Slobodan Antonić u "Relativizaciji": Pojedinci izbrisali granicu između intelektualca i političara

Ko ima moć u Srbiji, kakva je uloga javnog intelektualca, da li je isključivost kraj političkog diskursa, koji termini opisuju stvarnost a koji su tu samo da unose podele, i šta su ovogodišnji protesti pokazali i o vlasti i o opoziciji, neka su od pitanja koja je u autorskoj emisiji "Relativizacija" sa Ljiljanom Smajlović na RT Balkan razmatrao Slobodan Antonić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Antonić je izrazio razočaranje što je došlo do degradacije medijskog prostora, navodeći kao primer sve češće slovne ali i činjenične greške u medijima, naslove koji su samo mamac za klikove, ali i način na koji se vode pojedine TV emisije.

"Mora da postoji neka odgovornost u javnoj sferi", napomenuo je Antonić. "Ne možeš da kažeš živimo u diktaturi, ovo je strašno kakva je ovo diktatura i to kažeš na televiziji ili napišeš u novinama. Da je prava diktatura, ti to ne bi mogao ni da kažeš ni da napišeš".

Kada neki profesor društvenih nauka upotrebi taj izraz, za koji zna da ne odgovara stvarnosti, to je kao da lekar pacijentu daje pogrešnu dijagnozu, napomenuo je Antonić.

Pojam javnog intelektualca je u Srbiju došao preko Svetozara Stojanovića, i pod njim se podrazumeva čovek koji objašnjava javnosti određene stvari koje javnost ne zna, ili se trudi da artikuliše i zaštiti glavne interese jednog društva i naroda.

On, međutim, nije političar i ne treba da deluje, kaže Antonić, a neki ovdašnji komentatori su držanjem političkih govora delimično izbrisali tu granicu između javnog intelektualca i političara.

Biti javni intelektualac nosi određeni rizik pa čak i neprijatnosti, ali je to dužnost i obaveza ljudi koji se time bave, dodao je.

Jedna od posledica protesta koji su počeli u novembru 2024. je da je u "Overtonov prozor" prihvatljivog diskursa u Srbiji ušla ideja političkog nasilja. Verbalno nasilje tipa "jurićemo vas po ulici" i "plivaćete po Dunavu" potiče od ranije, ali se sad nekako normalizovalo, kaže Antonić.

"Ta normalizacija građanskog rata… jeste bila vrlo prisutna, mada ja mislim da je sad opasnost od toga relativno otklonjena i da se ipak ide na rešavanje krize preko izbora", dodao je.

Smatra da je Srbija bila "vrlo blizu toga da se stvari reše na ulici" oko 15. marta, kada je 300.000 ljudi izašlo na proteste. Za revoluciju nije potreban veliki broj ljudi, već organizovane grupe koje će da uvežu ulicu sa kadrovima u institucijama, što se desilo 5. oktobra 2000, napomenuo je Antonić.

Po njemu, 2000. je neka vrsta generacijske traume, posle kojeg su Srbiji oprezni prema velikim političkim promenama, jer pamte ozbiljne državne poraze koji su tada usledili.

"Valjda nas je 5. oktobar naučio da ne možemo slepo da prihvatimo prvu parolu s kojom neko izađe pred nas", kaže Antonić, jer "samo da ovaj ode" nije dovoljno i treba znati šta posle.

"Velike političke promene nisu bezazlene", dodao je. Recimo, Kosovo nije bilo "demokratsko pitanje" koje je rešavala smena Slobodana Miloševića, a ubrzo je razbijena i državna zajednica sa Crnom Gorom.

U poslednjih nekoliko meseci se situacija promenila i došlo je do određene stabilizacije vlasti, kaže Antonić, ali je opstanak tzv. "Ćacilenda" ispred Skupštine dokaz da ni vlast ne misli da je sve gotovo.

"Ako je obojena revolucija pobeđena, onda taj kamp treba skloniti. A ako nije pobeđena, onda taj kamp ima neku svoju funkciju", kaže Antonić.

Događaji iz protekle godine pokazali su da moć u Srbiji nije samo u rukama izvršne vlasti, a kamoli jednog čoveka, već da različite frakcije kontrolišu kulturu, policiju, sudstvo, itd.

"Moć je difuzno raspoređena", kaže Antonić. "Mi smo sada videli kako stoje stvari. Ovi događaji tokom ove godine su razgolitili šta vlast može, šta vlast ne može, šta vlast kontroliše, šta vlast ne kontroliše. Veliki deo države (izvršna) vlast ne kontroliše", zaključio je.

S druge strane, vlast je pokazala i određenu veštinu da ostane u sedlu, uprkos ozbiljnoj pobuni.

Antonić i Smajlović su se saglasili da je neko u Srbiji ozbiljno podsticao mržnju i razdor, koji nisu bili u funkciji pridobijanja glasača, putem forsiranja termina kao što je "ćaci".

"To je jedan uvredljiv termin koji je uveden upravo da bi se reklo ovo: nema razgovora, nema pregovora, mi ćemo tu stvar da rešimo tako što nas je više, i tako što smo pametniji i kulturniji, i mi ćemo to da rešimo tako – dakle, na ulici", rekao je Antonić.

Za "ćaci" predviđa da će biti prolazna pojava, jer se već "sve slabije skače" na nju. S druge strane, pojam "autošovinizam" koji je skovao Zoran Ćirjaković "tačno je pogodio onaj fenomen koji smo svi videli" i on je sad u širokoj upotrebi. 

Da bi politika mogla da funkcioniše u sistemima koji hoće da budu demokratski, gde se sukobi ne rešavaju nasiljem, mora da postoji dogovor oko pravila. A za dogovor je potreban razgovor i da u kulturu uđe jedna vrsta običaja zajedničkog života, navodi Antonić.

Kada se stvari postave isključivo, svega toga nema i kriza se rešava na ulici.