Svet
Mohamad Sadek Fazli u "Relativizaciji": Trampu nije Amerika na prvom mestu, već Izrael
Od napada na školu u Minabu i ubistva iranskog vođstva, preko novog ajatolaha, američkih baza u Zalivu i "Bondstila" u Srbiji, iranski ambasador u "Relativizaciji" iznosi viđenje rata koji, kako tvrdi, nije slomio Iran, već ga je - učvrstio
Dok rat između Amerike, Izraela i Irana ulazi u novu, opasniju fazu, a svet pokušava da shvati da li je cilj napada bio vojni udar, promena režima ili potpuna destabilizacija države, nova epizoda "Relativizacije", autorke Ljiljane Smajlović, donosi razgovor sa ambasadorom Irana u Srbiji Mohamadom Sadekom Fazlijem.
Vođen 16. marta, u trenutku kada je njegova zemlja sedamnaest dana pod udarima koji su počeli ubistvom rukovodstva zemlje i 175 devojčica iz jedne škole u Minabu, gost televizije RT Balkan se osvrće na jedan paradoks: Amerika je vrlo brzo utvrdila da ima precizan broj demonstranata koje su navodno ubile iranske bezbednosne službe tokom protesta, međutim još ne mogu sa sigurnošću da kažu ko je vlasnik "tomahavka" koji je pogodio osnovnu školu za devojčice.
"Mogu da kažem da je to veoma čudno. I prilično je apsurdno od predsednika Trampa. Već smo navikli da od njega čujemo razne čudne stvari. Mislim da je mnogo laži izrekao, ne samo ostatku sveta, već i sopstvenom narodu. Čoveku koji je tvrdio da mu je Amerika na prvom mestu sada je Izrael na prvom mestu. Te svoje laži izgovara jednu za drugom. Možda je ovo još jedna. Mogu da kažem i da su mnogi američki vojni komandanti potvrdili da su Sjedinjene Države gađale osnovnu školu u Iranu. I znaju da je njihova raketa, nažalost, pogodila školu i usmrtila više od 170 devojčica. U to nema nikakve sumnje. Mislim da su nedavno i neki američki zvaničnici priznali da je to bio američki napad. Čak je i 'Njujork tajms' rekao da je njihova analiza pokazala da je to bila američka raketa", kaže za RT Balkan iranski ambasador u Srbiji.
Fazli razgovor vraća unazad, do 1953. godine i rušenja Mohameda Mosadika, objašnjavajući da je još tada postalo očigledno da zapadne sile želele iransku naftu, iranske resurse i političku kontrolu nad zemljom. Najpre je, iz te perspektive, srušen Mosadik, a kasnije je Islamska revolucija srušila šaha i presekla taj odnos zavisnosti.
"Možemo reći da su od početka, odavno želeli iranske resurse, iransku naftu i sve ostalo. Kada je nedavno Bibi Netanjahu video kakva mu je situacija u Izraelu i kada je shvatio da je došao predsednik poput Trampa, kog može da ubedi da mu ispuni želje, počeo je sve više da se trudi. Nažalost, pogrešne preporuke i pogrešni saveti koje su predsedniku Trampu dali njegovi savetnici takođe su ih doveli do ove pogrešne procene. A ovo sada je posledica te pogrešne procene. Čak i mnogi Amerikanci, naravno, suparnici i politički protivnici gospodina Trampa, kažu da je to bila pogrešna procena. Počeli su da govore da je ovo debakl, fijasko za Sjedinjene Države. Ni deset dana im nije trebalo da počnu da to govore", ističe iranski ambasador u Srbiji.
Tri američke zablude o Iranu i Irancima
Mohamad Sadek Fazli ukazuje i da su Amerikanci verovali da će ubistvo rukovodilaca i udar na vrhovnog vođu slomiti državu i društvo. I tu razgovor prelazi na pojam mučeništva, koji ambasador objašnjava kao jednu od ključnih stvari koje Zapad ne razume. Naime, u iranskoj i šiitskoj tradiciji, mučenička smrt nije kraj, niti razlog za povlačenje, nego deo istorijske i religijske svesti u kojoj heroji upravo kroz žrtvu postaju trajni simboli.
"U našoj islamskoj kulturi mučenička smrt ne predstavlja kraj života. To nije kraj svega. Obično heroji u našoj istoriji, u našoj religiji postaju mučenici. I mučenička smrt je, da tako kažemo, dar od Boga. To uopšte nije nešto loše. Mogu da kažem da 90 odsto Iranaca želi da umre mučeničkom smrću. Zato se ne plaše da umru na takav način. To je bila prva pogrešna procena. To ne znači da tražimo smrt, da je želimo. To znači da nikada ne odustajemo. Nikada ne prihvatamo ono što siledžije traže", objašnjava sagovornik Ljiljane Smajlović da, uprkos naporima Zapada da Irance predstave kao fanatike, mučeništvo u iranskom političkom i religijskom iskustvu nije poziv na samoubistvo, nego odbijanje predaje.
Drugi važan sloj razgovora je podsećanje da je Vašington, odnosno američki predsednik očekivao brz slom Irana - u prvih 20 sati, do otvaranja prodavnica u ponedeljak.
"Kroz čitavu istoriju iranskih civilizacija nećete pronaći primer predaje iranskog naroda. To je kultura Irana. To je iranska civilizacija. Želim da naglasim da nijedan Iranac ne prihvata nasilnike. Iranci ih ne vole. I ne samo da ih ne vole nego nikome neće dozvoliti da im bilo šta nameće silom. S Irancima ne možete da razgovarate bez uvažavanja. Mislim da bi morali, na osnovu naše civilizacije, da razumeju da smo mi narod koji uvažava druge narode sveta. Ali s druge strane, na uzajamnim osnovama i mi želimo da drugi uvažavaju nas", dodaje Fazli.
Treća pogrešna procena ili previd je, kaže sagovornik televizije RT Balkan, činjenica da je Iran postao veoma snažna država:
"Nismo kao neki drugi narodi koji nemaju oružje, volju, potrebnu opremu... I ima nas 90 miliona. I danas je Iran jaka, moćna i stabilna država. I na unutrašnjem, pa čak i u regionalnom smislu zato što smo imali veoma dobre odnose sa susedima. Tramp je mislio da može da dođe u Iran i da vrlo brzo izvede nešto slično onome što se dogodilo u Venecueli. Da odstrani, da ubije visoke iranske zvaničnike i najviše zapovednike, pa da onda dovrši i sprovede svoj plan".
Ljiljana Smajlović otvara i pitanje o promeni retorike iz Vašingtona, primećujući da Tramp više ne govori sa istom sigurnošću o promeni režima kao na početku, ali ambasador odgovara da to ne znači da je ta ideja napuštena, već samo da su im stavovi i poruke neujednačeni.
"Kažu jedno, a drugog dana drugo… To je kao… Ne znam, kao supa. Sve je pomešano".
Američke baze i među njima "Bondstil"
Tema američkih baza u Zalivu otvara jedno od ključnih pitanja ovog rata - gde se zapravo sukob vodi i ko su njegove mete? Zašto Iran gađa baze u susednim zemljama i da li se time širi rat?
Iranski ambasador odgovara jasno: Iran ne napada države, već mesta sa kojih se na njega puca. Tako i američke vojne baze u regionu više nisu neutralna infrastruktura, već aktivni deo rata.
"Mi ne napadamo nijednu zemlju. Dakle, treba da se zna da Iran brani svoj narod, svoju teritoriju, svoj suverenitet. Čak i pre ove agresije, poslali smo veoma jasnu poruku Sjedinjenim Američkim Državama, Izraelu, pa čak i našim susedima, ako SAD napadnu Iran, da ćemo mi zapravo započeti svoj čin samoodbrane. I to je veoma prirodno. To je zakonito i zasnovano na svim međunarodnim zakonima i pravilima. I zato moramo zaključiti i razumeti da se Iran sada brani i da je to po zakonu. Tu nema sumnje. Ali kada je reč o našim susednim zemljama, moramo reći, tačnije, moram da objasnim da su američke baze, američki objekti, američka sredstva u našem regionu locirani u zemljama koje su nam susedi i oni se svi, nažalost, koriste za napade na Iran. Naše rakete ne mogu da dosegnu tlo Sjedinjenih Država. Kada smo napadnuti iz tih baza, tih pomoćnih kapaciteta, vojnih kapaciteta SAD u našim susednim zemljama, šta očekujete da radimo? Da sedimo i gledamo kako nam ubijaju ljude iz tih objekata? Dakle, branićemo se i, u tom okviru, napadamo i ciljamo samo vojne baze SAD i ona sredstva koja pripadaju Sjedinjenim Državama", kategoričan je Fazli.
Razgovor sa vojne logike prelazi na političku poruku regionu: naime, Teheran već godinama, otkriva sagovornik televizije RT Balkan, upozorava zemlje u Persijskom zalivu da prisustvo američkih baza nije garancija bezbednosti već upravo suprotno.
"Oduvek smo im govorili: 'Ako postoji bilo šta što vas brine oko bezbednosti, rešenje nije da se dovedu stranci, poput SAD, da vam oni pružaju bezbednost. Morate sami da obezbedite zemlju. A ako postoji bilo šta što vas brine, hajde da razgovaramo, da sarađujemo'. Doktrina Irana za bezbednost celog regiona jeste da bezbednost održavaju sami narodi odatle, same nacije, zemlje iz regiona, ne stranci. U tom smislu, upozorili smo druge. Te baze će biti upotrebljene protiv nas, zato morate da povedete računa. Znate, radio sam sa pokojnim ministrom spoljnih poslova, i sećam se, kada smo odlazili u posete mnogim zvaničnicima tih susednih zemalja, ministrima spoljnih poslova, nekada kraljevima, nekada emirima, da smo razgovarali o tim pitanjima s njima. I iznosili smo tu zabrinutost Irana. Uvek su naglašavali da to nikada neće dopustiti, ali su eksplicitno rekli mnogo puta da, nažalost, nemaju kontrolu nad tim bazama. Kada nema kontrole, kada ne mogu da im daju dozvolu šta da rade, a šta ne, kako onda mogu da tvrde da im neće dati da koriste njihov vazdušni prostor, vode i zemlju", priseća se Fazli susreta sa zvaničnicima zalivskih zemalja.
Ali ovaj deo razgovora ne ostaje samo na Zalivu, već otvara i pitanje da li se ista logika odnosi i na druge američke baze u širem regionu, uključujući i "Bondstil" na Kosovu i Metohiji.
"Hteo bih da naglasim što se toga tiče - Iran ne želi rat. Iran se brani. I ne želimo da širimo rat, ali postoji, da tako kažem, osnovno pravilo, i ovog puta, Iran će se braniti i ciljati mesto koje je upotrebljeno protiv njega", kratko odgovara Fazli.
O jednom od najosetljivijih iranskih aduta - energentima, gost "Relativizacije" priča odgovarajući na pitanje da li je ključna snaga Irana upravo to što može da uzdrma svetsko energetsko tržište, da podigne cenu nafte i time politički naudi Donaldu Trampu u Americi?
"Taj adut nismo upotrebili u junskom napadu na Iran, ali to je bilo samo iz jednog razloga: nismo želeli u to vreme da širimo oblast rata. Samo zbog toga. Ako se sada desi bilo kakva promena na tržištu nafte, u porastu cena nafte ili bilo čega sličnog, ili bilo kakve posledice, to nije računica Irana i nije odgovornost Irana. Možda se može reći da su to prirodne posledice rata", dodaje Fazli.
Posle Hamneija - Hamnei
Deo emisije posvećen je novom vrhovnom vođi, ajatolahu Sejedu Modžtabi Hamneiju. Ljiljana Smajlović podseća da je kao mladić bio dobrovoljac u iračko-izraelskom ratu i da tu crtu deli sa još nekim istaknutim Irancima, poput čuvenog naučnika Sejeda Muhameda Marandija.
"Tačno je da je bio dobrovoljac, kao drugi mladi u Iranu koji su učestvovali u ratu protiv Iraka, protiv Sadama Huseina. Posle prekida vatre, posle kraja rata između Irana i Sadama, on je započeo visoko obrazovanje u verskoj školi i na univerzitetu. Stekao je visok nivo obrazovanja u obe institucije, na oba polja. Istovremeno, veoma je pametan i bio je jedan od savetnika pokojnog ajatolaha Hamneija, vrhovnog vođe. I u to vreme, pre mučeništva ajatolaha Hamneija, pomagao je zemlji, političarima i u drugim sektorima u mnogim stvarima. I poznati su mu svi dokumenti, sva pitanja, sve u Iranu. Možemo reći da je on najbolji izbor u ovoj situaciji. Moramo da obratimo pažnju i na proceduru: imamo Savet eksperata, koje direktno bira narod, i 88 predstavnika naroda. Oni se sastaju, imaju svoja pravila, imaju svoj način za razmatranje stvari. Posle duge procedure, došli su do zaključka da je sada najbolja osoba novi vođa Sejed Modžtaba, ajtolah Sejed Modžtaba Hamnei. To nije samo moje mišljenje, to je i mišljenje iranskog naroda. Pogledajte Iran, reakciju Iranaca kad je objavljeno da je on izabran", objašnjava iranski ambasador u Srbiji, naglašavajući da njegov izbor nije lični hir niti nasledna mistika, već odluka sprovedena kroz sistem Islamske Republike.
Nuklearna bomba nije deo iranske odbrambene doktrine
Jedno od glavnih pitanja, koje se u zapadnim narativima stalno vraća kao glavni razlog za napad, jeste nuklearno oružje. Autorka "Relativizacije" ukazuje na paradoksalnu situaciju - dve nuklearne sile vode rat protiv jedne zemlje pod obrazloženjem da bi ona mogla da razvije nuklearno naoružanje. U tom kontekstu otvara i dilemu da li bi se, posle ovog rata, mogla promeniti iranska politika i stav prema nuklearnoj bombi:
"Ne. Posedovanje nuklearne bombe ili nuklearnih vojnih postrojenja nije deo naše odbrambene doktrine. Ne želimo nuklearnu bombu ili nešto tako. Kad su SAD napale Irak, to je bilo 2003. godine, zašto su to uradili? Tada su postojali lažni izgovori - oružje za masovno uništenje. Takođe, pokušavali su da ubede svet, da će Iran imati nuklearne glave, nuklearne bombe i da zato treba da ga napadnu. Sećate se da smo 2015. godine potpisali sporazum sa SAD, tj. sa zemljama E3 plus 3 o našim nuklearnim pitanjima. I dozvolili smo dodatnu inspekciju IAEA u to vreme. Čak su nas neke članice IAEA pitale zašto smo to prihvatili. Odgovor je veoma jasan. To je zato što smo bili sigurni da nemamo šta da krijemo", objašnjava Fazli i dodaje da je američka tvrdnja da nije bilo inspekcije duže od šest meseci laž.
O Iranu i Srbiji
Novinarka Ljiljana Smajlović dotakla se i teme koja za domaću publiku nije sporedna: odnos Irana prema Kosovu i Metohiji. Podsećajući gledaoce da Iran nije priznao Kosovo kao suverenu državu, pita ambasadora da li ga građani Srbije pitaju zašto je Iran pomagao bosanske muslimane protiv nas u ratu devedesetih?
"Zapravo, ne bih želeo da se vraćam u prošlost i da ponovo otvaram istorijske teme, ali bih želeo da naglasim da je stav Irana prema Kosovu zasnovan na principijelnoj politici", kaže Fazli.
U ovoj epizodi "Relativizacije" povlači se još nekoliko paralela: rat protiv Irana povezuje se sa iskustvom Srbije iz 1999, odnosno NATO bombardovanjem, a Savet bezbednosti i Ujedinjene nacije i onda i sada se prikazuju kao poredak koji je odavno ostao bez stvarne snage da zaštiti države od velikih sila. Poredi se i reakcija srpske emigracije tokom NATO bombardovanja koja je bila suprotna od prizora dela iranske dijaspore u Holivudu i Torontu, koja je slavila smrt iranskog vođe i napade na zemlju zanemarujući da je u istom napadu smrtno stradalo 175 devojčica.
"Nažalost, Si-En-En i mnogi drugi mediji pokušavaju da prećute one koji podržavaju vladu, a da istaknu one koji se protive vladi", odgovara Fazli dodajući da smatra da su takva okupljanja organizovana.
Live
