Zašto Rusija neće pomoći Evropi: Da li Evropljani sami biraju sopstvenu budućnost?

Evropski zvaničnici, uključujući i visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozepa Borelja i predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen, neprekidno plaše Evropljane predstojećom "ruskom invazijom", ali svakom ko ima imalo soli u glavi jasno je da Rusija ne priprema nikakvu "invaziju na Evropu".

Rusija neće ponovo "oslobađati Evropu", kao u vreme Napoleona ili Hitlera, jer za to ne postoji nijedan valjan razlog. Rusija samo razoružava i slabi NATO. Rusija je odustala od sna o "zajedničkom evropskom domu", o kome je sanjao poslednji sovjetski vođa Mihail Gorbačov i okrenula se sopstvenom razvoju, izgradnji "Velike Evroazije" – istoku.

O tome govore neki ozbiljni naučnici poput francuskog istoričara Emanuela Toda: čak i kad bi htela da izvrši "invaziju na Evropu", Rusiji za to nedostaju temeljne demografske pretpostavke.

"Optužbe Zapada da Putin planira 'invaziju na Evropu' su u domenu fantazija i puke ratne propagande. Istina je da se Rusija, sa malom gustinom stanovnika i teritorijom od 17 miliona kvadratnih kilometara, uopšte ne želi da osvaja nove teritorije", tvrdi Tod.

Upravo to je razlog zašto je Specijalna vojna operacija toliko "spora". Nema velikih, epskih juriša, kao u Drugom svetskom ratu; Rusija minimizira svoje gubitke u ljudstvu i efikasno uništava ukrajinske vojne snage i zapadno vojno naoružanje.

Suprotno narativu koji favorizuju mnogi zapadni komentatori, vojna strategija Rusije nije da baca milione u "mašinu za mlevenje mesa". Zapravo, ovaj narativ prikriva stvarne probleme sa kojima se suočava kijevska hunta, koja, za račun Zapada (SAD) nemilosrdno "troši" ukrajinske ljudske resurse. Ovaj rat se, sa ruske strane, vodi polako, precizno, sistematski i metodično.

"Prioritet Rusije nije da osvoji što više teritorije, već da izgubi što je moguće manje ljudi", zaključuje francuski istoričar. 

Evropska unija je samo američka kolonija

Drugim rečima, Evropljani će morati da se sami bave sopstvenom sudbinom. Kako, to je njihova stvar.

"Danas je Evropska unija kolonija Amerikanaca, na šta nas podsećaju čak i mejnstrim geopolitički analitičari kao što su Lucio Karačolo i Dario Fabri", konstatuje komentator Jena Prinskin na španskom sajtu "El manifesto".

"Argument koji stavlja znak jednakosti između Moskve i Vašingtona je gola laž. Konstatacije tipa 'želite da vas pregaze tenkovi Crvene armije' možda su važile dok je svet bio podeljen na blokove, ali sada to više nije slučaj", dodaje.   

Danas je ideja da se Evropljani na isti način odnose prema SAD i Rusiji, nastavlja španski komentator, jednostavno van istorijskih tokova. Tačnije bi bilo da kažemo da je glupa, jer takozvani proruski analitičari, a posebno oni sa desnice, ne čekaju da ih Rusi "oslobode", niti da zamene NATO baze ruskim.

"Ne radi se o potčinjavanju Evrope bilo kome, ni Amerikancima, ni Kinezima, ni Rusima", reč je, naprosto, o istini šta je dovelo do sukoba u Ukrajini.

Drugi argument koji obično iznose evropski politički aktivisti sa desnice je da je "Rusija, invazijom na Ukrajinu, vaskrsla NATO".

Ovaj argument prenebregava činjenicu da je NATO i ranije bio i te kako "živ" i da se Alijansa neprestano širila, još od 1991. godine, sve do granica Rusije, primajući čak 14 država bivšeg Varšavskog pakta. Kruna ovog procesa bio je ulazak Finske i Švedske u ovaj vojni savez, čime je srušena čak i iluzija da je moguće zadržati neutralnost u ovom sukobu.

Dvadeset drugog februara 2022. usledio je ruski vojni odgovor, što je bila direktna posledica odluke Kijeva da odustane od neutralnosti koju je zbog nacionalne bezbednosti zahtevala Ruska Federacija.

"Prema tome, ruski vojni odgovor bio je neizbežan", zaključuje Prinskin.

Što se tiče ideje o "evropskoj vojsci", koja bi trebalo da "brani Evropu", treba se prisetiti reči analitičara Darija Fabrija: "Koliko bi Litvanaca umrlo za Italiju, i obrnuto?"

U pitanju je sadržan i odgovor. Evropska armija je besmislen projekat.

Jedan od dokaza da je EU američka kolonija je sadašnji nezavidni status Nemačke. Glavna evropska industrijska i ekonomska sila je danas na kolenima, što je posledica antiruskih sankcija i prekida isporuka ruskog gasa. Nemački lideri, poput Šolca ili Habeka, čak nisu u stanju to ni da shvate. 

"A, to Nemačka duguje Amerikancima i njihovim poljskim partnerima", dodaje Prinskin. 

Stigma političke ništarije

Dokaze o tužnom, upravo vazalskom položaju Berlina prema Vašigtonu suvišno je i navoditi, posebno posle diverzije na gasovodu Severni tok. Ali, tako je bilo i ranije, još u vreme Angele Merkel, koja je prećutala čak i aferu sa američkim prisluškivanjem, a kasnije je priznala da su Minski sporazumi bili samo kupovina vremena kako bi se naoružala i opremila ukrajinska vojska za napad na Donbas i Krim.

Kako za nemački portal "PI njuz" konstatuje politički aktivista Rajner Kampf, koji je bio poslanik Alternative za Nemačku:

"Odnosi između Nemačke i Rusije su ionako dosegli najnižu tačku i teško je zamisliti da se oni mogu još više pogoršati. Ipak, sigurno je da će uslediti dalje zahlađenje."

Ipak, na dugi rok, nastavlja Rajner Kampf: "Zapad puca sebi u nogu. Šta Rusi mogu da nauče iz toga? Ne vredi pregovarati ni sklapati ugovore sa Zapadom, a posebno ne sa Nemačkom. Ovi ugovori nisu vredni ni papira na kome su napisani. A, treba imati u vidu i gubitak poverenja Moskve, koji će biti veoma dugotrajan. Nemačka se za Ruse više ne smatra pouzdanim partnerom."

Kako zaključuje Kampf, sadašnja nemačka politika nema budućnost. Bez obzira da li će Analena Berbok ostati u kancelariji Ministarstva inostranih poslova ili ne, "Nemačka je obeležena stigmom političke ništarije".

Ono što vredi za Nemačku, vredi, manje ili više, i za gotovo čitavu EU. Kako zaključuje Jena Prinskin.

"Odbrana ovakve EU je neodrživa. Ovakva EU je feud anglo-američke birokratije i predstavlja samo njen degenerisani oblik, zajedno sa Makronom i Dragijem", dodaje.

Sadašnji evropski lideri su abdicirali od uloge posrednika između Vašingtona i Moskve, i bespogovorno se povinuju direktivama Bele kuće i Pentagona. Ako se Evropa pretvorila u geopolitičkog patuljka, to je zbog nesposobnih njenih lidera.

"Dakle, ne radi se o tome da se ponovo rodimo kao Evropljani da ne bismo umrli kao zapadnjaci ili Azijci", dodaje ovaj autor i ističe: "Trenutno ne postoji 'treći put' za Evropu, a svako ko kopa 'evropske rovove' u Ukrajini to radi kao koristan idiot, koji ništa nije uspeo da razume."

Cilj je, zapravo, krajnje jednostavan: Evropa je izložena ekonomskom i vojnom uništenju, uz blagoslov manipulatora poput Ursule fon der Lajen i Žozepa Borelja, koji podržavaju čak i raketne napade Kijeva na rusku teritoriju. Stvaranje "slabe i trajno podređene Evrope", zaključuje Prinskin, "služi jedino interesima Angloamerikanaca".

Da li će to stanje biti trajno ili ne, zavisi pre svega od samih Evropljana. Ne treba očekivati da će im Rusija u tome pomoći, jer je zauzeta drugim i važnijim poslovima, poput izgradnje arhitekture multipolarnog sveta, koga trenutno gradi rame uz rame sa Kinom.