Aleksa Đilas u "Relativizaciji": Šta treba ceniti kod Josipa Broza (DRUGI DEO)

Postoji nešto gotovo paradoksalno u sudbini partizanskog pokreta: predvodili su ga mladi ljudi koji su neretko poticali i iz građanskih, obrazovanih, čak privilegovanih slojeva, a ginuli za ideju jednakosti, u rovovima, planinama i bolnicama, rame uz rame sa seljacima, radnicima i đacima. Upravo u tom spoju mladosti, vere, kulture, žrtve i političke strasti, sociolog i publicista Aleksa Đilas vidi odgovor na pitanje koje otvara drugi deo emisije "Relativizacija" Ljiljane Smajlović – da li je postojao "tipski partizan", nezavisno od toga gde se borio i kom je narodu pripadao.

Za Đilasa, ličnost koja možda najbolje personifikuje tu vrstu partizana bio je Ivo Lola Ribar. Ne zato što je bio tipičan, već baš zato što je bio izuzetan. Po talentu, pojavi, obrazovanju i harizmi, ukazuje Đilas, Lola je bio daleko iznad proseka.

"On je bio iz elitne zagrebačke porodice. Beograđanin je bio njegov otac doktor Ivan Ribar, koji je bio predsednik skupštine jedno vreme. Imao je to privilegovano vaspitanje, išao u najbolje škole, učio strane jezike, skijao u Švajcarskoj, nosio elegantna odela... Mladi buržuj ili ono što se zove 'zlatna omladina'. Međutim, već u gimnaziji se formirao kao čovek izrazito levih, revolucionarnih uverenja i takav je bio i u studentskom pokretu. Njegova karijera počinje munjevito da napreduje. Tito je pitao mog oca da li postoji neki omladinac u Beogradu koga bi mogli da pošalju na Međunarodnu antifašističku konferenciju ili na Svetsku izložbu u Parizu. I onda je Milovan Đilas Đido predložio Lolu Ribara kao obrazovanog, odličnog govornika i vrlo simpatičnog čoveka. Cimerman, hrvatski istoričar je rekao za njega 'Bred Pit partizanskog pokreta', a Predrag Marković ga je nazvao 'princem partizanskog pokreta'. I to je potpuni pogodak. Onda je on briljirao na toj konferenciji, pa ga je Tito postavio za sekretara SKOJ-a. U komunističkom pokretu to je izuzetno visoka funkcija – neko ko je sekretar SKOJ-a odmah postaje član Politbiroa, rukovodećeg tela", priča Đilas.

Aleksa Đilas u "Relativizaciji": Jugoslovenski partizani – kako su pobeđivali (I DEO)

To, međutim, nije svima prijalo. Bilo je starijih, iskusnijih, robijaša i prekaljenih ilegalaca koji su smatrali da takvo mesto pripada njima, a ne jednom mladom čoveku iz građanske kuće, sa manirima i izgledom koji nisu odgovarali uobičajenoj predstavi o revolucionaru. Upravo je u tome, po Đilasu, bio važan deo priče o Loli Ribaru: on je rušio šablon.

"Petko Miletić, starija generacija komunista, radnik, robijao je, poznat po legendi o herojskom držanju. Ali se ispostavilo da se nije držao tako hrabro na saslušanjima kao što je pričao, no nije bio ni izdajnik. Ali kada su pronađena njegova saslušanja u specijalnoj policiji u toku rata, smenjen je sa mesta jednog od visokih funkcionera. Miletić je bio rudar, pravi radnik, sa izgledom onakvim kakvim se u tom šablonizovanom razmišljanju video revolucionar. A onda su Lolu, koga nije poznavao, poslali da mu saopšti da je isključen iz partije. I Lola se pojavljuje kao Bred Pit, elegantno obučen u skupom odelu, obraća mu se sa 'Vi', vadi 'Drinu', najskuplje cigarete. Izvuče cigaretu, zapali je, povuče nekoliko dimova i ugasi je. A ovaj koji je siromašan, njemu je to kao da se prosipa šampanjac. I saopšti mu, a ovaj misli – smak sveta, propala partija, zar da ga smenjuje ovaj buržujčić", priča Đilas. 

Ali upravo je tu, smatra gost "Relativizacije", bila razlika između predstave i stvarnosti. Kao organizator, kao čovek koji ume da privuče ljude, kao borac koji nije terao druge sektaštvom i intrigama, Lola je bio "tri koplja iznad".

Njegova biografija, međutim, nije ostala samo pri političkom usponu i harizmi. Đilas je podsetio i na njegovu ličnu i porodičnu tragediju, koja je od Lole Ribara stvorila gotovo simbol generacije koju je rat samleo. Poginuo je 1943. godine, sa samo 27 godina, neposredno pre leta za Englesku, gde je trebalo da ode u okviru jugoslovenske misije. Sudbina je htela da nemački bombarder, tragajući za drugim ciljem - Franjom Kluzom koji im je oteo avione i prebacio ih na partizansku teritoriju, naleti upravo na britanski avion koji je trebalo da poleti i baci bombu. U tom napadu poginuo je Lola, zajedno sa još nekoliko ljudi.

Ali tragedija porodice Ribar time nije bila iscrpljena. Njegov mlađi brat Jurica, izuzetno talentovani slikar, takođe je poginuo u ratu. Đilas je evocirao gotovo nestvaran trenutak u kojem je Tito morao Ivanu Ribaru da saopšti, ne samo da je izgubio jednog, već oba sina. Jedna od onih scena koje prevazilaze istoriju i ulaze u gotovo antičku ravan porodične tragedije.

"Jurica Ribar je poginuo u Crnoj Gori u Kolašinu. I kada je stigla vest, Lola je napisao pismo svom ocu i zamolio Tita da mu preda kada on odleti u Englesku. Ali onda je on poginuo. I sad Tito treba da saopšti starom Ivanu Ribaru da je poginuo Lola. I ovo je istovremeno i tragedija i tragikomedija koju sudbina pravi, otac kaže: 'Pa, živ mi je Jurica', a Tito kaže: 'Nije ni Jurica' i predaje mu to pismo. Eto, to su ta čuvena braća Ribar", podseća sagovornik Ljiljane Smajlović.

Naš izbor

Ko je i zašto Titu odrubio glavu?

U priči o Loli Ribaru važno mesto zauzima i Sloboda Trajković, Lolina velika ljubav. Đilas je podsetio da su sačuvana njegova pisma upućena njoj, kao i da je reč o dubokoj vezi. Sudbina Slobode Trajković i njene porodice, roditelja, brata i sestre, jedna je od najmračnijih slika okupiranog Beograda: uhapšeni su i ubijeni. Tako su se u Loli Ribaru, objasnio je Đilas, sudarile gotovo sve velike sile tog doba: građansko poreklo i revolucionarna vera, ljubav i rat, lična tragedija i istorijska misija.

Kroz njegov primer, međutim, Đilas nije govorio samo o jednom čoveku, govorio je o pokretu. O tome kako su u partizane odlazili ljudi različitog porekla, iz različitih sredina, pa i iz različitih političkih tradicija. U tom delu razgovora pomenuo je i biografiju svoje majke, Zagrepčanke i predratne skojevke, koja je prebacivala ljude u partizane i na kraju, i sama pred hapšenjem, otišla u pokret. Dolazila je, kako je opisao, kao zagrebačka gospođica, doterana, u krajeve poput Korduna, da bi se veoma brzo među tim ljudima uspostavilo ono što je činilo suštinu partizanskog iskustva: zajedništvo, jednakost, osećaj da se svi obraćaju jedni drugima sa "ti" kao saborci i drugovi.

To je, po Đilasu, bio jedan od ključnih razloga privlačnosti pokreta. Ne samo ideologija, već i praksa; ne samo vera u revoluciju, već i opipljiv osećaj da se usred raspada sveta stvara nova zajednica. Ljudi su verovali da nema povratka na staro i da iz rata mora izaći neko pravednije društvo. 

Gost televizije RT Balkan ocenjuje i da su mladi levičari tridesetih godina prošlog veka, uprkos svoj utopiji i zanosu, u nečemu bolje razumeli tok istorije od velikog dela etablirane političke elite. U trenutku kada se fašizam širio Evropom, kada su demokratske vlade reagovale mlako i nedovoljno odlučno, upravo su levi antifašisti preuzimali inicijativu — organizovali skupove, internacionalne konferencije, pozivali na mir, razoružanje i otpor.

Partizanska olimpijada u Foči

Đilas je posebno naglasio da se snaga pokreta ne može razumeti bez tog gotovo religijskog elementa vere i da to nije bila samo politička procena, već duboko uverenje da će ideje za koje se bore, pobediti, čak i ako oni sami ne dočekaju tu pobedu. Na pitanje Ljiljane Smajlović da li bi se iz one pozicije uopšte moglo pobediti bez takve vere, Đilas je odgovorio odrično.

Jelena Ponomarjova za RT Balkan: Srbi će uvek biti partizani na prostoru NATO-a

"Ne. Jedan transcendentalni elemenat u političkom delovanju je potreban. Transformacije su moguće, pa može da se pretvori u fanatizam, krvološtvo, dogmu, ali ne mora. Ako uzmemo specifično srpsku istoriju, nije to jedini pokret koji je ušao u borbu koja je bila izvan njihovih mogućnosti i snaga, pa na kraju izašao kao pobednik. To je privlačilo ljude. Mi govorimo o idejama i ideologiji, ali ima ona praksa i stvarnost partizanskog života koja na neki način čini te fantazije realnim. Recimo, poznato je to da su sve delili, da nije bilo velikih razlika, bratstvo u okviru jedinica", dodaje Đilas.

Deo emisije posvećen je Foči i čuvenoj partizanskoj olimpijadi. Na prvi pogled, usred rata, nacionalnih sukoba, nemačke i italijanske okupacije, ustaškog terora i opšteg rasula, sportske igre mogu da deluju kao fusnota, ali Đilas ukazuje da je to bio jedan od onih trenutaka koji možda bolje od velikih parola pokazuju šta je partizanski pokret pokušavao da izgradi.

"Partizani su u Foči obnovili neku vrstu državne i političke vlasti. Obnavljaju sve institucije koje su neophodne, počevši od vodovoda i kanalizacije do škole i upravnih zgrada. Mnogi će reći bilo je crvenog terora, i to je za diskusiju. Međutim, oni uvode nekakav red i poredak i to mnoge ljude, koji se plaše Nemaca, Italijana, četnika, posebno ustaša, ohrabruje. Istovremeno oni hoće da prikažu da mogu u toj okupiranoj Evropi da vode normalan život i naprave sportsku olimpijadu. Recimo, u šahu je pobedio Leka Ranković, tu je i atletika, trčanje na 1.500 metara, odbojka... U takmičenjima učestvuju i žene, i muslimanke i Srpkinje. Apsolutno se insistira da bude mešovito. Igra se fudbalska utakmica između omladine Foče i Vrhovnog štaba", priča Đilas o toj sposobnosti da se i usred rata proizvede osećaj smisla, reda i vedrine kao o važnom izvoru privlačnosti partizanskog pokreta.

Bitka na Sutjesci

U razgovoru sa Ljiljanom Smajlović, Đilas je bitku na Sutjesci opisao kao vojno stradanje koje se pretvorilo u ogromnu moralnu pobedu. Nemci su u operaciji "Švarc" pokušali da slome glavninu partizanskih snaga. Naspram 25.000 partizana, koji su sa sobom vukli i centralnu bolnicu, stajale su snažne, iskusne, dobro opremljene i elitne nemačke jedinice.

Slovenci partizanske pesme uvrstili u registar nematerijalne kulturne baštine

"Centralna bolnica je s jedne strane njihov veliki poraz, jer je, vukući je, usporavala njihovo kretanje. A brzi manevri, brzo kretanje je nekakva glavna prednost koju gerilska armija ima nad konvencionalnom vojskom, i oni to žrtvuju radi bolnice. S druge strane, činjenica da se toliko bore za tu bolnicu je neka velika moralna pobeda koja je imala širokog odjeka. Da bi se nosio jedan ranjenik, bilo je potrebno četiri borca koji su istovremeno premoreni, često i sami ranjeni, loše hranjeni, a uz to reč je i o spektakularno teškom terenu. Tu ima deset, dvadeset planinskih vrhova preko 2.000 metara, provalija, prašume... Na terenu gde je bila bitka, a to je kvadrat 100 sa 100 kilometara, postoje četiri nacionalna parka sa netaknutom prirodom kakvih nema u Evropi. Pitanje je kako neko tu može da preživi, a pogotovu da ratuje i vuče ranjenike", naglašava Đilas. 

Podsetio je i na ono što se danas često prećutkuje: na Sutjesci nisu ginuli samo Srbi iz Bosne ili Crne Gore, niti je to bila priča jednog kraja ili jednog naroda. U toj borbi bilo je mnogo Hrvata, naročito iz Dalmacije, boraca iz Banije. Ali u savremenim nacionalnim narativima, posebno u Hrvatskoj, taj deo istorije je potisnut ili deformisan, iako je partizanska Dalmacija predstavljala jedan od najsnažnijih antifašističkih prostora u tadašnjoj Jugoslaviji.

"Kada govore o bitki na Sutjesci trebalo bi da kažu to je zajednička borba Južnih Slovena, odnosno Jugoslovena protiv fašizma. Međutim, to ih asocira na partizane i Jugoslaviju, pa se manje-više ne spominje ili kažu 'mi ćemo da je spominjemo jer je tu bilo Hrvata Dalmatinaca'. A porušili su nekoliko hiljada spomenika iz Narodno oslobodilačkog rata i u Dalmaciji. Najviše Dalmatinaca je bilo iz Splita i Šibenika, gradova koji su danas ultranacionalistički, a, tada je, recimo, Split bio 'crven'. Jedan hrvatski istoričar je rekao kako mladi Splićani pozdravljaju 'za dom spremni', ali u ratu nije bilo ustaša u Splitu. Naprotiv, ustaše i NDH su smatrani za izdajnike, za državu koja je dala Split Italiji. Od većih gradova u Jugoslaviji nijedan grad nije bio toliko partizanski, komunistički, radnički, projugoslovenski kao Split. Maltene, netrunjen ustašlukom", podseća sagovornik Aleksa Đilas.

Višedecenijsko brisanje svega što je u hrvatskoj istoriji bilo povezano sa partizanima, Jugoslavijom, Srbima ili socijalizmom stvorilo je ambijent u kojem je krajnji nacionalizam postao poželjan obrazac identiteta. U takvoj slici sveta, rekao je, mladi prirodno završavaju kod Tompsona – kao kod figure koja sabira ono što je godinama sistematski negovano u politici, medijima i obrazovanju.

Legat Josipa Broza Tita

Brozov legat, onako kako ga u emisiji vidi Aleksa Đilas, nije ni crn ni beo. To je, pre svega, nasleđe jedne relativno stabilne i međunarodno relevantne države, koja je posle rata uspela da opstane, da se odupre Staljinu i da izgradi ozbiljan ugled u svetu. U taj legat spadaju i federalno uređenje Jugoslavije, pokušaj da se u mnogo nacionalnoj državi uspostavi nekakav balans među narodima, kao i veliki kulturni uspon u književnosti, filmu i umetnosti, koji se razvio u okviru tog posleratnog poretka.

O Danu Republike na RT Balkan: Zašto se London plašio srpskog faktora (VIDEO)

Istovremeno, taj legat nije oslobođen tamne strane: represija, politički zatvori, kult ličnosti i brojne pogrešne političke i ekonomske odluke takođe su deo Brozovog nasleđa.

Ipak, ideje poput one koju je izneo gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić da Tito bude iskopan iz Kuće cveća, ocenjuje kao besmislen obračun sa istorijom.

"To je tek glupost, posle pola veka čoveka vaditi iz groba. Čak bih išao dalje, smatram da Tito treba da ima ulicu u Beogradu. Do njegove smrti 1980. ali i kasnije bilo je drugačije. Borislav Mihajlović Mihiz, dramski pisac, kritičar, srpski nacionalista, kritičar komunizma pravio je sledeći vic: celom Jugoslavijom možeš da se provezeš jednom ulicom. Kroz svaki grad kad prođeš glavnom ulicom to je Ulica maršala Tita. To da on sad nigde nema ulicu, nigde nema njegovog spomenika, čini mi se kao patologija druge vrste", dodaje.

Na pitanje da li je ikada osećao mržnju prema Brozu, iako mu je otac robijao, odgovorio je mirno i bez patetike:

"U mojoj kući se nije mrzelo, iskreno da kažem. Kod nas u kući niko nije mrzeo ni Nemce, čak smo se radovali što Nemačka napreduje, demokratija, pa Vili Brant, pa dobri odnosi... A to je neki stvarni neprijatelj. Možda povremeno u nekim situacijama, u afektu, ali nije nas to prožimalo. Često se pominje Milovan Đilas kao glavni Titov protivnik. Milovan Đilas je kritičar sistema, čovek koji teži demokratskim reformama. On je protivnik tog poretka, a na neki način i samog sebe, jer je bio njegov stvaralac, i celog to istočnoevropskog bloka. Ali ne sa antikomunističkih, fanatičnih pozicija. Ni on nije mrzeo Tita, čak i svoj zatvor opisuje polušaljivim tonom. Kod Tita, to što je Đido bio u zatvoru je komplikovana stvar. Kažete Tito ga je hapsio, to je tačno, ali istovremeno Đilasove knjige, članci, intervju su zahtevi za vrlo krupnim reformama koji su, po mom mišljenju bili dobri. Ali to je razdraživalo mnoge ljude vrlo široko u partiji, Sovjetski savez... Kada je Đilasu suđeno četvrti put zbog knjige "Razgovori sa Staljinom", a u kojoj je Tito pozitivna ličnost jer opisuje jugoslovenski sukob sa Staljinom, dolazio je sovjetski ambasador i insistirao na njegovom hapšenju. Nije on žrtva hira jednog čoveka", kaže Aleksa Đilas.

Bilo je i epizoda u kojima se Tito pokazao kao "bednik i pakosnik". Recimo ona u kojoj je sprečio da Milovan Đilas u zatvoru dobije grejalicu. Sagovornik Ljiljane Smajlović podseća da mu se u ćeliji ledila voda u bokalu, da je zimi ležao umotan u ćebe, a da je Tito na Rankovićev predlog da mu daju grejalicu, odgovorio: "Nek se ohladi".

"Moj otac je stradao, na neki način i moja majka, malkice i ja, ali opet šta se sve raznim drugim ljudima dešavalo i u ratu i posle rata, i kao komunistima, i kao žrtvama komunizma i, u nekom smislu i žrtvama Milovana Đilasa koji je deo te vlasti... A onda imate ovaj rat devedesetih... Pa ja bih groznog Staneta Dolanca pre doveo na vlast od mnogih vojnih lidera koji su tada došli i napravili čudo... Što reče jedan od od komunističkih, bosanskih lidera: 'Nećete mi vi ovdje pravit Lebanon!' A to se dogodilo - 100.000 mrtvih! Šta je devet godina Đilasove robije ili moja emigracija prema tome", zaključuje Aleksa Đilas.