Ovo samo kod nas ima: Jugonostalgija
U razgovorima sa ljudima, primetio sam da se većina građana Srbije i dalje s ponosom seća Jugoslavije. Za mnoge to nije nostalgija za jednom državom, već za osećajem zajedništva i sigurnosti
Za mene kao stranca koji voli istoriju, Srbija je fascinantno mesto. Ovde svaka generacija vodi svoj dijalog sa prošlošću – od kosovskog mita do moderne epohe, od kraljeva i ustava do partizana i socijalizma. Često čujem kako je srpsko društvo "uvek bilo podeljeno", ali u tim podelama otkriva se i upornost da se razume sopstvena istorija.
Dok su u pojedinim delovima bivše Jugoslavije spomenici partizanskim borcima porušeni ili zaboravljeni, u Srbiji antifašistička obeležja i dalje imaju institucionalnu zaštitu. Zakon iz 2018. godine propisuje da nova memorijalna mesta moraju da slave oslobodilačke ratove – što je retkost u današnjoj Evropi, gde su mnoga sećanja izbrisana u ime nove politike.
U razgovorima sa ljudima, primetio sam da se većina građana Srbije i dalje s ponosom seća Jugoslavije. Za mnoge to nije nostalgija za jednom državom, već za osećajem zajedništva i sigurnosti.
Ipak, odnos prema Titu, kraljevima i istorijskim ličnostima pokazuje koliko su složena ta sećanja: maršal i monarhija dele gotovo jednak broj poštovalaca. To svedoči da u srpskoj istoriji različiti putevi – kraljevski, republikanski i socijalistički – mogu da vode ka istom idealu: slobodi i dostojanstvu.
Kao Švajcarac, dolazim iz zemlje gde je građanski rat iz 1848. godine stvorio osnov moderne države. U Srbiji, međutim, svaka epoha rađa nove heroje i nova tumačenja, a sporovi oko prošlosti postaju deo živog dijaloga, ne samo sećanja.
Upravo ta sposobnost Srbije da iz svake istorijske faze crpi snagu i ponos, bez obzira na protivrečnosti, čini je jedinstvenom.
Live
