Ljubodrag Dimić u "Relativizaciji": Da li je Jugoslavija bila greška
Za Srbe, 20. vek možda i ne počinje 1918. ili 1914. godine, već možda 1878. godine, kada Srbija postaje samostalna država. Mnogi smatraju da se ovaj vek završava ratovima devedesetih godina, ali za nas možda još i nije završen", ističe gost Ljiljane Smajlović
Istoričar, profesor dr Ljubodrag Dimić je govoreći o tome da li je Jugoslaviji bila greška, u autorskoj emisiji Relativizacija sa Ljiljanom Smajlović na televiziji RT Balkan, rekao da kada se sve sabere, bilans jednog veka u kome je postojala jugoslovenska država izgleda negativno, ili preciznije, biće negativan ako iz tog istorijskog iskustva ne izvučemo pouke o tome kako da živimo danas i kako da se ponašamo sutra.
"Postojanje jugoslovenske države u dvadesetom veku je činjenica i istoričar mora da izučava tvorevinu i ideju koja je postojala gotovo jedan vek pre nego što je postala država", naveo je Dimić dodavši da je to ideja koja je privlačila velike srpske umove 19 veka.
On ističe da je ideja o Jugoslaviji, kada je prvi put artikulisana, izgledala da ima budućnost.
"Nikola Pašić, deceniju pre stvaranja jugoslovenske države, shvata da budućnost imaju samo velike države, a ne male, te da srpski narod ne može da opstane ako ne dođe do njegovog ujedinjenja, kao i da se ne može ujediniti ako u tom procesu ne budu uključeni i drugi balkanski narodi — Jugosloveni", kaže Dimić.
Objašnjava da, ulazeći u Prvi svetski rat ili u ratove koji su mu prethodili, srpski političari dolaze do spoznaje da se u prvim mesecima rata brani srpska ideja i srpska država, dok tokom leta 1914. godine, kako rat odmiče, počinje razmatranje jednog šireg koncepta koji treba ponuditi nakon rata.
"Već 1914. godini razmatra se kako opravdati izgubljene živote, čime opravdati žrtve koje su već podnete, da bi di do decembra 1914. godine došlo do Niške deklaracije koja izjednačava po važnosti oslobođenje Srbije i ujedinjenje sa neoslobođenom braćom Srbima, Hrvatima i Slovencima, koji žive na prostoru Habsburške monarhije", naveo je gost Smajlovićeve.
Dimić precizira da je na ovaj način došlo do vizije jugoslovenske države, koju će Pašić pokušavati da u kontinuitetu održava, sem u jednom manjem periodu, 1915-16. godine, pokušavajući da napravi državu koja bi imala opravdanje za sve žrtve koje su podnete.
"Jugoslovenska država će nastati kroz različite susrete sa hrvatskim i slovenačkim političarima, kao i razne apele koje je Pašić upućivao tada ujedinjenoj koaliciji evropskih naroda, koja je bila u sukobu sa Nemačkom i Habsburškom monarhijom", dodaje Dimić.
On navodi da na kraju, 1918. godine srpski političari dolaze do zaključka da je veliko jugoslovensko rešenje ono koje je prihvatljivo.
"Da Srbija prekorači granice zatvorenog 'balkanskog kotla', da srpske političke elite nađu svoj interes u toj velikoj državi, da ekonomske i kulturne elite takođe nađu mogućnost da se iskazuju na jedan sasvim novi način, da Srbija od male preraste u veliku državu", naglašava Dimić.
Podseća da je Srbija pred Balkanske ratove imala 53.000 kvadratnih kilometara, a posle Balkanskih ratova 88.000, dok je Jugoslavija imala više od 200.000 kvadratnih kilometara.
"Ona je faktički bila tri puta uvećana Srbija", naglašava Dimić.
Pašić napravio jugoslovensku državu ali je nije razumeo
Profesor ističe da je taj novi prostor trebalo osmisliti, a da je njega osmišljavala elita koja je imala svest ljudi iz 19. veka. On objašnjava da su otuda i posrtanja koja su karakteristična za Pašića, koji je stvorio jugoslovensku državu, ali "sva istraživanja pokazuju da je nije razumeo".
"Kao i drugi političari sa kojima je on došao u kontakt u prvim godinama postojanja te države, kao i u poslednjim godinama njegovog života, kao i oni koji su o toj državi odlučivali u dvadesetim i tridesetim godinama, a i oni koji su se pitali posle 1945. godine", ističe Dimić.
Prema njegovim rečima, kada se sve sabere, postavlja se pitanje: "Da li je bilo ko nešto razumeo i da li je uopšte iko išta razumeo?"
Dimić je ispričao da je na poslednjem papiru koji je ostao iza istoričara, profesora Petranovića, pisalo: "Jugoslavija – velika enigma".
"Da bi se odgovorilo na pitanje da li je Jugoslavija bila greška, treba istraživati jedan vek i iz svih grešaka izvlačiti zaključke", kaže profesor, dodajući da je uz greške bilo i perioda uspona, kretanja napred, džinovskih koraka, prosvetnog učinka koji je bio neshvatljiv.
Dimić navodi da je u Srbiji, u Kraljevini Jugoslaviji, vlast pokušala da kroz školu promeni svest onih koji je trebalo da postanu državljani jugoslovenske države, ali da se, pored svega, "sve završilo jednim kolapsom u nekoliko dana aprilskog rata".
"Nakon toga , kroz krvoproliće, građanski rat, bratoubilački rat, kroz oslobodilačku epopeju i revolucionarnu komponentu koju taj rat nosi sa sobom, dolazi se do nove države i nove političke elite. Partija koja raspolaže sa više od 140.000 članova, koja kontroliše sve institucije u društvu, na svaki način vrši kontrolu nad građanima i ima gotovo dva miliona doušnika", navodi Dimić.
On je ocenio da se radi o zaista čudnom veku, za koji neki kažu da je kratak, ali da je za Srbe to "dug dvadeseti vek".
"Za Srbe 20. vek možda i ne počinje 1918. ili 1914. godine, već možda 1878. godine, kada Srbija postaje samostalna država. Mnogi smatraju da se završava ratovima devedesetih godina, ali za nas možda još i nije završen", ističe profesor.
Niška deklaracija
Povodom činjenice da je Niška deklaracija donesena u decembru 1914. godine, tokom Kolubarske bitke i u trenutku kada se srpska država pripremala za povlačenje kroz Albaniju, Dimić ističe da je ova deklaracija bila logičan korak.
Ona je, kako navodi, logičan ishod jednog, nekoliko meseci dugog ratnog perioda, sa velikim ratnim pobedama, ogromnim ratnim gubicima i potrebom da se opravda jedna politika.
"Ishod se traži ne samo u obnovi Srbije, već u pomeranju horizonata Srbije koja, tako mala, nema budućnost", smatra profesor.
Ta srpska država, dodaje on, počinje da se posmatra i projektuje na sasvim drugačiji način, a srpski političari imaju glavnu ulogu u tom procesu.
"Ali tokom vremena, za mnogo šta počinju da se pitaju i političari koji pripadaju drugim narodima, pre svega Hrvatima i Slovencima, koji su sve do 1917. godine, sebe videli u okvirima Habsburške monarhije i koji su svoju politiku počeli da menjaju tek u poslednjih šest meseci rata", ukazuje Dimić.
On naglašava da se Srbija, naspram toga, s jedne strane odriče svoje državnosti, ali se uklapa u nešto mnogo veće — u nešto što je isto srpska država, u kojoj srpski narod živi zajedno sa Slovencima i Hrvatima.
"Tu počinje istorija jednog novog perioda, jednog novog doba koje je zaista bremenito mnogo čime. I usponima i padovima, porazima i pobedama, podnetim žrtvama, ali to je istorija i to je iskustvo koje treba preispitati", ističe Dimić.
Današnju aktuelnost pitanja Jugoslavije smatra posledicom činjenice da se u istoriji vide činjenice, pojave i procesi. A to su, kako kaže, procesi dugog trajanja, u kojima mnoštvo činjenica i pojava daju smisao, a trenutak u kojem živimo samo je jedna tačka u tom procesu.
"Nastajanje, život i kraj jugoslovenske države deo su tog procesa, ali proces nije završen. Da bi Srbija napravila korak u budućnost, mora dobro da izuči taj proces i da proba da vidi kuda to vodi i šta to donosi. A to je nemoguće uraditi bez ozbiljnih istraživanja, kojih nema dovoljno. Mi našu prošlost u prethodnom veku ne poznajemo u dovoljnoj meri da bismo mogli da obezbedimo sopstvenu budućnost", naglašava Dimić.
Na pitanje da li bi on pravio Jugoslaviju da je bio na mestu Nikole Pašića, Dimić odgovara da je on istoričar, a da je Pašić bio autentični tvorac države.
Podseća da postoji fotografija Pašića, zamišljenog nad kartom Balkana, koji sa lupom razmatra jugoslovenski prostor.
Navodi da je Pašić imao dilemu između "velikog rešenja", što je Jugoslavija sa Hrvatskom i Slovenijom, i "malog rešenja", što je Srbija sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom.
Pojašnjava da bi "malo rešenje" u to vreme imalo oko 8-9 miliona stanovnika, od čega oko 2 miliona pripadnika nacionalnih manjina.
"U tom kontekstu vi biste imali Srbiju ili 'skraćenu Jugoslaviju', koja bi pored Nemaca, Albanaca, Mađara imala još dva milion onih drugih koji bi se u toj državi osećali kao nacionalne manjine.
Dimić smatra da je Pašić verovatno došao do zaključka da na to "malo rešenje" treba dodati nešto više, te da bi, pored Srbije, trebalo uključiti Hrvatsku i Sloveniju.
Live
