus troškovi zaobilaznog transporta.
Evropska unija i Srbiju tera da se ovako diversifikuje. Petinu svojih potreba zbog toga moramo da platimo skuplje umesto jeftinije.
Srećom, preostale četiri petine možemo da kupujemo od Rusije. Naš gasni aranžman produžen je za još tri meseca. Bilo je najavljivano šest, bilo bi i još bolje da je dugoročni, ali direktor Srbijagasa Dušan Bajatović podseća da nam Evropska unija to ne da.
Cena koju plaćamo za ruski gas je, takoreći, bagatelna; jeftinija od naše je samo beloruska, što je i normalno jer su Rusija i Belorusija jedna uz drugu, kako geografski tako i u saveznoj državi.
Zahvaljujući ruskom gasu do sada smo – shodno analizama prozapadnih izvora u Srbiji – na godišnjem nivou štedeli oko 300 miliona evra na razlici između cene tog gasa i cene koju bismo plaćali na otvorenom tržištu. U sadašnjim uslovima drastičnog poskupljenja gasa na tržištu Evropske unije – između 60 i 80 odsto više u odnosu na cenu od 27. februara – onih 300 miliona evra koje nam Rusija, faktički, poklanja na godišnjem nivou postaju i utoliko veće.
Utoliko je veća i opasnost od ukrajinske sabotaže Turskog toka kojim se snabdevamo ruskim gasom. Mađarski šef diplomatije Peter Sijarto nazvao je to napadom na sam suverenitet Mađarske. I Srbija se nalazi na istom toku i pod istim napadom, što će reći da odbrani njene – naše – energetske bezbednosti i ekonomskog suvereniteta sigurno ne bi naškodilo kada bismo se pridružili ovom mađarskom stavu.
Pomenutih pak 300 i više miliona evra ruske pomoći Srbiji vredi staviti u kontekst pomoći koju Srbiji pružaju njeni zapadni partneri.
Pre dve godine su, na primer, kao što je ovde već ukazivano, samo na ime profita iz naše zemlje izneli 4,3 milijarde evra. Puta broj godina tako uspešnog poslovanja stranih (zapadnih) investitora u Srbiji, i dobija se zanimljiva brojka od koje zaboli glava koliko i džep.
A tek kad se to sabere sa onih 50-ak milijardi koje su prethodno izneli kroz privatizaciju, prema podacima Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara. Da oslobode naše tržište za svoje investitore i njihov profit na naš račun.
Pa se na to doda između 30 i 100 milijardi dolara štete od NATO agresije. Pa još 30 do 100 milijardi štete od sankcija. Koje su, da podsetimo, SR Jugoslaviji bile uvedene zbog lažne vesti da su Srbi ispalili granata i ubili ljude u redu za hleb u Ulici Vase Miskina u Sarajevu; od te optužbe je, naravno, kad je postalo prekasno, odustalo čak i tužilaštvo Tribunala u Hagu.
O Kosovu i Metohiji, naposletku, da i ne govorimo. Kao i o Republici Srpskoj. I jedno i drugo pitanje je, da i to podvučemo, pokrenuo predsednik Rusije u razgovoru s predsednikom Srbije. Zna se ko brine o nama dok nam drugi otimaju i novac i zemlju s obe strane Drine.
Ukratko, jedni nas pljačkaju, dok nam drugi pomažu u meri u kojoj mogu a mi to hoćemo. Kad je teško – Rusija. Uključujući jeftin gas, i to sada kad ga nema dovoljno ni skupog. Nije zgoreg i to da imamo u vidu…
Srpski izbori
Da je u borbu protiv podlih namera Aljbina Kurtija da preostale Srbe na Kosovu i Metohiji pretvori u strance, ili u državljane takozvane Republike Kosovo, uložen bar deo strasti koji je uložen u borbu za upravljanje vodovodom i kanalizacijom u, na primer, Kuli – ne potcenjujući tu vrstu potrebe stanovnika, na primer, Kule – možda bi i ishod borbe na Kosovu i Metohiji bio nešto drugačiji.
No, tu smo gde, računajući i neke polupane noseve. Da posluže kao upozorenje šta sve može da se desi i širom Srbije kad se svuda bude glasalo (osim na Kosovu i Metohiji, jer ni to više ne može), a ne samo u 10 lokalnih zajednica kao prošlog vikenda.
Analiza brojki pokazuje da su vladajuće stranke, u proseku, negde malo više, negde malo manje, ostale na onom broju glasova koji su imale i pre pada nadstrešnice u Novom Sadu, studentskog protesta i blokada koje su usledile.
Iste brojke pokazuju i da partijska mašinerija – izađi i glasaj kampanja uz sav prateći lokalni kolorit – funkcioniše po visokim standardima: izašao je i glasao, praktično, svako na koga su računali. S tim što ostaje pitanje da li će tako funkcionisati i kada sav fokus ne bude usmeren na samo 10 opština, sa 4-5 odsto biračkog tela ukupno.
Dalja analiza brojki pokazaće i kudikamo do znatno veću izlaznost na ovim u odnosu na ranije izbore. Kako je vladajuća stranka uglavnom ostala na istim brojkama na kojima je bila, to znači da je razlika otišla njenim protivnicima.
S tim što i ovde postoji značajna nepoznanica, koja se ne svodi samo na personalni sastav potencijalne studentske liste i njenog odnosa sa, pre svega, prozapadnom opozicijom koja je prednjačila u pokušajima da se tamo infiltrira ili, makar, prišljamči.
Do sada, naime, računajući i nedeljne izbore zato što su bili samo lokalnog karaktera – vodovod, kanalizacija, pijaca i tome slične opštinske nadležnosti – ovo okupljanje protivnika vlasti imalo je privilegiju da bude u komotnoj geopolitičkoj zavetrini. Dakle, bez iskazivanja jasnog stava o ključnim državnim i nacionalnim pitanjima evropske (dez)integracije Srbije, Kosova i Metohije, uvođenja sankcija Rusiji u ime zajedničke spoljne i bezbednosne politike Evropske unije sa svim pratećim ekonomskim, teritorijalnim i istorijskim posledicama.
Čim na dnevni red dođu republički izbori – kad god između kraja maja i kraja godine, kako se najavljuje – sve ovo će neminovno doći na dnevni red. Sa svim propratnim posledicama koje će na rejting imati iznošenje jasnog stava o navedenim pitanjima. Uključujući i iznošenje nejasnog stava, jer će to biti isuviše slično već postojećoj keč-ol varijanti koja je moguće sve dok se ne suočimo s izborom s kojim smo već suočeni: ili Kosovo ili Evropska unija. Ili sankcije Rusiji, ili Evropska unija. Naravno, i ko zna šta sledeće što će tek doći na dnevni red ako ova pitanja odatle budu skinuta.
S tim u vezi su i događanja ispred Rektorata nakon tragične pogibije jedne studentkinje.
Bez obzira na (predvidljivo) medijsko orgijanje, svako mora da insistira na utvrđivanju svih okolnosti pod kojima je izgubljen jedan mladi život. Kao i u slučaju života izgubljenih u padu nadstrešnice u Novom Sadu. Ako se insistira na jednom, a ne insistira na drugom i obrnuto, očigledno je reč o nedoslednosti koja otkriva bedno politikanstvo umesto iskrene želje da problem bude rešen zarad opšte društvene koristi. Ako je smrt postala najbolji politički argument, predaleko smo od ozbiljne političke argumentacije da bi to bilo dobro za bilo koga od nas.
Protivljenje policijskoj istrazi, koje je opravdanje našlo u pomenutom medijskom orgijanju, u prvi je plan izbacilo rektora Beogradskog univerziteta Vladana Đokića. Tako da se niko nije naročito iznenadio kada se njegovo ime našlo na prvom mestu (nepotpune) studentske liste koju su javnosti otkrile medijske pojave bliske aktuelnoj vlasti. Tim pre što je i sam rektor Đokić potom poručio da je spreman da se prihvati angažmana ako studenti i građani od njega to budu tražili.
Pa zato – imajući u vidu dosadašnju geopolitičku zavetrinu o kojoj je bilo reči – pažnju privlači i njegov poziv u pomoć s balkona Kapetan Mišinog zdanja upućen Evropskoj komisiji Ursule fon der Lajen i Kaje Kalas i Evropskom parlamentu Tonina Picule. Što mu se, izgleda, nije omaklo jer je i prošlog leta, u jednom prilično laskavom intervjuu za nemački "Špigl", pozvao Evropsku uniju u pomoć oko raspisivanja izbora.
Kao što je valjda jasno, pomoć Evropske unije može da dođe jedino po navedenu cenu Kosova i Metohije i sankcija Rusiji. I sledećeg što onda dođe na dnevni red.
Tako da je – imajući u vidu rezultate minulih lokalnih izbora i geopolitičko opredeljenje njihovih glavnih aktera – sasvim zamislivo da i posle republičkih izbora Srbija dobije proevropsku vlast i proevropsku opoziciju.
Ovo nije sporno samo zbog navedenih zahteva Evropske unije, već i zbog istraživanja javnog mnjenja koja redovno pokazuju da o ovom – najvažnijem – pitanju srpske politike i državnosti u našoj državi postoji duboka podeljenost.
Što će reći da je to, zapravo, jedini srpski izbor vredan biranja. Partija Aleksandra Vulina pozvala je da pod hitno bude sproveden obavezujući referendum o daljem procesu EU integracija Srbije (bez Kosova i Metohije).
Naravno, svi koji ne žele da napravimo takav izbor – za ili protiv Evropske unije, jer se plaše rezultata tog izbora – potrudiće se da Srbija uopšte i ne uoči pred kakvim se izborom zapravo nalazi. I da u tom pogledu bude svejedno, kakav god bio konačni rezultat nekog glasanja.
Live
